Владимир Умељић: ХРВАТСКА КРАЂА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ, САМО „ВРХ ЛЕДЕНОГ БРЕГА“

Присвајање Николе Тесле је један изузетно драстични, бескрупулозни и неморални, али ни у ком случају усамљени пример крађе туђег културног наслеђа. Хрватске водеће елите, међутим, никада нису биле сраскида да „Црне рупе“ у сопственој историји и култури попуњавају фалсификовањем неке друге, превасходно српске историје и културе, замењујући једноставно српски придев хрватским „епитетом“.[1]

То се већ да констатовати на примеру неуморног понављања да су „Хрвати вековима били „предзиђе кршћанства“ (antemurale christianitatis), при одбрани Европе од Турака, при чему се ревносно игнорише и нпр. писмо, које је 1653. један језуита упутио свом старешини у Риму, у коме јасно стоји:

„Српски војници, који су као слободни сељаци укључени у крајишки систем одбране у Хрватској и Славонији, фактички су први хришћански бедем према Турцима („аet iam nobis contra Turcas serviunt facti antemurale christianitatis“).[2]

Пођимо, међутим, од (наравно „прастарог“ хрватског) језика, као битног предуслова, као апсолутног conditio sine qua non њихове и сваке друге културе, и сваког идентитета.

Чињеница је, наиме, да је хрватски филолог Људевит Гај је тек 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић.

Оног језика, дакле, на коме су много пре Гајеве језичке реформе нпр. у Дубровнику већ стварали Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд. данас слављени као „велики хрватски списатељи“.

На основу чега заправо „хрватски“ језик, кад су они говорили штокавски и писали ћирилицом а језик је још једном битни предуслов, апсолутни conditio sine qua non сваке културе и сваког идентитета?

Да је Људевит Гај знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивном смислу посрбљивања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ:

 

„Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo (подвучено од стране аутора)?“[3]

 

„Hrvatski znanstvenici“ Никола Тесла и Руђер Бошковић

 

Актуелна хрватска држава је, дакле, недавно обзнанила да ће се на њеним евро-новчићима ускоро појавити лик Николе Тесле.

Хрватска историографија тврди, наиме: „Nikola Tesla (Smiljan, 10. srpnja 1856. – New York, 7. siječnja 1943.) bio je hrvatski i američki znanstvenik i izumitelj srpskoga podrijetla.“[4]

Иако је овај научник светског гласа био Србин и шта више син српско-православног свештеника из села Смиљана код Госпића – како би он заправо могао да је био „hrvatski (…)  znanstvenik i izumitelj srpskoga podrijetla“?

Оно што ову тврдњу чини врло циничном, изразито безобзирном у односу на основни пијетет и хуманистички систем вредности, то је чињеница да су трупе претходне и геноцидне хрватске државе 1941-1945. већ почетком августа 1941. године „магдебургизовале“, значи до темеља разориле Теслино родно место и побиле стотине ненаоружаних српских цивила, мушкараца, жена и деце, најчешће спаљивањем живих људи тј. клањем:

„Пре рата смиљанска парохија бројала је преко 1.000 српских душа, 1948. године било их је свега 112, од којих је само 30 особа становало у Смиљану, остали су живели у Госпићу, јер у своме месту нису имали зграда у којима би могли да станују. Прота Пејиновић је 1948. године био у Смиљану и овако га описује:

„Парохија смиљанска данас је празна. У том лепом и романтичном месту данас је човек срећан да нађе некога живог кад кроз село пролази. Свуда влада нема тишина, тако рећи и птице у гајевима не певају. На човека ова пустош, развалине и паљевине, ова тишина, оно гробље, порушена црква и парохијски стан делују неисказано тешко и мучно, тако да би човек најволео да почива у оној раци, у којој су заједно сахрањена 462 Србина-православца”.[5]

Никола Тесла је у то време био још жив и налазио се у Њујорку, за разлику од своје бројне и од стране тадашње хрватске државе поклане фамилије. Врло је примерено питање – да ли би он, да се којим случајем у августу 1941. налазио у посети свом родном месту остао на животу као „hrvatski (…)  znanstvenik i izumitelj“? Или би, што је много вероватније, завршио у гробници, заједно са још једанаесет својих рођака и више стотина комшија, Срба из Смиљана?

Данашња Хрватска се дакле, упркос томе, спрема да искористи Николу Теслу за сопствену промоцију, иако никада није признала Србоцид своје претходнице 1941-1945, као ни геноцид над Јеврејима (свој удео у Холокаусту) и Ромима (свој удео у Порајмосу) а камоли да је икада било речи о извињењу/жаљењу/саучешћу или шта више о некаквој одштети преживелима и њиховим потомцима?

И пошто је тим српским жртвама 1941-1945, значи и свим скоро затртим Теслама, шта више споменик срушила и гробницу разорила у време последњих грађанских ратова при насилном распаду друге Југославије?

 

Зар једном хрватском евру не би пре пристајао лик једног закланог Тесле? Или једног мученика из Јасеновца? Или било ког од више стотина хиљада геноцидно убијених Срба, Српкиња и Српчади? Додуше, ако сам добро разумео актуелног хрватског председника Милановића, ту би био погодан и – Брус Ли?

 

Погледајмо овде још пример накнадне хрватизације изузетно занимљивог Дубровчанина, још једног научника светског гласа Руђера Бошковића (1711-1787.). Он је био несумњиво универзални геније управо ренесансног типа, физичар, астроном, математичар, дипломата, филозоф, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, путописац, професор, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.[6]

Своје образовање је стекао у бесконкурентно најбољим образовним установама свог времена, дакле код језуита, чији члан је касније и сам постао. Себе је сматрао Дубровчанином, Словином/Словинцем а свој матерњи језик је звао, исто тако уобичајено у Дубровнику, „нашки“ (као нпр. у писмима, које је са својих путовања слао сестри Аници).[7] Хрватска историографија, наравно, његов језик једноставно преименује у „хрватски (илирски)“.[8]

Нејасно је, додуше, откуд се сада хрватски изједначује са илирским, да ли то значи да су Хрвати истовремено Словени, затим и народ иранског/аријевског порекла и истовремено на Балкану староседелачки Илири?

У време каснијег (XIX век) „Илирског покрета“, додуше, постојало је стремљење да се сви Јужни Словени изједначе са стародревним Илирима, али само партикуларна поставка „хрватски = илирски“ је без основа.

У Бошковићево време се хрватским језиком, иначе, још увек сматрао само кајкавски дијалект, што ће се променити исто тако тек у XIX веку, са штокавским наречјем Вука Караџића и са хрватским књижевником и политичарем Људевитом Гајем, који је 1835. објавио „проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа и о прихватању штокавштине“.

Понекад је Руђер Бошковић самог себе називао и Далматинцем, као нпр. при добијању једне угледне научне награде, када је изјавио: „Ја нисам Италијан, ја сам Далматинац из Дубровника“.[9]

Његов отац Никола је био православни Србин из места Орахов До, код Требиња у Херцеговини а мајка Италијанка Павла Бетера. После доласка и одомаћивања у Дубровнику Никола Бошковић се, што је било правило, покатоличио и постао Дубровчанин (католички Србин, Словин).

Упркос томе, хрватска историографија тврди да је овај син једног касније покатоличеног Србина и једне Италијанке, обоје Дубровчани, заправо био Хрват и за то нуди само један „доказ“, по својој омиљеној шеми „католичанство = хрватство“: „Svi Boškovićevi pretci po očevoj strani upisani su u rimokatoličke matice, što je jedna od činjenica koje velikosrpski posizači izbjegavaju spomenuti.“[10]

За чуђење је заиста да тај канон хрватских водећих елита (католичанство = хрватство) још увек није нашао своју само консеквентну и ултимативну примену, био крунисан тврдњом да су преко милијарду становника земљине кугле, који су католици, заправо Хрвати, јер – колико би ту само нобеловаца коначно открило своју праву националну детерминанту, коју им је великосрпска идеологија до тада скривала?

Следствени коментар оцртава ову контроверзу и налази и једну позитивну компоненту у њој, подвлачећи космополитски карактер живота и рада овог великог научника и књижевника:

 

„На крају, можда је баш Бошковићев удес – што је Србин по оцу, Италијан по мајци, Дубровчанин по рођењу, Миланез по гробу, племић државице Луча и држављанин Француске по заслузи, католик-језуита по вјери, „Словин” по матерњем, а Латин, Италијан и Француз по језику стваралаштва – и јесте његова мисија и формула успјеха која га је довела у друштво свјетских горостаса науке и духа, а потомству оставила у аманет да га стално изнова слави, тумачи, па и својата.“[11]

 

„Hrvatska književnost“ Дубровникa

 

Дубровник је као насеље Рагуза (по Константину Порфирогенету Лаусион а потом и Раузион, по папи Бенедикту VIII у XI веку Лабуседи), као и већина других градова на јадранској обали, утемељен око 700. после Христа а словенско име града се први пут помиње у једном спису Кулина-Бана из 1189.

Егзистирао је као независна Дубровачка Република 1358-1808. „Nезависна“ у извесном смислу условно речено, јер је овај град-држава увек стајао у већој или мањој зависности од околних великих сила: од оснивања града па до 4. крсташког рата 1204., када су је римокатолички бојовници победили и трајно ослабили, то је била Византија, потом је 1205. следила Венеција, од 1358. Мађарска, од 1433. Османско царство, од 1684. Аустрија, од 1800. Француска и од Бечког конгреса 1815. па све до 1918. опет Аустрија тј. Аустро-Угарска.

Интересантно је, дакле, да се Дубровник све до после 1. светског рата (а тада у управном смислу и у оквиру Краљевине СХС а потом Југославије) није налазио у оквиру Хрватске, као што горњи преглед показује.

Даље је интересантно да су Дубровчани себе, по бројним историјским изворима, сматрали не Хрватима већ Словинцима и свој језик називали словинским, дакле исто онако као што су становници Славоније све до XIX века себе и свој језик називали. Ни овде, значи, нигде нема трага хрватског народа и хрватског језика. Заједничко за Хрвате, Славонце, Далматинце и Дубровчане је, свакако, већинска римокатоличка конфесија и стално покатоличавање свих друговерних.

Специфично за Дубровчане је, међутим, да се ту радило о урбаном становништву на по правилу вишем степену образовања, тако да се отпор покатоличених Срба да напусте и своју националну припадност може исто тако пратити све до XIX односно XX века и ту неминовно долазимо на још једну хрватско-српску контроверзу, поред осталог јер историјској хипотеци односа ова два народа припада и правило, да све што је евентуално заједничко служи као бедем раздвајања а не као мост потенцијалног споразумевања. Одговорност за ово стање је, свакако, асиметрична.

Погледајмо неколико историјских података:

 

„Истина о народносној опредељености старих Дубровчана може се видети из ставова и сведочења јавних и културних личности Дубровника, нарочито у периоду буђења националне свести код Срба.

Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XIX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана.

Посматрајући један шири период збивања може се закључити да у преломним тренуцима историје није увек побеђивала мудрост па је често настајао непремостив јаз између становника Дубровачке републике, који су били различите националности.

Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су, међутим, и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје.

Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XIX веку и значајан чинилац српског народа. Сматрали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Српства u Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност.

Већ са примањем хришћанства Словени су били подељени на утицај источне православне цркве и западне пимокатоличке. Срби у Далмацији и Хрватској још од старине као и они потиснути из унутрашњости Балкана у време најезде Турака, образовали су војну границу између Турске, с једне стране, и Аустрије и Млетачке Републике, с друге стране.

Од тог времена па све до пада Млетачке републике 1796. Србима на овим подручјима било је забрањено да се моле, да отварају своје школе и оснивају своја друштва, јер католичка црква је водила главну реч а уметничко стварање и све врсте књижевности почивале су на њеној догми.

Аустрија тј. Аустро-Угарска имала је од 1867. империјалистичке тежње према Балкану па је неговала хрватство тамо где га није било и ширила све већу србофобију (…)

Обично се тврди како је Матиј Бан са Медом Пуцићем[12] у бурним годинама 1848/49. дубровачко словинство преименовао у српство, а занемарује се чињеница да је дубровачко словинство углавном значило што и српство, са оним наслеђем иза леђа, и да је уствари тада само добило своје право име (…) Чувао се народни дух, народна књижевност, јуначке и лирске песме, певање уз гусле, па се трагови осећају и у делима многих дубровачких писаца.

Важно питање које занима многе научнике данас јесте – како је нестало српско име у тим крајевима?

Република дубровачка, кад би стекла који крај, одмах би дакле настојала да тамошњи пук преокрене на латинство. Нo како су Срби не само народност него и веру звали српском, требало је то прекинути, јер је наступало друго веровање, које није било српско.

Пошто се име српско притајило у верском смислу, ишчезло је мало по мало и у народном. Није још увек било другог народног имена, а за језик је остао назив „нашки“, како се у пуку (уз српски) и пре звао. Да је у то време у тим крајевима било познато хрватско име, тада би вероватно остало у народу.

Доказ о томе да је ту живео српски народ и да је језик којим Дубровчани говоре српски може се тражити у Српским споменицима Меда Пуцића, Миклошићевој Monumenta serbica, у историјама Калаја и Мајкова, у делима Рачког, Матковића, Кукуљевића, Нодила, итд.

Књижевници су користили назив словенски зато што је то синоним за српски.

Све док их нико није угрожавао, међутим, Дубровачани су били само Дубровчани а у XIX веку почела се будити национална свест српска и хрватска.[13]

 

Јеремија  Митровић у делу „Српство Дубровника“ говори о подели између источног и западног дела хришћанске цркве, на православни Исток и католички Запад:

„На том подручју Срби су заузели простор с обе стране оне првобитне целине, али су већим делом сачували своју народност и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране.

Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и свест о српској земљи (…)

У Дубровнику је била створена пракса да се „нико у град не прима за сталног житеља ако не усвоји правило католичке цркве“. При томе се народност није мењала као што је то било касније у Хрватској, јер у Дубровнику је живео исти народ као и у околини му, иако раздвојен у две цркве. Покатоличени православни Срби у Дубровнику остајали су и даље Срби, чувајући и своју традицију и своје обичаје (…)

Дубровачки бискуп Мато Водипић[14] у свом роману Марија Конавоска, објављеном у Загребу  1893. пише  нпр. да је слава диван обичај и да се „узвесељепије у славу божју као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу.[15]

На самом почетку XX века, Дум Иван Стојановић, угледни католички свештеник, писао је: „Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми црква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближњега, па ко је ближи од српскогa народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“[16]

 

Погледајмо, закључно, изводе из једног интервјуа поводом излажења научне студије „Историја дубровачке књижевности“, проф. др Злате Бојовић, историчарке књижевности:[17]

 

„Међу Лавом и Дрокуном

 

Српски трагови у култури и књижевности Дубровника су веома стари и континуирано их је било у свим вековима њенога постојања. Са друге стране, поред многих примера везаности српских писаца за дубровачку литературу, културу и историју, ту су и многа дела инспирисана старим Дубровником – ово ‘старим’ додајемо само због јасноће: све о чему је реч односи се на државу дубровачку, односно на период до првих година 19. века када је она, после више векова самосталног постојања – а њени поданици су били Дубровчани – престала да постоји.”

Злата Бојовић (1939.), историчарка књижевности и дугогодишња професорка књижевности Филолошког факултета у Београду, од почетка научног рада посвећена је историји књижевности епоха ренесансе и барока у Дубровнику и Далмацији. Она је настављач рагузеологије – дубровачких студија, основаних на Београдском универзитету, коју су пре ње развијали професори Павле Поповић, Петар Колендић, Драгољуб Павловић и Мирослав Пантић. Злата Бојовић је објавила велики број радова и књига из области ренесансне и барокне књижевности, а њена последња књига Историја дубровачке књижевности, објављена недавно у „Плавом колу” Српске књижевне задруге, круна је њеног вишедеценијског рада.

 

„Ово је прва историја дубровачке књижевности, настала два века пошто је у стваралачком погледу завршена, целовита јер је обухватила све епохе њенога развоја и трајања, и њен први задатак је био да сагледа и представи целовитост и самосвојност дубровачке књижевности – њен историјски развој, периодизацију и класификацију, специфичности одређених епоха, њену компаративистичку компоненту и повезаност са савременим књижевним токовима уопште изван Дубровника”, каже професорка Бојовић у разговору за „Време”. „Она је намењена колико књижевној историји (која се може усвајати на разним нивоима, међу којима је и студентски) толико и рагузеологији уопште чији је несумњиви део.”

 

Прве реакције на њену књигу стигле су из Хрватске, и то пошто је у једном тренутку била тема расправе посланика Хрватског сабора који су, како су српски медији пренели, ауторку оптуживали да има „империјалистичке тежње”, да дубровачку књижевност проглашава српском, а дугогодишњи председник хрватског ПЕН-а Слободан Просперов Новак је њену књигу оценио као врло опасну, зато што се „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије”.

Професорка Злата Бојовић не жели да коментарише овакве бесмислене оптужбе. Она сматра да њена књига јасно показује њен књижевно-историјски концепт и научни став. Као и претходних деценија и неким другим поводима, нема намеру да улази у било какве политичко-националне расправе о српско-хрватским културним разграничавањима и својатању писаца:

„Јасно је да се у својој књизи бавим искључиво историјом књижевности, а то је специфична дисциплина у оквиру науке о књижевности, као и граничним областима које доприносе да се так њижевност боље проучи, тумачи, сагледа и вреднује – теоријом књижевности, поетиком, компаративистиком”, каже професорка Бојовић. „О осталим релацијама немам шта да кажем.”

 

„ВРЕМЕ”: Ви нигде у вашој књизи о дубровачкој књижевности не говорите као о „српској”, али истичете осећање припадања „словенству” (или „словинству”) код дубровачких писаца.

 

ЗЛАТА БОЈОВИЋ: Осећање словенства, или „словинства”, како су га Дубровчани називали, а према томе и језик називали “словинским”, посебно је дошло до изражаја у доба барока, а то значи у књижевности XVII и делом XVIII века. То је био израз  „словинског” родољубља које је подразумевало припадност широком простору словенских народа, који се протезао од Јадранског до Северног леденог мора, како се на много места у литератури говорило и певало. У том заносу певало се и о „словинском” језику који заузима и подразумева исто то пространство.

Осећање словенског припадништва почело је снажније да се наглашава и испољава већ код словенских хуманиста, од краја XV а нарочито од првих деценијама XVI века. Испољавали су га нa разне начине, од којих је било најважније писање историја разних словенских народа из емаља.

Био је то одговор на потцењивање Словена, које је исказивао велик део Европе. У омаловажавању Словена основни правац давали су романски историчари. Без познавања словенске историје, а то значи словенског света, о Словенима су говорили као о варварима, некултивисаним народима који немају историју, итд.

Порекло имена Словени изводили су од латинског појма sclavus – роб. Читав низ веома учених словенских хуманиста ангажује се да истражи и представи историју појединих Словена, њихову прошлост, херојске успехе, итд., да свима јасно објасни да реч Словен потиче од словенске речи слава. Тада, у основи, без обзира што је њихова историја још увек замагљена легендама, пуна произвољности и нетачности, Словени добијају своје место у европској историји.

Питање осећања словенства, једноставно речено, везано је за време када су словенски народи, који су живели на просторима на граници са Турском или већ под њеном управом, били преплашени од мухамеданства. У зближавању Словена, што их је чинило јачим, видели су снагу отпора. Очување хришћанске вере – у временима  када је циљ Османског царства био потчињавање хришћана – и очување слободе за просторе који нису потпали под турску власт, односно ослобођење од Турака оних који су већ поробљени – сјединило се у „словинству”.

Дубровачка књижевност је значајно обележена тим осећањем, које се у поимању те литературе назива „барокним словинством” (Д. Павловић). Нема сумње да је осећање „словинства” било веома заслужно за јединствено осећање патриотизма, које је дубровачкој литератури давало тон готово до њенога краја. Тим осећањем је прожет велики део поезије и прозе XVI и XVII века.

 

„ВРЕМЕ”: Како бисте дефинисали „словински језик” којим су, како сами кажу, говорили и писали поједини дубровачки писци?

 

ЗЛАТА БОЈОВИЋ: То је народни језик штокавско-ијекавског дијалекта.

 

„ВРЕМЕ”: Откуд ћирилица у старом Дубровнику?

 

Преовладавањем словенског живља и словенског језика  спонтано су се стварали услови на дубровачкој територији и за развој писмености и средњовековне књижевности. У складу са саставом становништва, које се великим делом насељавало из херцеговачког залеђа, али и са општим историјским кретањима на овом подручју, у средњем веку на територији Дубровника поред службе на латинском језику служила се служба и на словенском језику. Те свештенике су често, према писму којим су се служили, називали „ћурилица” или „ћирилица”. Из тих периода сачуван је и велики број ћириличних натписа на споменицима.

У дубровачкој државној канцеларији током неколико векова постојао је канцелар српског језика (ту функцију су имали и неки писци, попут Паскоја Примовића), што је сведочило о употреби језика и ћирилице.

Најстарије дубровачке средњовековне књиге су писане ћирилицом – Дубровачки зборник из 1520, и такође штампане ћирилицом – 1512. Служба блажене дјеве Марије. Ћирилицом су писане две редакције Александриде и друго.

 

„ВРЕМЕ”: Какви су српски трагови  у култури и књижевности старог Дубровника?

 

ЗЛАТА БОЈОВИЋ: Српски трагови у култури и књижевности Дубровника су веома стари и континуирано их је било у свим вековима њенога постојања, до првих година XIX века.

О старини присуства српских трагова говори већ чињеница да је један део територије Дубровачке републике све до четрдесетих година 14. века припадао српској држави. Краљ, потоњи цар Душан је, као што је добро познато у историји, Дубровнику уступио део своје земље – полуострво Пељешац са градом Стоном (у коме је током једног века била устоличена српска епископија), а потом и његов син Урош део обале која се зове Приморје. Дубровник је за све потоње векове памтио овај део историје, па се већ у средњовековним дубровачким ћирилским списимаон помиње: „Нека се зна како дарова Цар Стиепан Дубровнику град Стон на… 1333 лиета Христова”. Таj догађај је забележен у свим дубровачким аналима, а алузије на цара Душана многобројне су у дубровачкој књижевности.

О српској историји и о повезаности са њеним најзначајнијим представницима пишу хуманисти –  Илија Цријевић у чувеном посмртном говору своме ујаку Соркочевићу истиче да су његови преци били угледне личности на српском средњовековном двору.  О српском отпору Турцима, односно мухамеданству, о херојству говоре многи дубровачки историографски списи, а интересовање за те теме нарочито је било велико код епских песника.

Осим тога, неки барокни писци, који су мистификовали своје порекло, измишљали спектакуларне генеалогије и доводили свој род у везу са великим личностима из прошлости, радо су међу своје велике „претке” убрајали српске јунаке – Мрњавчевиће, например. Један од њих, песник Вицко Комнен, изводи своју генеалогију од рода Немањића.

Српска прошлост је била важан део дубровачке усмене традиције и народне историје: на небројено места у поезији показује се да су Дубровчани одлично познавали српску народну епику и њене највеће јунаке. Управо се у дубровачким хроникама, под утицајем и народне и друге традиције, сачувала легенда о косовским јунацима и о издаји Вука Бранковића.

У ранијем периоду средишња тема је турско освајање Београда (Лудовик Цријевић, Мавро Ветрановић), касније се помињу и други догађаји. Не много значајан песник Антун Сасин у спеву Разбоји од Турака, пева крајем XVI. века о трагичном догађају – спаљивању моштију Светога Саве на Врачару, у Београду, и то непосредно после самог догађаја.

У Краљевству Словена Мавро Орбин је 1601. године опширно, са изведеним генеалогијама, представио све српске владарске лозе и свеукупну српску историју, а историја односа са Дубровником је широко заступљена и у Аналима Јакова Лукаревића, насталим неколико година касније.

Нарочито су биле импресивне представе историјских и епских јунака, које су се нашле у делима XVII века, али и касније, јер је то било време изразитог „словинства”. У великом делу Осман Гундулић велича српску прошлост, једну од дирљивих романтичних епизода смешта уоколину Смедерева, и позива се на „немањићку” круну. Непосредно после њега најплоднији дубровачки барокни драмски писац Џоно Палмотић радње својих драма везује за измишљене српске јунаке и дворове, а главни јунаци неких његових драмолета су деспот Ђурађ, Јерина, деспот Вук, Милош Кобиловић и други. То ће се понављати и код других аутора све до краја XVIII века, када Андро Паули пева такође о војводи Јанку, деспоту Ђурђу, Марку Краљевићу и другима.

Велики број помена о Србији сачувао се у многобројним извештајима поклисара који су сваке године одлазили на Порту и, као и дубровачки каравани, пролазили устаљеним путем преко Косова, Новог Брда, Топлице, Ниша. У тим извештајима, који су често прави путописи, сачуване су многе вести о Србији и њеном животу, о култури, описани су српски манастири, забележене су локалне легенде и предања.

Све се то нашло и у једном епу с краја XVII века, под називом Дубровник поновљен, у коме је опевано путовање двојице дубровачких поклисара преко српских просторана у Порту, а обојица су били песници – Јакета Палмотић и Никола Бунић, који је, иначе, и сахрањен у Јањеву на Косову.

 

„ВРЕМЕ”: Са друге стране, и дубровачки траг у српској књижевности и култури је дубок, о чему сте писали у једној од ваших претходних књига, Стари Дубровник у српској књижевности. Тај траг у Београду је видљиви у градским топонимима – Баново брдо, Дубровачка, Држићева, Палмотићева улица, Гундулићев венац, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”, Астрономско друштво „Руђер Бошковић”… своје називе дугују славним Дубровчанима.

 

ЗЛАТА БОЈОВИЋ: Прилика је да уз ове градско-историјске топониме подсетимо на специфичност односа између Београда и Дубровника кроз историју. Опште је познато да је у Београду, као и у многим другим градовима широм Србије, још од средњег века постојала велика дубровачка трговачка колонија, која се нарочито развијала у доба деспота Стефана Лазаревића. Име Дубровачке улице је траг те историје. Велики број дубровачких трговаца је стално живео у Београду, оснивали су велике корпорације и организовали трговачке послове.

Значајан број дубровачких писаца имао је непосредне и посредне везе са Београдом. Например, блиски предак прослављеног Руђера Бошковића, Италијан Бетера, као трговац доселио се из италијанског града Бергама најпре у Београд, ту је дошао у додир са дубровачким трговцима и потом отишао у Дубровник, у коме се настанио. Вредно је поменути да је, захваљујући дубровачким трговцима, деловала прва штампарија у Београду: дубровачки трговац Тројан Гундулић, који се забавио и штампарским занатом, 1552. jе управо у Београду довршио штампање Београдског четворојеванђеља. Низ рукописних књига је за потребе Дубровчана преписиван у Београду. Тако је међу дубровачким трговцима у Београду настао препис чувеног молитвеника Рајдуше 1567. године итд.

Поред многих примера те врсте за потврду традиције везаности српских писаца за дубровачку литературу, културу и историју јесу и многа дела инспирисана старим Дубровником – ово „старим” додајемо само због јасноће: све о чему је реч односи се на државу дубровачку, односно на период до првих година XIX vека када је она, после више векова самосталног постојања – а њени поданици су били Дубровчани – престала да постоји.

Одлично познавање дубровачке литературе показивало се већ код српских писаца XVIII века (Ј. Рајић), а убрзо су се у поезији романтичара препознавали њени многи утицаји. Учитељ Јефта Поповић тридесетих година XIX века штампа дубровачке писце ћирилицом, међу њима и Гундулићев спев Осман.

Утицаји дубровачке поезије и других дела препознају се у стиховима Бранка Радичевића, код Косте Трифковића, Јована Стерије Поповића чији сеТврдица непосредно наслањана познати Држићев лик, затим Лазе Костића, Ђуре Јакшића. Краљевство Словена Мавра Орбина, Гундулићев Осман, метрика барокних песника, теме из дубровачке легендарне и стварне историје – Велики земљотрес из 1667. године, лик необичног убице и хероја Маројице Кабоге, дубровачки трговци и каравани који пролазе Србијом и други, постају предмет или инспирација или подлога многих дела српске књижевности од XIX века до сад.

Богато је заступљена дубровачка тематика у путописима и приповеткама Андре Гавриловића, који је, инспирисан ликом Џива Гундулића, али и других писаца, као и необичним појавама, историјом, књижевним јунацима, написао неколико кратких драма, више путописа и историјских приповедака. Дубровачке теме су заступљене у делима Матије Бана, Вида Вулетића Вукасовића, Александра Видаковића и других. Аутори су користили богату архивску грађу коју су објављивали историчари.

Многе стране о Дубровнику исписане су у историјским романима Славомира Настасијевића, Душана Баранина, Добрила Ненадића, Горана Петровића и других који се баве средњим веком и српским владарима везаним за Дубровник – царом Душаном, деспотом Стефаном Лазаревићем, Ђурђем Бранковићем и других.

Неки од највећих српских писаца прошлога  и почетка XXI века написали су значајна дела инспирисанa Дубровником – Јован Дучић, Милош Црњански, Иво Андрић (поред познатих приповедака, намеравао је да пише два романа са дубровачким темама), Милорад Павић, Љубомир Симовић, Иван В. Лалић…

Темом Дубровчана у средњовековној Србији бави се неколико романа насталих у наше време, који се појављују ових година – Саше Хаџи Танчића, Радослава Братића, Милкице Милетић, ликови Дубровчана се преплићу у романима Радована Бели Марковића и других.“

 

Као што је већ било напоменуто, ово несумњиво тесно преплитања српског и дубровачког – језичког, културног, историјског, итд. – идентитета тешко се може подвести под некакву „српску субјективну интерпретацију историје“, јер се маса примарних историјских извора са не-српске стране не може поништити флоскулама и неаргументованим тврдњама.

Чињенице да су најстарије дубровачке књиге писане ћирилицом, да су Дубровчани говорили (српским) народним језиком штокавско-ијекавског дијалекта и сл. не могу се обезвредити и порећи тврдњом са хрватске стране, да се ово научно утврђено стање „појављује као иредентистички, империјалистички покушај узимања не само туђе баштине, већ и туђе територије“.

Те чињеница не говоре, дакле, за иоле хрватски карактер дубровачке културе.

Стога није чудно да је и Натко Нодило писао:

 

„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“[18]

 

Савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић је, исто тако, врло експлицитна:

 

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима.

Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз “lingua serviana” (српски језик) као ознаку за свој властити језик.“[19]

 

На све ове историјски осведочене аргументе одговара Матица хрватска, као и по правилу, врло „аргументовано“:

 

„Та argumentacija tipična je velikosrpska argumentacija koja nema uporišta u činjenicama. Srba katolika u Dubrovniku prije 1815. nije bilo (…)“[20]

 

 

[1] Овај текст се базира на студији: Владимир Умељић, Балкански гамбит Ватикана, CATENA MUNDI, Beograd, 2018.

[2] А. Ивић, Прилози за повијест Хрватске и Славоније у XVI и XVII вијеку, Старине ЈАЗУ, 35, Загреб, 1916. Даље. М. Ванино, Два прилога повијести исусовачког колегија и гимназије у Вараждину, Вјесник хр.ХСД земаљског архива 19, 1917. Од значаја је и чињеница, иако није чудно, да су католички Хрвати а не православни Срби добили од Ватикана овај почасни назив „antemurale christianitatis“. Понекад се, ето, у име „вишег циља“ и језуити игноришу.

[3] Даница илирска, Бр. 31, Загреб, 1846.

[4] Tesla, Nikola, [1], “Hrvatska enciklopedija”, Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2015.

[5] Др Драгослав Страњаковић, Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945.), Дечје новине, стр. 257. Горњи Милановац, 1991.

[6] Biography: Roger Joseph Boscovich, S.J., Fairchild University website. = 11. 02. 2011.

[7] Глас јавности, Београд, 27.10.2000.

[8] Hans Ullmaier, Rugjer Bošković je naš suvremenik, Vijenac, Broj 386 – 387, 18. prosinca 2008., ISSN 1330-2787 (pristupljeno 15. rujna 2011.)

[9] Ruđer Bošković, Christopher Maire, Voyage astronomique et geographique, dans l’État de l’Eglise, Google knjige, na str. 449 navodi kako je “autor Dalmatinac iz Dubrovnika, a ne Talijan”, objavljeno 1770., pristupljeno 1. prosinca 2015.

[10] Marito Mihovil Letica: Bošković je samo Hrvat, Hrvatsko slovo, 27. siječnja 2012., str. 16.-17.

[11] З. Пејашиновић, Руђер Бошковић, Оквир за научну биографију, http://www.arhimed.rs.ba/lica/biography/boskovic/zoran.htm, Revised: 14 Jan 2006.

[12] Медо Пуцић, (Дубровник 12. 03. 1821 – Дубровник 18. 6. 1882.), дубровачки властелин, песник, публицист. Потомак је старе дубровачке патрицијске породице. Основну школу учио у Дубровнику, гимназију и филозофију у Венецији, правне и полиитчке науке на Свеучилишту у Падови у доба национално-ослободилачких покрета Мацинија и Гарибалдија. Био је конзерватор културно – историјских споменика у Дубровнику, коморник Карла Лудовика, члан Југославенске академије у Загребу. Бавио се историјом дубровачке књижевности. У првој фази свог рада изјашњавао се као Србин католик а касније као Југословен (словинац).

[13] Татјана Ракић, ПОКРЕТ СРБА КАТОЛИКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У ДУБРОВНИКУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА, Библиотека Матице српске, Нови Сад.

[14] Мато Водопић, песник, (Дубровник, 1816 – Дубровник, 1893). Гимназију завршио у Дубровнику, филозофију и богословију у Задру. Био је капелан, жупник, каноник и бискуп дубровачки. Сарађивао је бројним дубровачким часописима (Дубровник, Словинац, итд).

[15] Јеремија Митровић, Српство Дубровника, Београд, 1992. Преузето из: Татјана Ракић, ПОКРЕТ СРБА КАТОЛИКА И СРПСКИ ПОКРЕТ У ДУБРОВНИКУ КРАЈЕМ XIX ВЕКА, Библиотека Матице српске, Нови Сад.

[16] Дум Иван Стојановић, Дубровачка књижевност, Дубровник, 1900.

[17] ВРЕМЕ БР. 1266, 9. АПРИЛ 2015. Соња Ћирић, Интервју са проф. др Златом Бојовић, историчарком књижевности, поводом објављивања њене књиге „Историја дубровачке књижевности“ (СКЗ, 2016.).

[18] Натко Нодило, „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, свеска 65. Загреб, 1883.

[19] Snježana Kordić, „Језик и национализам“, Zagreb 2010.

[20] Matica hrvatska, Vijenac 516-517, Kwiževnost, Mario Grčević, „Dubrovačka književnost ni u kojem smislu nije dio srpske kwiževnosti“