Желидраг Никчевић: ГРЕХ ЗАПИСИВАЊА, ПРЕКРШАЈ КОЈИ НЕ ЗАСТАРЕВА

Добио сам охрабрујуће писмо издалека. Из тамнице. Не, немогуће га је препричати. Док прикупим снагу за одговор, ево одломка мог давног текста који се у писму по добру помиње.

***

Највећи део онога што знамо о поезији састоји се, нажалост, од злонамерних поређења између ње и стварности. Хитајући да на светлост дана изнесемо све перипетије тог чудног и деликатног савезништва, уверавајући себе и друге у праисконску сродност текста песме и текста света, ми у ствари проналазимо махиналну пречицу до оних нарочито опасних места: то су чистине на које историја приводи колоне изговорених и написаних речи, пропланци са којих изненада почиње да одјекује и оно што смо се једва усудили себи на ухо да прислонимо.

Тада се од песника захтева храброст посебне врсте. Он мора бити ту, мора поново чути себе. Мада је одувек наслућивао да чин стварања подразумева и читаве серије малих и великих разарања, мада ни на почетку, у страховитој самоћи започињања, није био господар целе ситуације, песнику сад предстоји оно најтеже: урезати – не сенку, већ живу рану садашњости, уписати траг у властито тело и у тело света, истрајавајући управо у том невидљивом и неизрецивом размаку.

Грех записивања, прекршај који не застарева! Песма подрхтава од нестрпљења пред најавом сусрета са реалним, а он је неминован. Састанак на који смо позвани увек. Ако пронађемо праве речи, ако упослимо најбољи део језика који нам стоји на располагању, ако се, дакле, изложимо максималном притиску изговореног – да би из њега севнуле муње прећутаног – онда се и наше суочавање са реалним веома убрзава.

Биографије песника су као биографије птица, каже Бродски. Њихови основни подаци налазе се у звуку. Метри, риме и метафоре оцртавају путању песникову прецизније од свих овоземаљских показатеља. Радован Вуков Караџић могао је пожелети биографију мање драматичну од ове која му је припала, мање врлетну и лабавије везану за трагику опстанка српског народа. Могао је, вероватно, понеку важну одлуку препустити и чистом случају. Њега је, међутим, судбинским путем водила песничка акустика: подвиг именовања и ослушкивања главних речи, оних које долазе издалека – и потресају оно што јесте, да би се „ја“, које је једно биће, и које себе ппроглашава слободним, коначно усправило.

(…)

Ту негде, наравно, кодирана је трагика. Речи које долазе издалека прибирају се око сопствене крхкости, усплахирено и свечано, као при полагању заклетве. Ко их је ту довео? Хоће ли их неко чути и препознати? Караџићеви стихови препуштају се драми идентитета, колективног и личног, активирајући језичку амбиваленцију живе садашњости, не узмичући пред грехом записивања ни онда кад такав гест подразумева смртну опасност.

Даровање је, дакле, постало жртвовање: коначна победа. Ту се више ништа не може изменити. Песништво Радована Караџића сада је, наравно, другачије озвучено, не може му се више одузети трагика коју време, не питајући никога, расипа преко наших рукописа. Али то можда и јесте врхунска тајна поезије: записујући, ми увек казујемо и више од намераваног. Наше нас речи напуштају: у тексту – ми смо странци. Ове песме због тога непоткупљиво сведоче о рани и короти, о болу и васкрсењу, о страховитој енергији потребној да би се сачувало оно што је у нама најбоље – душа човекова.