1. Шта је приоритет Европске уније: стабилизација или приступање?

Процес приступања Западног Балкана [1] Европској унији, у који су укључене и три матичне земље српског народа – Србија, Република Српска (БиХ) и Црна Гора, због бројних обележја спада у ред оних политичких чинилаца који у средњорочном периоду могу пресудно утицати на државно-правни, политички, економски и културни статус целокупног српског народа. Стога је од изузетне важности да се размотре главни правно-политички инструменти процеса приступања ЕУ и притом не само њихово нормативно лице, већ пре свега геополитичка позадина процеса евроинтеграција на Западном Балкану.

За политичку оцену процеса евроинтеграција на Западном Балкану од посебне је важности чињеница да су прве формалне иницијативе мултилатералне сарадње Европске унија са државама југоисточне Европе покренуте непосредно после завршених ратова на Балкану или пред сам њихов крај. Прва таква иницијатива била је Процес из Роајомона о добросуседству и стабилности у југоисточној Европи (Роајомноски процес), који је промовисан 13. децембра 1995. године, непосредно након што је потписан Дејтонски мировни споразум којим је окончан грађански рат у некадашњој југословенској републици Босни и Херцеговини. Ова иницијатива обухватала је све бивше југословенске републике, као и Албанију, Грчку, Турску, Бугарску и Румунију.

Следеће 1996. године, ЕУ је формулисала тзв. регионални приступ према југоисточној Европи и као главни циљ свог ангажовања у региону означила је консолидацију мира и стабилности и помоћ економској обнови региона. [2] У суштини, „од држава које су учествовале у наведеним мировним процесима се, према регионалном приступу, тражило да првенствено међусобно развијају што тешњу политичку и економску сарадњу, како би у складу са постигнутим нивоом међусобних односа могле тражити успостављање адекватних билатералних односа са Европском унијом. „У економском погледу, ЕУ је кроз регионални приступ хтела да оснажи „економске активности преструктуирањем економије, обновом и побољшањем инфраструктуре и преорјентацијом раније ратне економије ових држава на цивилне активности и преласком на тржишну мирнодопску привреду.” [3]Нову иницијативу – Процес стабилизације и придруживања, посредством које се ЕУ укључила у „решавање реформско-развојних и безбедоносних питања Југоисточне Европе” [4], Европска комисија је предложила државама Западног Балкана (БиХ, Хрватска, СРЈ, Македонија и  Албанија) у јеку агресије НАТО пакта на Савезну Републику Југославију, 26. маја 1999. године. Пошто је 9. јуна 1999. у Куманову потписан Војно-технички споразум, Савет Европске уније је недељу дана касније званично усвојио иницијативу Европске комисије о покретању Процеса стабилизације и придруживања. [5] Процес стабилизације и придруживања није обухватао Словенију, пошто је она још 1996. године са Европском унијом закључила споразум о придруживању. [6]

Главни правни инструмент Процеса стабилизације и придруживања је споразум о стабилизацији и придруживању (ССП). То су типски двострани међународни уговори које закључује Европска унија и свака њена чланица понаособ (тзв. мешовити уговори), као једна уговорна страна, и држава Западног Балкана чланица Процеса стабилизације и придруживања која има намеру да приступи ЕУ, као друга уговорна страна. Споразуми о стабилизацији и придруживању „по својој природи су преференцијални трговински споразуми са политичким клаузулама које одликује стављање у изглед државама овог региона могућности да постану кандидати за чланове Европске уније, али без аутоматског права на пријем у њено чланство”. [7] До сада су са Западног Балкана споразуме о стабилизацији и придруживању са ЕУ закључиле: Хрватска (2001) Северна Македонија (2001), Албанија (2006), Црна Гора (2007), Србија (2008), БиХ (2008)[8] и тзв. „Република Косова” (2015).

Споразуми о придруживању Европској унији земаља Западног Балкана разликују се по циљевима предвиђеним у тим споразумима, од споразума о придруживању које је ЕУ пре тога закључивала са државама централне и источне Европе. Различити циљеви су последица различитих приступа Европске уније овим регионима. Наиме, ЕУ је приликом дефинисања регионалног приступа имала у виду да су, „за разлику од држава средње и источне Европе, које су по завршетку хладног рата кренуле путем реформи и учлањења у ЕУ, земље Западног Балкана започеле са процесом дезинтеграције и сукоба”. С обзиром на то, основни циљ Процеса стабилизације и придруживања јесу „регионалне и билатералне активности како би се најпре постигла стабилизација ових држава, а затим и њихово придруживање Унији, уз потребу одржавања уравнотеженог напредка.”

Речју З. Радивојевића, „ПСП (Процес стабилизације и придруживања, прим. аут) почива на идеји да приступање земаља Западног Балкана Унији није могуће без политичке и економске стабилности у региону”. Следствено, „таква стабилност подразумева успостављање зоне мира, сигурности, просперитета и слободе на основу билатералних и мултилатералних веза које временом треба да постану све чвршће и омогуће разрешење свих заједничких проблема у региону”. [9] Једном речју, за Европску унију је постконфликтна стабилизација региона приоритетнија од придруживања појединих земаља Западног Балкана. Стога није случајно што је само у називу типских споразума о придруживању земаља Западног Балкана указано да у погледу њих процес евроинтеграција има два општа циља – стабилизацију и придруживање.

Постконфликтну стабилизацију Западног Балкана, као општи циљ евроинтеграција земаља овог региона, ЕУ процењује, пре свега, степеном билатералне регионалне сарадње земаља Западног Балкана. Регионална сарадња, и то у свим областима које су обухваћене споразумом о стабилизацији и придруживању, представља кључни циљ који држава кандидат за чланство у ЕУ треба да испуни у процесу придруживања. [10] Сходно томе се у члану 5. Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије наглашава да „међународни и регионални мир и стабилност, развој добросуседских односа и поштовање људских и мањинских права од кључног су значаја за Процес стабилизације и придруживања”. Према члану 6. истог Споразума „Србија се обавезује да настави да подстиче сарадњу и добросуседске односе са другим државама региона”. [11]

2. Шта се стабилизује у процесу евроинтеграција?

Пошто је главни циљ Европске уније да у процесу евроинтеграција стабилизује постконфликтну ситуацију на Западном Балкану, онда стабилизација није ништа друго него еуфемизам за очување и учвршћење, уз помоћ институционалних јемстава регионалне сарадње из споразума о стабилизацији и придруживању, политичке мапе Балкана која је резултат ратова из последње деценије прошлог века.

Код оцене резултата југословенских ратова мора се имати, пре свега, у виду да је њихов исход највећма опредељен узроком, а узрок је био, речју М. Екмечића, „израстање САД у светску суперсилу непорециве величине и покушај њене владе да будући свет уреди по својој мери”. [12] Срби су се нашли на путу новонасталом западном глобалистичком пројекту под хегемонијом САД из два разлога. Прво, једино је српски народ на Балкану почетком деведесетих година имао демографски, морално-историјски, културни, политички и економски потенцијал да формира снажну и за европске прилике, а нарочито балканске, велику независну државу. Уз то, када су САД пресудиле да је југословенска држава исцрпела своју некадашњу геополитичку функцију[13], ратни обрачун са српском државно-националном идејом био је за западне глобалисте идеална прилика да манифестујући своју ничим неограничену моћ пошаљу јасну поруку другим сувереним државама и историјским нација. [14]

Друго, колективни Запад ни на врхунцу моћи није на Балкану, који је „у моденој историји био полигон на коме је Русија потврђивала, или губила, статус велике силе”, хтео да дозволи такав луксуз да пристане на формирање велике државне формације „малих Руса”. [15] За контролу важног геополитичког појаса од Балкана до Закавказја западним глобалистима биле су знатно погодније територијално мале државе синтетичких политичких нација од великих државних творевина историјских нација, какве су у овом појасу, пре свега, српска и руска. Притом, непосредни повод за југословенске ратове од 1992-1995. године била је насилна хрватска и муслиманско-хрватска сецесија у бившој СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини уз подршку Запада и истовремено онемогућавање српског народа да на миран начин оствари право на самоопредељење у СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини, у којима је уживао уставом загарантовани статус конституитивног народа. А рат из 1999. године био је прави пример злочина агресије, коју је колективни Запад – у лику НАТО пакта – извршио над СРЈ, с циљем пружања оружане подршке албанској сецесији на Косову и Метохији.

Дајући најпре политичку и економску (санкције против СРЈ), а потом и оружану подршку хрватском, муслиманском и албанском сецесионизму, (1995. агресија НАТО пакта на Републику Српску, а 1999. на СРЈ) колективни Запад, на челу са САД као хегемоном, успео је у првој и уједно последњој деценији постојања униполарног међународног поретка да оствари кључни циљ на Балкану – државну дезинтеграцију српског народа. Због тога што српском народу у последњој деценији прошлог века није омогућено да реализује неотуђиво право на самоопредељење, Срби данас на матичном историјском простору не живе у једној држави, већ против своје воље у три државе, од којих је једна под међународним протекторатом (Република Српска, односно БиХ), а друга има званични антисрпски идентитет (Црна Гора). Притом је насилна политичка партикуларизација српског националног простора била праћена, с једне стране, планским етничким чишћењем историјских српских земаља (пре свега на територији некадашње Републике Српске Крајине, делова Високе Крајине, долине Неретве, сарајевске регије и Косова и Метохије), а с друге стране, афирмацијом нових антисрпских националних и државних идентитета (црногорски, босански).

Следствено томе, стабилизација постконфликтне ситуације уз помоћ механизма регионалне сарадње из Процеса стабилизације и придруживања Европској унији земаља Западног Балкана, подразумева прихватање следећих ратних исхода, као коначних чињеница: да је српски народ у БиХ (Републици Српској) и Црној Гори заувек лишен права на самоопредељење, које укључује и право на присаједињење Србији, да је српско државно и национално питање на територији некадашње Републике Српске Крајине коначно решено „Бљеском” и „Олујом” и најзад, да је независност тзв. „Републике Косова” неупитна. [16] Довођење у питање макар једног од навeдених ратних исхода је из угла Процеса стабилизације и придруживања акт недозвољеног ревизионизма и као такав представља тежак облик кршења обавезе регионалне сарадње, предвиђене свим појединачним западнобалканским споразумима о стабилизацији и придруживању.

Посматран из тог угла Процес стабилизације и придруживања земаља Западног Балкана није ништа друго него свеобухватни институционални интрумент за очување резултата ратова које су НАТО пакт и његови локални балкански савезници водили против српског народа и његових држава (РСК, РС и СРЈ) у деценији глобалне хегемоније колективног Запада. Будући да је смисао Процеса стабилизације и придруживања да у постконфликтном стању очува све ратне тековне колективног Запада у региону Западног Балкана, Процес стабилизације и придруживања представља само наставак у мирнодопским условима ратне политике колективног Запада, која има циљ да настави пацификацију и девастацију у рату поражене српске нације[17]. Сходно томе, политички, безбедоносни, економски, образовни, културни и други елементи западнобалканске регионалне потконфликтне конфигурације, која треба да се стабилизује кроз Процес стабилизације и придруживања, дефинисани су према интересу колективног Запада, а у складу са традиционалним западним схватањем балканске равнотеже снага: јака антисрпска коалиција – слабо српство.

Једном речју, док је обавеза стабилизације услов свих услова који претходи придруживању и чија реализација започиње одмах по укључењу земље у процесу евроинтеграција, дотле придруживање има само карактер једног неороченог обећања. Оно што је у овом постконфликтном институционалном процесу кључно, а скривено је иза еуфемизма стабилизација, то је очување свих локаних претпоставки за доминацију колективног Запада (САД и ЕУ) на Западном Балкану и у случају да земље Западног Балкана које до сада нису постале чланице Европске уније трајно остану ван ЕУ.

3. На шта се Србија обавезала у процесу евроинтеграција?

• Косово

Конкретне одредбе Споразума о стабилизацији и придруживању који је са Европском унијом закључила Србија, као и одредбе других пратећих евроинтеграционих документа, јасно потврђују да је Процес стабилизације и придруживања директно противан српским државним и националним интересима, чију круну свакако представљају српске интеграције. Ноторни доказ који потврђује ту тезу садржан је у чињеници да се Споразум о стабилизацији и придруживању, закључен између Србије, с једне стране, и ЕУ и њених држава-чланица, с друге стране, „не примењује”, сходно члану 135. ст. 2, „на Косову које је тренутно под међународном управом у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација од 10. јуна 1999. године”.

Странке у Србији које су се 2008. године залагале за потписивање и ратификцију ССП-а, сматрајући да овај међународни уговор није у супротности са одредбом чл. 182. Устава Републике Србије према којој Косово и Метохија имају статус суштинске аутономије у оквиру Србије, нарочито су се тада позивале на последњу реченицу члана 135. ст. 2. ССП-а. [18] У њој се наглашава да непримењивање ССП-а на територији Косова „не доводи у питање садашњи статус Косова нити одређивање његовог коначног положаја према истој Резолуцији” (1244, прим. аут). Да ова реченица из ССП не пружа никаква јемства да ће Европска унија у Процесу стабилизације и приступања поштовати територијални интегритет Србије, гарантован Резолуцијом 1244 Савета безбедности, видело се 27. октобра 2015. године када је Европска унија закључила Споразум о стабилизацији и придруживању са  тзв. „Републиком Косова”.

Европска комисија је, додуше, покушала да објасни како овим чином није изашла из оквира политике „статусне неутралности”. [19] Реч је, међутим, о обичној јуридичкој софистерији Европске комисије, јер према члану 217. Уговора о функционисању Европске уније (Лисабонски уговор), који је служио као правни основ за закључење ССП-а између ЕУ и тзв. „Републике Косова”, Европска унија може закључивати међународне уговоре само са државом, групом држава или међународном организацијом. [20] И наука међународног јавног права мишљења да Европска унија може закључивати споразуме о стабилизацији и придруживању само са државама. [21]

Да ће „пресудан значај за наставак европских интеграција Републике Србије имати динамика и начин нормализације односа Београда и власти у Приштини, која се постављају као ултимативни услов” [22], видело се већ по томе што је Споразум о стабилизацији и придруживању између ЕУ и Србије ступио на снагу тек 1. септембра 2013. године, јер се чекало да Србија претходно, 19. априла исте године, закључи први Бриселски споразум, као доказ спремности Србије да „нормализује“ односе са тзв. „Републиком Косова”.

У Општој позицији ЕУ у пристпним преговорима са Србијом, која је представљена заједно са Преговарачким оквиром на Првој међувладиној конференцији Србија-ЕУ, 21. јануара 2014. године, бриселска бирократија је послала јасну поруку званичном Београду: „Преговарачки оквир такође узима у обзир и континуирано ангажовање Србије и све кораке које је предузела ка постизању видљивог и одрживог унапређења у односима са Косовом. Овај процес обезбеђује да обе стране могу да наставе својим европским путем, избегавајући при том да једна другу могу ометати у овим напорима, и треба постепено да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума до краја приступних преговора са Србијом, уз изгледе да обе стране буду у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе”. [23]

На исти начин су у заједничком Преговарачком оквиру дефинисане обавезе Републике Србије у дијалогу са тзв. „Републиком Косова”, као и крајњи циљ тог дијалога који се реализује у оквиру процеса приступања Србије Европској унији. У тачки 23. овог документа прописује се: „Овај процес ће обезбедити да обе стране (Србија и тзв. ‘Република Косова’, прим. аут) могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом, да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума у намери да ће обе стране бити у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе”. [24]

Србија се тачком 27. Преговарачког оквира из 2014. године обавезала „да мора да прихвати резултате било којих других приступних преговора онакве какви јесу у моменту њеног приступања”, што значи да мора да прихвати све одлуке које ЕУ може донети у процесу приступања тзв. „Републике Косова” (нпр. додељивање статуса кандидата). [25] И најзад, Србија се тачком 38. Преговарачког оквира обавезала да из свог законодавства изузме територију Косова и Метохије: „Србија је посебно дужна да обезбеди да донети прописи, укључујући њихов географски опсег, нису у супротности са свеобухватном нормализацијом односа са Косовом”. [26]

Приликом отварања преговарачког Поглавља 35 на Другој међувладиној конференцији, 30. новембра 2015. године, које се тиче „нормализације између Србије и Косова”, ЕУ је представила своју Заједничку позицију у овом питању. Из ње се кристално јасно види да се за Унију главни циљ процеса придруживања Србије не налази у сфери реформи и владавине права, већ у сфери геополитике. Наиме, „напредак Србије у преговорима о приступању ЕУ биће вођен напретком Србије у процесу припрема за приступање, који ће се мерити нарочито у односу на сталну ангажованост Србије ка видљивом и одрживом побољшању односа са Косовом”.

Европска унија је у Заједничкој позицији указала да „да процеси приступања (Србије, прим. аут) ЕУ и нормализације (са тзв. ‘Републиком Косова’, прим. аут) морају да теку паралелно и да се међусобно подупиру”. ЕУ је посебно упозорила Србију да уколико „напредак у нормализацији односа са Косовом, значајно заостаје за укупним напретком преговора, а да је разлог томе пропуст Србије да поступа у доброј вери, нарочито када је реч о примени споразума који су постигнути између Србије и Косова, Комисија (Европска комисија, прим. аут) ће на сопствену иницијативу или на захтев једне трећине држава чланица, у складу са тачком 25 преговарачког оквира, предложити да препоруке за отвaрање и/или затварање других преговарачких поглавља не буду дате, и прилагодити припадајући припремни рад, према потреби, све док се не приступи решавању ове неуједначености.” [27] У Извештају Европске комисије о напретку тзв. „Републике Косова” у евроинтеграцијама за 2022. годину указује се да је потребна „хитна посвећеност” у постизању „свеобухватног, правно-обавезујућег споразума за нормализацију односа са Србијом”. [28]

У оквиру обавезе регионалне сарадње, Србија је према члану 15. ССП-а дужна да у року од две године закључи уговоре о регионалној сарадњи са свим државама које су пре Србије потписале споразуме о стабилизацији и придруживању, али и у неодређеном року са оним земљама које су после Србије потписале ССП са ЕУ. Обавезни елементи ових уговора су „политички дијалог”, односно решавање наслеђених спорних питања, успостављање зоне слободне размене робе, капитала и радне снаге, као узајамна сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова. [29] После потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању између ЕУ и тзв. „Републике Косова” 2015. године, ступила је на снагу обавеза Србије да закључи уговор о регионалној сарадњи и са властима тзв. „Републике Косова”.

• Црна Гора и БиХ

У Преговарачком оквиру из 2014. године наглашено је да „регионална сарадња и добросуседски односи такође остају кључни елементи процеса проширења”. Притом се регионална сарадња Србије са свим земљама Западног Балкана директно доводи у везу са постконфликтном стабилизацијом региона као основним циљем Процеса стабилизације и придруживања: „Србија треба да настави да конструктивно учествује у инклузивној регионалној сарадњи и јача односе са суседским земљама. Поред тога, напредак ће се мерити и у односу на то у којој мери се Србија залаже за решавање нерешених питања и проблема наслеђених из прошлости, у складу са међународним правом и релевантним закључцима Савета, као и у складу са принципима мирног решавања спорова сходно Повељи Уједињених нација, укључујући, по потреби, обавезно поштовање надлежности Међународног суда правде или механизама арбитраже”. [30]

Годишњи извештаји Европске комисије о напретку Србије у евроинтеграцијама редово садрже оцену степена регионалне сарадње Србије са Црном Гором и Босном и Херцеговином. У вези с тим, ЕУ нарочито прати да ли се и у којем обиму Србија меша у политички живот у Црној Гори и БиХ, као и да ли поштује обавезе које има на основу међународних уговора, а пре свега оне које проистичу из Дејтонског мировног споразума. [31]

Пошто у процесу придруживања Босне и Херцеговине Европска комисија захтева од БиХ да испуни 14 услова који се односе на реформу политичког система и који у збиру треба да драстично измене постојећу организацију власти предвиђену Анексом 4 Дејтонског споразума у правцу знатно веће централизације (пре свега у судској грани власти) [32], Република Србија због обавезе регионалне сарадње из ССП може врло лако доћи у ситуацију да ћутке посматра наставак политике поткопавања дејтонских уставних надлежности Републике Српске.

И као што процес придруживања Србије првенствено служи афирмацији суверенитета и независности тзв. „Републике Косова”, тако и процес приступања Босне и Херцеговине служи, пре свега, централизацији БиХ, под оправдање стварања функционалније државе и заштите индивидуалних људских права, и последичној разградњи Републике Српске. Тако процес приступања Европској унији заправо служи да се под оправдањем обавеза преузетих у овом процесу на заболизан начин измени статус КиМ и Устав БиХ. Тиме колективни Запад остварује своје геполитичке циљеве, а да није иницирао у овом тренутку политички неизводљиву измену два обавезујућа међународноправна акта који једини регулишу статус Косова и организацију власти у БиХ – Резолуцију 1244 и Дејтонски мировни споразум. [33]

4. Бриселска рециклажа аустроугарске балканске политике

Апел којим се захтева убрзавање процеса придруживања ЕУ земаља Западног Балкана, који су у јуну 2022. године упутили ЕУ, САД и НАТО пакту евроатлантски орјентисани интелектуалци и представници евроатлантског цивилног сектора са Западног Балкана, чини се јасније него било који евроинтеграциони документ показује које геополитичке циљеве у региону треба да реализује Процес стабилизације и придруживања и које су, сходно томе, појаве у региону неприхватљиве са становишта евроатлантских интеграција.

У Апелу се истиче да „без међусобног признања Србије и Косова регион нема европску перспективу. САД и ЕУ се позивају да помогну БиХ да изгради функционалнији политички систем, али и посебан „босанско-херцеговачки идентитет”, тако што ће „да охрабре обједињавање образовног и културног простора” у БиХ. Потписници овог Апела истичу да би ЕУ и САД требало „снажно и делотворно” да подрже процес евроинтеграција Црне Горе, али „требало би, такође, спречити мешање у унутрашње ствари Црне Горе, које потичу првенствено од владајућих структура у Србији, уз велику помоћ Српке православне цркве у Црној Гори, медија и безбедоносних служби у Србији, али и посредно и непосредно Русије”. [34]

Једном речју, Србија мора у оквиру Процеса стабилизације и придруживања не само одустати од вођења национално-интегралистичке политике према Црној Гори и БиХ и политике реинтеграције према привремено окупираном КиМ, већ је обавезна да активно помаже процес формирања нових политичких нација – црногорске, босанске и косоварске. Тиме се показује да Процес стабилизације и придруживања када је у питању вођење српске националне политике враћа данашњу Србију на модел политике коју је под Брозом водила тзв. ужа Србија, а чије су основе постављене још далеке 1881. у тзв. Тајној конвенцији којом се Кнежевина Србија на захтев Аустроугарске одрекла права на вођење националне спољне политике.

Према члану 2. тзв. „Тајне конвенције” Србија се обавезала да „неће трпети политичке, верске или друге мутње које би, полазећи са њеног земљишта, ишле противу Аустроугарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину, и Новопазарски санџак”. То је по речима Слободана Јовановића значило да „наша влада имала да угуши не само сваку припрему буне него и сваку националистичку пропаганду која би с нашег земљишта била управљена против аустријског режима у Босни”. [35]

Ондашњи колонијалнијални положај Србије према Аустроугарској спречавао је преко потребно територијално проширење и политичко и привредно осамостаљивање Србије. Аустругарске планове према региону који се данас у документима Европске уније означава речима „Западни Балкан”, најјасније је објаснио после анексије БиХ начелник аустроугарског Генералштаба генерал Шемуа: „Наш политички циљ може бити само: безусловно спречавање јачања (суседних југословенских) држава, њихово увлачење у нашу сферу снага, бар путем царинских и трговачких савеза и војничких конвенција, и поседнуће Косова Поља за случај турског слома, да трајно раздвојимо Србију и Црну Гору која обухватају југословенско подручје Монархије и да отворимо за себе пут у Албанију, која безуветно спада у нашу сферу”. [36] У наведеном цитату само треба заменити реч „монархија” речју „Европска унија”, „царинске и трговинске савезе” речима „споразуми о стабилизацији и придруживању”, а „војне конвенције” скраћеницом „НАТО”, да би се добио алгоритам за утврђивање константе у политици колективног Запада према Балкану. [37]

Процес придруживања онемогућава Србију да води било какву самосталну спољну политику, а нарочито такву која подстиче српске интеграције, и због тога што Споразум о стабилизацији и придруживању доводи Србију у положај потпуне политичке и економске зависности од ЕУ. Бројним одредбама ССП-а (чл. 10. ст. 2. тач. б; чл. 18, 73) Србија се одрекла могућности вођења самосталне спољне, безбедоносне, економске и фискалне политике. ССП забрањује Србији да мерама фискалне политике помаже нејаке домаће привреднике, док истовремено укидањем царинских и ванцаринских баријера отвара тржиште Србије за иностране компаније и инвеститоре.

Ако је, као што тврди Небојша Катић, „развојни модел који се базира на страним инвестицијама кључни механизам модерне колонизације” [38], онда се ни од Србије, у којој је посредством ССП-а имплементиран такав економски модел, не може очекивати да води самосталну спољну политику, а нарочито не национално-ујединитељску. Искуство Краљевине Србије показује да се мора најпре мора извојевати економска независност да би могла да се води активна национална политика, јер се Србија најпре у тзв. Царинском рату ослободила економске зависности од Аустрогарске, која се темељила на клаузулама Трговинског уговора из 1881. године [39], па је тек потом 1912. године повела акцију за национално ослобођење и уједињење.

5. Уместо закључка: императиви српске националне политике

Као што је колетивном Западу слабо и поцепано српство било и остало кључно јемство за осиграње доминације на Балканском полуострву, тако су и српском народу српске интеграције услов опстанка, јер само непрестана борба за државно јединство може сачувати историјску свест о националном јединству и спасити српски народ од идентитетске конверзије у нове политичке нације. С друге стране, као што би борба за право српског народа на самоопредељење и државно уједињење морала бити задатк број један националне политике у Србији, Републици Српској и Црној Гори, тако и политичко ослобађање Црне Горе, с обзиром на геополитички значај јадранске обале, представља нужни предуслов за еманципацију Србије од забисности као последици политике придруживања Европској унији.[40] Српско супростављање евроинтегративним процесима има данас знатно више изгледа на успех због чињенице да је доживела коначни крах идеја о јединственом евроазијском безбедоносном и економском простору од Лисабона до Владивостока, која је до фебруара 2022. године утицала на званичну руску политику да избегава директне конфликте са ЕУ, нарочито на Балкану. [41]

• Резиме

Евроинтеграције се у региону који Европска унија означава појмом „Западни Балкан” спроводе у оквиру Процеса стабилизације и придруживања, а најважнији правни инструмент тог Процеса су споразуми о стабилизацији и придруживању. Само на Западном Балкану евроинтеграције имају два општа: стабилизацију и придруживање. Притом, реализација стабилизације, као циља, не само да претходи придруживању, већ за ЕУ има апсолутни приоритет.

То што је ЕУ одлуку о покретању Процеса стабилизације и придруживања земаља Западног Балкана донела дан после потписивања Кумановског споразума, којим је окончана оружана агресија НАТО пакта на СРЈ, показује да Процес стабилизације и придруживање није друго него институционални механизам за стабилизацију постконфликтног стања. Следствено, еуфемизмом стабилизација означена је тежња ЕУ да користећи евроинтеграције институционално учврсти и осигура резултате ратова (1992-1995. и 1999. године) које је у условима униполарног поретка последње деценије прошлог века против српског народа водио колективни Запад са локалним балканским савезницима.

Стога се кроз обавезу регионалне сарадње, која је кључни услов за приступање Србије ЕУ, Србија приморава да „нормализује“ своје односе и закључи „свеобухватни, правно обавезујући споразум” са тзв. „Републиком Косова”, да подржи захтеве ЕУ да се Босна и Херцеговина централизује, као и да не пружа било какву делотворну помоћ српском народу у Црној Гори. Једном речју, бројне обавезе регионалне сарадње које је Србија преузела у процесу приступања ЕУ, као и годишњи надзор који ЕУ врши у погледу извршења тих обавеза, јасно показују да је Процес стабилизације и придруживања пре свега осмишљен да спречи државно-правну реинтеграцију КиМ и не дозволи српском народу у Републици Српској и Црној Гори да реализује природно право  на самоопредељење, које подразумева и право на уједињење са Србијом. Пошто су српске интеграције услов опстанка српског народа, а европске интеграције имају као главни циљ стабилизацију постратне државно-правне разједињености српског народа, онда су европске интеграције геополитички чинилац који витално угрожава опстанак српског народа.

Рад је публикован у Зборнику научних радова „Срби у вихору новог свијета: Србија и Српска пред изазовима”, ур. Милимир Мучибабић и Слободан Антонић, СКПД „Просвјета”, Београд, 2023, стр. 119-144.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу.

УПУТНИЦЕ:

[1] Појам Западни Балкан осмислила је Европска унија, да би њиме означила територију бивших југословенских република, без Словеније, а са Албанијом. М. Степић указује да је појам Западни Балкан, заправо, један вештачки конструкт: „ЕУ је је за територију бивше Југославије, без Словеније, али са Албанијом, осмислила географски неадекватан и геополитички манипулативан појам Западни Балкан. Циљ је био да се простор стабилизује и резервише за евроатлантску експанзију. Истовремено, он је послужио за проверу јединственог деловања ЕУ према изразито хетерогеном региону.“ У раду се користи термин Западни Балкан из разлога што се управо он употребљава у званичним документима ЕУ који регулишу поцес придруживања Србије, БиХ и Црне Горе. М. Степић, Западни Балкан: пример географског распомамљивања и геополитичког манипулисања, 9, 20-21.

[2] Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu, 14; R. Vukadinović, J. Vukadinović Marković, Uvod u institucije i pravo Evropske unije, 399.

[3] R. Vukadinović, J. Vukadinović Marković, Uvod u institucije i pravo Evropske unije, 400.

[4] Исто, 402-403.

[5] Процес стабилизације и придруживања, 3.

[6] З. Радивојевић, Споразуми о стабилизацији и придруживању у праву Европске уније, 59.

[7] Исто, 53, 55.

[8] Исто, 63.

[9] Исто, 60-61; D. Đukanović, M. Dašić, Modeliranje regionalne saradnje na Balkanu nakon 1999. godine: evropska iskustva i njihova primena, 621.

[10] З. Радивојевић, Споразуми о стабилизацији и придруживању у праву Европске уније, 65

[11]Закон о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању између Европских заједница и њихових држава чланица, а једне стране, и Републике Србије, са друге стране, сајт.

[12] М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, 419-420.

[13] М. Екмечић закључује да у последњој деценији 20. века „Америка је рушила Версајски систем из 1919.“ Исто, 430.

[14] М. Екмечић, Суђење пораженим за изгубљени рат као средство укидања суверених нација, 416; П. Р. Драгић Кијук, Хришћанство без Христа, 388.

[15] М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, 423.

[16] Хилари Клинтон у Приштини: независност Коова неспорна, Политика, 31. 10. 2012.

[17] М. Екмечић, Суђење пораженим за изгубљени рат као средство укидања суверених нација, 409-410.

[18] Скупштина Србије наставља расправу о ССП, РТС, 3. 09. 2008.

[19] С. Недељковић, Нормализација односа између власти у Београду и  Приштини у оквиру процеса глобализације, 240.

[20] Ugovor o funkcionisanju Europske unije (Pročišćena vezija), 144.

[21] З. Радивојевић, Споразуми о стабилизацији и придруживању у праву Европске уније, 54-55.

[22] Н. Станковић, Европске интеграције Републике Србије – између политике проширења и заједничке спољне и безбедоносне политике, 206.

[23] Конференција о приступању Европској унији – Србија, Брисел, 21. јануар 2014, 4.

[24] Исто, 7.

[25] Исто, 8.

[26] Исто, 11.

[27]Конференција о приступању Европској унији – Србија, Брисел, 30. новембар 2015, 2.

[28] Izveštaj EK o napredovanu: Srbija u padu, Crna Gora neposvećena, Kosovu ukinuti vize, BiH ne napreduje, Glas Amerike, 11. oktobar 2022.

[29] Закон о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању између Европских заједница и њихових држава чланица, а једне стране, и Републике Србије, са друге стране, сајт.

[30] Конференција о приступању Европској унији – Србија, Брисел, 21. јануар 2014, 5.

[31] Serbia 2022 Report, SWD(2022) 338 final, 86-87.

[32] Sve o 14 za BiH teško ostvarivih EU kriterija, Radio Slobodna Evropa, 1. oktobar/listopad 2020.

[33] Шмит: Нису потребне измене Дејтона већ Устава БиХ, Политика,  17. 08. 2022.

[34] Apel civilnog društva EU, SAD i NATO: Pridruživanje Z. Balkana je neminovnost, N1, 20. jun 2022.

[35] С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 2, 334-335.

[36] В. Ћоровић, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Београд, 1992, 402.

[37] З. Чворовић, О нужди и слободи у српској политици, сајт. Више о односу Запада према Балкану и српском народу у 19. и 20. веку, у: З. Чворовић, Слобода Балкана: два века између Запада и Русије, сајт.

[38] N. Katić, Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam, 15. 12. 2014, blog autora.

[39] С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 2, 329.

[40] З. Чворовић, Значај Црне Горе у српској националној политици, сајт.

[41] От Лиссабона до Владивостока, сајт.

Литература:

1. Драгић Кијук, Р., Предраг, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011.
2. Екмечић, Милорад, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, Дијалог прошлости и садашњости, Службени лист СРЈ, Београд, 2002.
3. Екмечић, Милорад, Суђење пораженим за изгубљени рат као средство укидања суверених нација, Дијалог прошлости и садашњости, Службени лист СРЈ, Београд, 2002.
4. Јовановић, Слободан, Влада Милана Обреновића, књ. 2, Просвета, Београд, 2005.
5. Недељковић, Стефан, Нормализација односа између власти у Београду и Приштини у оквиру процеса глобализације, док. дисертација, Факултет политичких наука Унивезитета у Београду, Београд, 2016: https://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2016/12/Stefan_Nedeljkovic_Disertacija_FPN.pdf, приступљено: 29. 12. 2022.
6. Радивојевић, Зоран, Споразуми о стабилизацији и придруживању у праву Европске уније, Зборник радова Правног факултета у Нишу бр. 62, 2012, 53-72.
7. Станковић, Невена, Европске интеграције Републике Србије – између политике проширења и заједничке спољне и безбедоносне политике, Национални интерес, бр. 3/2021, 187-211.
8. Степић, Миломир, Западни Балкан: пример географског распомамљивања и геополитичког манипулисања, Национални интерес, бр. 3/2012, 9-34.
9. Ћоровић, Владимир, Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку, Билиотека Града Београда, Београд, 1992.
10. Чворовић, Зоран, О нужди и слободи у српској политици, 20. мај 2017, Српски став: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/o-nuzdi-i-slobodi-u-srpskoj-politici/, приступљено: 5. 2023.
11. Чворовић, Зоран, Значај Црне Горе у српској националној политици, 6. април 2013, 20. мај 2017, Српски став: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/znachai-crne-gore-u-srpskoi-nacionalnoi-politici/, приступљено: 5. 2023.
12. Чворовић, Зоран, Слобода Балкана: два века између Запада и Русије, део први, 8. децембар 2014, Нови стандард, https://standard.rs/2014/12/08/sloboda-balkana-dva-veka-izmedju-zapada-i-rusije-1/ , приступљено: 5. 2023.
13. Чворовић, Зоран, Слобода Балкана: два века између Запада и Русије, део други, 8. децембар 2014, Нови стандард, https://standard.rs/2014/12/08/sloboda-balkana-dva-veka-izmedju-zapada-i-rusije-2/,  приступљено: 5. 2023.
14. Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu, prir. Mitrović, Ljubiša, Đorđević, B., Dragoljub, Todorović, Dragan, Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, Niš, 2002.
15. Đukanović, Dragan, Dašić, Marko, Modeliranje regionalne saradnje na Balkanu nakon 1999. godine: evropska iskustva i njihova primena, Međunarodni problemi, br. 4/2021, 617-636.
16. Katić, Nebojša, Srpska ekonomska drama i intelektualni eskapizam, 15. 2014: https://nkatic.wordpress.com/2014/12/15/srpska-ekonomska-drama-i-intelektualni-eskapizam/, приступљено: 5. 01. 2023.
17. Vukadinović, Radovan, Vukadinović, Marković, Jelena, Uvod u institucije i pravo Evropske unije, Udruženje za evropsko pravo, Kragujevac, 2016.

Документи и новински чланци:

9. Закон о потврђивању Споразума о стабилизацији и придруживању између Европских заједница и њихових држава чланица, а једне стране, и Републике Србије, са друге стране, Службени гласник РС – Међународни уговори, бр. 83/2008:https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_potvrdjivanju_sporazuma_o_stabilizaciji_i_pridruzivanju_izmedju_evropskih_zajednica_i_njihovih_drzava_clanica.html, приступљено: 1. 01. 2023.
10. Конференција о приступању Европској унији – Србија, Састанак на нивоу министара на којем се отвара међувладина конференција о приступању Србије Европској унији, Брисел, 21. јануар 2014: https://eupregovori.bos.rs/progovori-o-pregovorima/uploaded/pregovaracki_okvir(2).pdf, приступљено: 1. 01. 2023.
11. Конференција о приступању Европској унији – Србија, Брисел, 30. новембар 2015:https://www.mei.gov.rs/upload/documents/pristupni_pregovori/pregovaracke_pozicije/pg35_zajednicka_pozicija_eu.pdf, приступљено: 1. 01. 2023.
12. От Лиссабона до Владивостока, 30. сентября 2020, LENTA. RU: https://lenta.ru/articles/2022/09/30/europerussia/, приступљено: 5. 2023.
13. Процес стабилизације и придруживања, Влада Републике Србије, Канцеларија за придруживање Европској унији: http://www.parlament.gov.rs/upload/documents/seio/Proces_stabilizacije_i_pridruzivanja_06APR05.pdf, приступљено: 5. 01. 2023.
14. Скупштина Србије наставља расправу о ССП, РТС, 3. 09. 2008: https://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/14803/skupstina-srbije-nastavlja-raspravu-o-ssp.html, приступљено: 5. 01. 2023.
15. Хилари Клинтон у Приштини: независност Коова неспорна, Политика, 31. 10. 2012: https://www.politika.rs/scc/clanak/238414/Hilari-Klinton-u-Pristini-Nezavisnost-Kosova-nesporna, приступљено: 5. 01. 2023.
16. Шмит: Нису потребне измене Дејтона већ Устава БиХ, Политика, 08. 2022. https://www.politika.rs/scc/clanak/514532/Smit-Nisu-potrebne-izmene-Dejtona-vec-Ustava-BiH, приступљено: 5. 01. 2023.
17. Apel civilnog društva EU, SAD i NATO: Pridruživanje Z. Balkana je neminovnost, N1, 20. jun 2022: https://rs.n1info.com/vesti/apel-civilnog-drustva-regiona-eu-sad-i-nato/, приступљено: 5. 2023.
18. Izveštaj EK o napredovanu: Srbija u padu, Crna Gora neposvećena, Kosovu ukinuti vize, BiH ne napreduje, Glas Amerike, 11. oktobar 2022: https://www.glasamerike.net/a/balkan-srbija-crna-gora-kosovo-bih-evropska-unija-eu-evropska-komisija-izvestaj-o-napretku/6784842.html, приступљено: 5. 01. 2023.
19. Serbia 2022 Report, SWD (2022) 338 final, https://neighbourhood-enlargement.ec.europa.eu/system/files/2022-10/Serbia%20Report%202022.pdf , приступљено: 5. 01. 2023.
20. Sve o 14 za BiH teško ostvarivih EU kriterija, Radio Slobodna Evropa, 1. oktobar/listopad 2020: https://www.slobodnaevropa.org/a/za%C5%A1to-bih-te%C5%A1ko-mo%C5%BEe-ispuniti-14-uvjeta-eu-a/30868523.html, приступљено: 5. 01. 2023.
21. Ugovor o funkcionisanju Europske unije (Pročišćena vezija), Službeni list Europske unije 7. 2016: https://eur-lex.europa.eu/resource.html?uri=cellar:9e8d52e1-2c70-11e6-b497-01aa75ed71a1.0011.01/DOC_3&format=PDF, приступљено: 1. 01. 2023.

Извор Нови Стандард

Насловна фотографија: AP Photo/Darko Vojinovic