ГАЛИЈАШЕВИЋ: Зашто Сарајево форсира престанак борбе против терориста?

Лако је данас, разумијети пјесника, који у тренутку откровења, искрености и разочарења, запјева: „Сарајево спржила те муња“, указујући нам на то потпуно потцијењено зло. Лако је разумијети зашто је и он (Џ.Л.), као признати вјерник, морао отићи из Сарајева.

Сарајево је град већи од свих других, великих центара – муслиманских градова у БиХ заједно, (Тузла, Зеница, Бихаћ, Травник и Горажде); град, који ствара и стално емитује, нељудску и безбожничку таму што се надвија над цјелом земљом и због које, земљу назваше „Тамним вилајетом“. Моћ, утицај и бијес, станују у Сарајеву а мржња се рађа као израз страха да би једном, та моћ могла нестати или се дијелити са другима. Сарајево је град, урбани франкенштајн; историјско и културно копиле османизма и германске Европе, присиљено, да понекад уважи, да постоји, и српски и хрватски, идентитет и интерес.

Они који иду у Сарајево, морају вјеровати Изетбеговићу а не својим очима – требају заборавити брадате фанатике и закрабуљене жене, које срећу на улици, а хвалити “Европски Ислам“, кога у Сарајеву више уопште нема и заклињати се у Европски пут, који Сарајево уопште не жели и кога се плаши. Исламски екстремисти су браћа по свијести и по циљевима таквом Сарајеву али фанатизовани војници СДА не желе у овој фази изградње Исламске државе говорити о томе.Као тајно оружије то ће бити објелодањено и употребљено послије.

Учестали извјештаји који стижу из Европске Уније и Сједињених Америчких Држава, о изворима терористичке пријетње у БиХ и од стране БиХ, као и иначе, нису покренули ниједну осмишљену безбједносну мјеру него су сви одговори, који су стизали из Сарајева били тек пуко негирање пријетње и заштита брадатих “фолклорних група“ из Ал каиде и ДАЕШ-а.

У стварности, на питање борбе против разних врста радикалних и екстремистичких идеологија на тлу БиХ, никада није консеквентно одговорено од стране заједничких институција и Странке демократске акције али су послије рата, ипак, били видљиви резултати и исказана јасна воља друштва да се са тим злом суочи, да те проблеме разријеши. О тероризму и улози разних група и организација у БиХ, написане су озбиљне књиге; тим питањем су се бавили озбиљни аутори: Еван Кохлманн, Јохн Р. Сцхиндлер, Јирген Елзесер, Домагој Маргетић, Есад Хећимовић, Ивица Мливончић, Дарко Трифуновић, Владо Азиновић и други&хеллип;

Тако је било, практично, до успоставе “нове власти“ у заједничким институцијама и Сарајеву, првих дана 2015.године, када је тиху опструкцију замијенила отворена подршка екстремистима. Главни извршилац ове политике заштите екстремиста, био је, студент Више школе Хрватског МУП-а, Министар безбједности, Драган Мектић.

Након што су политике Мнистра Мектића биле потпуно јасне, повећана је потреба да се медијски, журналистички, стручно, научно и систематично прати развој овог лошег процеса.

Потпуно негирање било какве пријетње, упркос терористичким нападима у Зворнику и Сарајеву (Рајловац) уз обавјештајни надзор и прислушкивање оних који се баве темом тероризма, (прије свега и овог аутора), денунцирање, прљаве конструкције и лажи од стране ОБА/ОСА и министра безбједности Драгана Мектића, о наводним плановима рушења руководства сусједне Србије; разне врсте Обавјештајних продора (“Ушће“ – Србија) и надзора над приватизацијским процесима, у дјелу БиХ гдје су већински настањени Хрвати; прислушкивање тужилаца и судија – континуирано и агресивно ометање у раду – практично рушење правосуђа; стално одвлачење пажње од терористичке пријетње потпуном криминализацијом јавне и политичке сцене, нагодбе за повратнике са Сиријског ратишта; измјена закона о странцима и њиховом боравку, (како би се из имиграционог центра ослободило лице које представља пријетњу националној сигурности – “Абу Хамза“ – Имад ал Хуссин); заштита починиоцима ратних злочина на вјерској основи на подручју Возуће и отворени напад у коме је прикриван идентитет капетана Алијине војске са Возуће, Елведин Шехагић Динка, команданта Трећег маневарског батаљона из Какња,&хеллип; и многе друге активности, уништавале су, плански, могућност било каквог бављења изворима и формама сталне терористичке пријетње.

Сваки отпор екстремним идеологијама и терористичким организацијама је дрско, са нивоа Министарства безбједности, осуђиван, компромитован и обесмишљаван.

Терористички напад на полицију у Зворнику, убиство полицајца Ђурић Драгана од стране Нердина Ибрића, вјерског фанатика и вехабије, који је, по ријечима властите мајке, инструиран и усмјерен у радикалном месџиду у Дубници, као и убиство два војника Оружаних снага у Сарајеву (Армин Салкић и Недељко Радић) од стране вехабије Енеса Омерагића УОПШТЕ НИСУ ОЗБИЉНО ИСТРАЖИВАНА.

Чак је примјетно било, у јавности, одсуство правилне, правне квалификације ових дјела као кривичних дјела тероризма, иако су од стране Трампове администрације уврштени међу 78.најтежих терористичких акција у свијету у посљедње три године.

И бацање пиротехничких средстава под возило Генерала Анте Јелеча, (тунел Салаковац) од стране радника Обавјештајно-безбједносне агенције, као и напад на тадашњег Премијера владе Србије Александра Вучића у Сребреници такође нису процесуирани.

У складу с тим, у отвореној правосудној фарси, смјењен је Директор СИПА-е Горан Зубац да би, одмах након избора новог директора, било суспендовано 13. службеника агенције, међу њима неколико виших инспектора. Уочљиво али у јавности прикривена је била и смјена Амера Веиза, шефа одјела за борбу против тероризма. Многи од избачених су враћени у службу али су уклоњени са ранијих позиција и дужности. Убрзо су Из СИПА-е суспендовани Виши инспектори: Марио Капетановић и Џенана Омерхоџић, (која је под оптужбом за лажно пријављивање ухапшена), значајни и угрожени јер су водили операцију кодног имена „Озрен“и утврдили одговорност па ухапсили Шемсудина Мехмедовића, из СДА, због првих ритуалних клања у код Тешња, 21. септембра 1992. године.

У шокантном исказу заштићеног свједока, чију су изјаву обезбједили Капетановић и Омерхоџићка , тврди се да је Мехмедовић, муџахедину Зеиду (Дукменићу, личном пријатељу министра безбједности Драгану Мектићу и припаднику јединице „Црни лабудови“, тјелохранитељу и Алије и Бакира Изетбеговића&хеллип;) који је Мехмедовићу донијео одсјечене српске главе, заузврат поклонио никловани пиштољ и обећао да ће га похвалити код вође злогласног одреда “Ел муџахид“, с којим је начелник тешањске полиције током рата блиско сарађивао! У истом свједочењу Мехмедовић се оптужује и за ратне злочине, који укључују убиства, мучења и малтретирања заробљених српских цивила из Тешња и околине, који су држани заточени у логору у кругу полицијске станице у том граду.

Према исказу тог свједока, одсјечене српске главе из базе у селу Јабланица, донијео је муџахедин по имену Зеид, који се, у пратњи полицајаца Енвера и Амира Беше, те Бесима Сејдића, довезао пред полицијску станицу у Тешњу у теренском возилу.

„Зеид је узео пртену врећу и унео је у зграду полиције, бацивши је на сто дежурног полицајца Хакије Хаџана, који је исхитрено упитао: “Шта сте то донијели, браћо?“ Зеид је на то одговорио: “Што је начелник тражио, ми смо урадили. Донијели смо, брате, четири влашке главе њему на поклон“, испричао је свједок, наглашавајући да је након тога у станици полиције настало опште грљење и љубљење муџахедина и полицајаца.

Свједок наводи и то да је Мехмедовић дошао у станицу на позив дежурног полицајца, који је путем мотороле користио шифру “Хум 101″.

„Дежурни полицајац радосно му је саопштио да су браћа из Јабланице донијела хедију (поклон) и да он тражи муштулук. Недуго затим дошао је Шемсо (Мехмедовић) у друштву Емира Ахметовића. Тада је Зеид узео врећу и истресао главе у ходник. Главе су биле крваве, са стравичним изразом лица. На мјесту на ком су одсјечене видјело се да су нечим тупим одваљене, а по тјемену су се видјеле рупе, највероватније од удараца тупим предметом. На једној глави није било ушију и носа, а на једној није било ока – наводи свиједок у овом стравичном исказу датом инспекторима агенције СИПА.

Према даљим наводима свједока, Мехмедовић је пљунуо у правцу одсјечених глава и рекао да је штета што су одсјечене само четири.

„Да сте, богдо, одсјекли и хиљаду других“, рекао је Мехмедовић и, према исказу свједока, наредио полицајцима Емиру Ахметовићу, Смаилу Смаилбеговићу и Хакији Хаџану да покупе одсјечене главе и закопају их испод зграде болнице у Тешњу.

Мехмедовић је, потом, муџахедина Зеида наградио никлованим револвером, који је донео из канцеларије.

„Ово је пронађено код једног Србина одавде. Нјему више сигурно никада неће требати, а ево теби. Јесте да ћеш њиме моћи само шест Влаха убити – рекао је Мехмедовић, и додао да ће Зеида и лично похвалити главном емиру одреда када дође у Јабланицу. Заштићени свједок је том приликом истакао, тачније, оптужио Мехмедовића за убиства и злостављања српских цивила заточених у гаражама полицијске станице у Тешњу. Детаљно је описао методе мучења, од одвођења логораша на копање ровова на првим линијама фронта до поливања водом из шмркова усред зиме у дворишту станице полиције, по Мехмедовићевом наређењу.

Свједок је навео и случај убиства старца из села у околини Тешња, који је ухапшен јер је пекао ракију.

Мехмедовић је специјалцима наредио да туку старца, који се презивао Аврак. У једном моменту старац је од удараца пао низ степенице. Кад је утврђено да је мртав, Мехмедовић је наредио да га пребаце у болницу, где је установљено да је подлегао повредама од пада са степеница, пошто се наводно сам саплео“.

Након 18. мјесеци суспензије, Виши инспектор Марио Капетановић се вратио у агенцију СИПА, док Џенана Омерхоџић још увијек води правну битку. Али то није све.

Из Министарства безбједности отишао је Помоћник министра за борбу против тероризма и организованог криминала Вјекослав Вуковић, познат по томе, што је управо он, водио Трећу ревизију држављанстава подијељених муџахединима и окончао је одузимањем близу хиљаду држављанстава. Кроз рушење квалитетних кадрова у сектору безбједности, плански и нескривено, из Сарајева, агресивно је рушен заједнички систем безбједности.

Истовремено, у јавности су константно оживљаване ратне пријетње од стране припадника власти у Сарајеву (прије свега Бакира Изетбеговића али и тадашњег Помоћника министра одбране Емира Суљагића те генерала Сефера Халиловића и Атифа Дудаковића).

Борба против тероризма, од 2015. године, је борба за интерес терориста, њихову отворену заштиту и протјерана је, потпуно, из институција и медија у Сарајеву.

У извјештају Стејт департмента објављеног у седмом мјесецу 2017. године, упућене су озбиљне критике Ударном тиму за борбу против тероризма, безбједносним агенцијама и правосуђу, а похваљен је Реис ул улема Хусејн еф. Кавазовић, због активности које је водио на плану укидања паралелних џемата у БиХ. На основу информација прикупљених у току провођења инструкције Ријасета Исламске заједнице БиХ, статистика (из које Безбједносне агенције нису извукли ниједну потребну консеквенцу и схватили властите обавезе), изгледа овако: обављен је разговор са 38 скупина параџемата, од тога: Зеничко муфтијство 13, Сарајевско 12, Тузланско 7, Бихаћко 3, Мостарско 2, Травничко 1. На подручју Бањалучког и Горажданског муфтијства није регистрована ниједна група.

 

Број објеката које користе ове скупине, а који нису регистровани у ИЗ БиХ је 29. Од укупног броја скупина са којим су обављени разговори, представници 14 група су потписали Протокол и прихватили укључење у Заједницу. То су: Дебељак, Салем Бајрамовић, Чаршија – Какањ, Осијек, Драгуљ – Вреоца, Раковица, Бријешће Брдо, Бистрик, Бакаревац, Руиница, Боровница, Бајвати, Мечевићи, Бочиња.

 

Представници 22 групе нису потписали Протокол и наставили су са дјеловањем: Стијена, Брезичани, Хоџићи-Какањ, Побједа-Фетх, Бријешће Брдо 2, Касиндолска, Горња Махала, Куљани, Бара, Ошве, Калошевићи, Стрнокос –Зеница, Лијешница, Которско Доње, Горња Маоча, Горњи Рахић/Диздаруша, Чехаје 1, Село Грачаница, Стара Жељезничка станица Бихаћ, Кула-Тузла, Дубница, Делићи-Хукићи. Постоје и текије у којима се обављају активности, које нису у систему Тарикатског центра као и џемати одвојени од заједнице и тако дјелују; нелегално и са становишта безбједности штетно. То су Страњани и Клокот.

Упркос чињеници, да се ови параџемати финансирају несметано и да из ових параџемата се одлазило на сиријско ратиште, Предсједник Савијета министара Денис Звиздић, упорно се улагивао екстремистима, оптужујући оне који указују на проблем, да учествују у специјалним операцијама против државе БиХ.

Параџемати и вехабијска инфраструктура су у ствари резултат јединствених специјалних операција радикалних исламистичких држава, друштава и терористичких организација и изводе се непрекидно, без озбиљнијих потреса, готово три деценије.

По сазнањима МУП-а Републике Српске, видљиво је активирање и мисионарско, радикално дјеловања исламиста на подручју Републике Српске. Као параџемат, Исламска заједница је означила вјерску заједницу у Которском код Добоја.

Највећа концентрација припадника вехабијског покрета и одређена безбједносна пријетња забиљежена је у рубним општинама Републике Српске, у мјестима: – Кривдића брдо у општини Козарска Дубица, Урије и Видорија, те Благај у општини Нови Град, Козарац, Хамбарине, Раковчани, Чараково, Пухарска и Петрово, општина Приједор, као и Дубраве и Орахова у општини Градишка. Вехабије су лоциране и у насељима Лишња и Доња Мравица у општини Прњавор, теслићком селу Каменица, Новоселији и Врбањи код Бањалуке, Шипрагама код Котор Вароша, Которском недалеко од Добоја, бијељинском насељу Јања, те у Локвањској Ријеци, Шепку, Зворничкој Каменици у општини Зворник, Коњевић Пољу, Глоговој и Церској у општини Братунац, сребреничком насељу Сућеска (близу села Друм – Власеница).

Већина ових заједница се налази у близини магистралних путева па ће вјероватно у случају да се догоде одређени инциденти, ти магистрални путеви бити експлоатисани.

Истовремено са највишег нивоа: Уједињених нација (Предсједник Генералне скупштине УН Мирослав Лајчак) те Хрватске (Предсједница Колинда Грабар Китаровић и син Првог предсједника Фрање Туђмана, Мирослав), Аустрије (Министар иностраних послова Себастиан Курц) , Чешке (Предсједник Милош Земан), Мађарске (Предсједник Владе Виктор Орбан) и Велике Британије (Муинистарство иностраних послова) упућене су озбиљне оптужбе на рачун односа државе БиХ и њених заједничких институција према изворима терористичке пријетње и дјеловању глобалних терористичлких организација на њеном тлу. Умјесто да под хитно ускладе своју безбједносну политику са сусједима и Европском Унијом, први људи безтбједносних агенција, су почели активно радити на кажњавању говора и писања о тероризму, обмањујући, како та писања, имају везе са наводним специјалним ратом, којим се плански руши углед државе БиХ те да су ставови држава у региону и Европској Унији засновани и проистекли из јавног говора и писања о тероризму.

Та лаж је свакако намјењена грађанима БиХ, које они уопште не штите адекватно, јер иоле обавјештени знају одлично, да озбиљне државе имају своје системе прикупљања информација и вјерују само својим институцијама а не новинским натписима или изјавама. Безбједносне агенције су отворено стале у заштиту терориста и џихадиста, вјерских фанатика и екстремиста те агресивно напали сваку врсту анализе о озбиљности пријетње. Са врха СДА власти (Члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и Предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић) упућене су отворене пријетње према свакој врсти текстова и говора о екстремистима, а посебно, о политици према странцима, Бакировим пословним партнерима из Арапског свијета, њиховом насељавању, изградњи стамбених објеката преко фиктивних фирми, те произвели отворено притварање новинара (случај Шимић). Иако би притвор требао бити преседан а не правило, ово је притварање дошло након што се новинар Шимић сукобио са Драганом Мектићем по питању односа према правосуђу БиХ и водећим руководиоцима Тужилаштва и ВСТВ тј. због властите пријаве тужилаштву БиХ.

Умјесто да се провјерава и истражује оправданост приступа новинара, насталих због забринутости грађана за своју личну али и за колективну безбједност, кренуло се у хајку баш на новинаре, аналитичаре и медијску слику Сарајевске стварности као да је огледало криво што је слика ружна. У таквој атмосфери нико није упитао Бакира Изетбеговића, зашто помиње “аманет“ оца Алије о давању државе, на бригу Турској и Ердогану и дрско, константно и интензивно пријети ратом током 2015., 2016. и 2017. године.

Заједничке институције се понашају, као да нису свјесни забринутости са којом, сви регионални медији, третирању Бакирове изјаве и пријетње. Озбиљност терористичке пријетње видљива у ставовима СДА, покушавал се умањити и нарученим извјештајима америчког муслимана, рођеног у Либану, бившег агента ФБИ, АЛИ СОУФАНА који се потписује као “група“ и као “центар“, и који објављује наручене обавјештајне извјештаје. Али Соуфан је особа, која је радила у једној безбједносној агенцији(ФБИ) а сарађивала са другом (ЦИА), познат је по умањивању улоге Ал каиде из БиХ у вези са нападом на Амерички разарач УСС Цол (улога Абу Малија команданта муџахедина у БиХ) те посебно истрази везаној за Ебу Зубејдаха и његово инструрирање Алжирске групе у БиХ, да покрену терористичке нападе на Америчку и Британску амбасаду у Сарајеву.

Безбједносне агенције у Сарајеву су интензивније прогониле, пратили и снимали лица која напишу, да се припремају терористички напади на Републику Српску, него што су их занимале отворене пријетње, које су Исламска држава и Ал каида, јавно упућивале и БиХ и Републици Српској, преко, наводног, регионалног издања часописа Румиyа.

Та неразумна и антиуставна политика је задовољавала своје амбиције испразним иступима министра безбједности, његовом аферашком приступу и жестоком рушењу правосудних институција у земљи и институција саме Републике Српске. Ово је и данас највећа подршка терористима и терористичким организацијама; која им је очито обећана и сигурно није у интересу Ислама, Бошњака а најмање државе БиХ и њених грађана.

Заједничке институције БиХ, под снажним притиском СДА и њеног лидера Бакира Изетбеговића, неразумно, на све могуће начине штите и прикривају терористе који мирно живе и несметано дјелују у БиХ.

Дио језгра тих организација и њихово постојање, видљиво је у Консолидованој листи санкција за терористе и терористичке организације Савјета безбједности УН, на којој се константно већ више од 15. година налазе лица и организације из БиХ.

Лица која се сматрају изворима терористичке пријетње добијала су држављанство БиХ и била су предмет неколико ревизија али и након Треће ревизије која је одузела и поништила највише незаконито издатих држављанстава, ипак је много лица Афро-Азијског поријекла задржало држављанства, упркос чињеници да су радикални исламисти, екстремисти и апсолутни извор безбједносних пријетњи са позиције тероризма.

У задње вријеме, видљиво је, како се чини све, да се избришу трагови које су терористи оставили за собом: Многе организације повезане са БиХ, већ су уклоњене са нових листа; велики број канцеларија и њихових адреса више се не појављују на тим листама чак и када су евидентиране те организације уз биографије терориста које су садржавале вријеме проведено у рату у БиХ и чињеницу о добијеним држављанствима и пасошима, потпуно су избрисане, иако се та лица налазе на списку подијељених држављанстава БиХ.

На исти начин на који се прикривају подаци битни за идентификацију, онемогућавање и праћење терористичких активности кроз институције Уједињених нација ради се и кроз тзв. међународну сарадњу преко Интерпола и безбједносних агенција у региону.

Вијест која је обишла свијет и узнемирила регион, о хапшењу наоружане терористичке групе, у југоисточном Турском граду Килис на граници са Сиријом, а у којој је држављанин БиХ Бегзад Спахић /37/, припадник терористичке организације “Исламска држава“, поново је актуелизирала питање односа према тероризму које имају власти у Сарајеву. Са пасошем БХ, као припадник Исламске државе, Бегзад Бега Спахић тј. “Абу Дерда“, је ухапшен са четворицом терориста због сумње да су планирали да изведу самоубилачки напад. Као искусан ратник, “Абу Дерда“ је шетао преко границе БиХ, ишао у Сирију, враћао се рањен на лијечење и врбовао друга лица, која је водио са собом у џихад, иако је за њим расписана “црвена интерполова потјерница“.

На црвеној потјерници расписаној за „Абу Дердом“ исти је тражен због кривичног дјела „стављање у производњу и промет наркотика, опојних средстава и дрога“ и нигдје се не помиње тероризам. У БиХ је у овом тренутку, на снази 96. Црвених потјерница Интерпола, и на њима се налази само 18. лица повезаних са тероризмом иако трећина од њих не носи ту правну квалификацију, као разлог потјере или потраге.

На сличан начин, уклоњена је пажња са главног вехабијског вође НУСРЕТА ИМАМОВИЋА из Горње Маоче, који у редовима Нусра Фронта ратује у Сирији од 2013. године и који има два БиХ пасоша, налази се на Цонсолидатед лист санцтион Савјета безбједности Уједињених нација са нетачним подацима, да је у Сирији од 2015. године. Ако је могуће, да особа таквог екстремистичког усмјерења и дјеловања, може добити два бометријска пасоша, онда се поставља питање:која је уопште сврха таквих пасоша када их квази држава додјељује својим пуленима, како хоће и у мјери у којој хоће.

За Нусретом Имамовићем је расписана само плава Интерполова објава, без фотографије а она значи само прикупљање информација за особом која и не мора бити починилац кривичног дјела, него можда, само важан свједок извршења.

За најважнијим терористичким и исламистичким вођама, углавном су расписиване плаве потјернице (укупно, њих 65.) међу којим ау и особе од посебног интереса за безбједност земље:

Граховић се повезује с вехабијским вођом Хусеином Билалом Боснићем, који је осуђеним на седам година затвора. Уочи доласка Папе Фрање у БиХ у јулу прошле године, Граховић је објавио видеозапис у којем, најављује покољ широм БиХ.

Ћуфуровић је на ратишту у Сирији, а и он је радио и живио код Боснића – у Сирију је наводно отишао директно из његове куће. Печенковић је отишао у Сирију крајем 2013, а одвео је и супругу и двојицу малољетних синова, који су се такођер придружили ИС-у. Неки тврде да је погинуо прошле године. Нјегов син Дино Печенковић довезао је у Сарајево нападача на Америчку амбасаду Мевлида Јашаревића на дан када је извршен напад.

Кесеровић је у Сирију отишао 2013. године. Он је један од актера пропагандног двадесетоминутног, документарца Исламске државе посвећеног БиХ, Косову и Санџаку: „Борите се тамо против њих. Ако можете, постављајте им експлозиве у њиховим кућама. Узмите отров неки, ставите им у пиће, у јело“; Нека цркну од муке и од отрова. Убијајте их гдје год стигнете, по Босни, по Србији, по Санџаку“, гласио је позив џихадиста с тог видеозаписа.

Мешановић је један од оснивача параџемата у Градачцу. У Сирији је боравио више пута и враћао се у Градачац, гдје је задњи пут виђен 2014. године. Битан је, без сумње случај и Инеса Миџића и многих других за којима је расписана плава објава.

Када се анализира записник са Међународне конференција о заштити људских права, (одржана у октобру 1992. године) и погледа састав Предсједништва, јасно је да су активности на учешће БиХ у исламистичкој интернационали, Ал Qаеди и Муслиманском Братству, биле подржане од главних исламиста на планети, што је потврђено и сталним телефонским комуникацијама, пошиљкама и пакетима које је евидентирала тадашња служба Трећег корпуса из Зенице и кроз које је видљиво да су најважнији терористи тог доба (Осама ибн Ладин, Ајман и Мухамед Заwахири, Ебу Мусаб Зарqаwи, Фатих Камел, Омар Абдел Рахман, Ебу Ејсар, Халид Схеицк Мухамед, Талаат Фоуад Qассем, Анwар ел Схаабан) били интегрисани у процесу изградње „Босанске мреже“.

Уз учешће најважнијих шејх-ул-ислама и терористичких лидера, формирана је, чинила злочине и дјеловала, војна формација Одред „Ел Муџахидин“, са 1774. муџахедина, ћија имена и данас чине свјетске, терористичке вође многих организација. Мисионарском акцијом тих лица, формирана су бројна вехабијска насеља (њих најмање 64.), са преко 5.000 радикалних исламиста и екстремиста, који су организовали многе терористичке акције у Босни и Херцеговини и били активни у организацију акција у Европи и свијету, те снажно подржали најрадикалније групације у ратовима у Ираку и Сирији; опскрбљујући терористе.

Након дванаест година проведених у Гуантанаму, у БиХ је доведен највећи стручњак Ал Каиде за израду специјалних експлозива,Тарек Махмоуд Ахмад ал Савах; Египћанин по држављанству, бивши припадник Одреда ел мууџахидин; лице које је давно остало без држављанства БиХ. Придружио се четворици припадника Алжирске групе, који су такође, након осам година из Гуантанама, враћени у своје Сарајево.

Управо, постојање везе свјетских терористичких организација са политичким вођством у Бошњачком и муслиманском Сарајеву и јесте разлог прикривања информација везаних за терористичку пријетњу, јер би то подразумијевало утврђивање одговорности Алије Изетбеговића за ове процесе, његових живих насљедника али и сљедбеника те политике. Зато, не постоји борба против тероризма и зато се са нивоа заједничких институција прикривају ове организације, штите непосредни извршиоци терористичких акција и користи међународна сарадња са најважнијим институцијама из само једног разлога: да се екстремне организације подрже и заштите пред међународним прогоном и санкцијама.

У духу аманета Алије Изетбеговића, творца исламске декларације, као јединственог програма организовања исламског друштва, формирања исламске власти и изградње Исламске државе тј. халифата, терористи су постали штићена лица а њихова активност обавјештајно прикривана. У току је невиђена хајка, коју, са Мектићем, води политичко Сарајево против једне невладине организације („Србска част“) у покушају да Републици Српској подметну постојање паравојних формација, да упрљају тек прослављени Дан Републике Српске (9.јануар) успут, јуришајући, на утемељене вриједносне судове и информације о терористичкој пошасти и континуитету озбиљне терористичке пријетње.

Тагови: Џевад Галијашевић