Владимир Табашевић: Писмо младом писцу

Откуд овде?; пут којим си кренуо највероватније је туђи.

Шта проговара кроз тебе док пишеш прву реченицу?

Ко је тај каквим се замишљаш да ћеш бити у очима неког ко те буде читао?

Зар неко није већ ту, док ослушкујеш која реч ти се обраћа да буде лажно твоја?

Ради на томе да та авет која унутрашње мотри на тебе нестане што пре. Буди поман док ослушкујеш један други унутрашњи глас.

То је срце таме коју желиш да истражиш.

Не узимај речи која навиру из вреве ансамбла других који ти дух настањују.

Сумњај, дакле.

Поштеније је лајати и муцати него бити лош писац глупо мислећи да нешто од тебе тражи да будеш писцем уопште. То лавиринт твог ега тражи невине жртве од којих ћеш прва бити ти.

Запамти Малагридину мисао: Човеку је дата реч да би могао сакрити своју мисао.

Ти ниси тај човек али знај да те такве речи проналазе најпре и твоја је света дужност да их не одабереш.

Сумњај у слику себе – писца. Унутрашњи глас који ти каже: он је тај и тај и биће то и то, настој да заглушиш.

Кад наступи море унутрашње тишине за које си се борио стварно узаврелом крвљу, можеш почети да ослушкујеш један стварнији језик који ће бити пун светлости.

Твој позив данас јесте за ругање.

Али одговори на њега јер не би чуо позив да нема разлога.

Препознај шупље људе, препознај ехо туђег говора у њима и не устручавај се да их презреш. Препознај шупље писце, ехо који их тера да булазне и да им реченице личе на реченице писаца који би волели да постану.

Боље од празног говора јесте пуноћа властите тишине. Али дуг је пут до такве тишине.

Филмови и покретне слике надражују чула више него свака прочитана реч. Али не тебе – ти си раширио свој дух тишином у читању и сада можеш да назреш боје у речима и гласовима, и да према томе живиш.

Бежи од људи који су као изгубљени у властитој самоћи. Они нису твоје друштво.

Промптови и алгоритми јесу господари судбина. Али у теби се чује нешто друго чиме ствараш себи судбину.

Ослушкуј речи које ти се јављају док читаш ово. То је бука света која жели презир свега што одаје поштовање тишини из које настајемо.

Поштуј тишину и читај Макса Пикара.

Нешто у теби жели да пишем другим језиком јер ми, писци, морамо бити ратоборнији да би опстали. Слажем се с тим. Нежност и танкоћутност чувамо за један свет после или за тренутке заједничке тишине и ослушкивања.

Једним ратоборнијим језиком кажем, презри, редом:

Издаваче. То су махом шибицари који од туђих духовних добара и страсти праве сопствени профит. Од књиге чине робу. Од даровитих читалаца – купце и конзументе. Гледај им изравно у очи и видећеш да им се на дну погледа увек јавља знак питања после тихе помисли-реченице: За колико могу уновчити фантазму овог бедника који жели да буде виђен као писац? Издавач је један од тих коме речи служе да прикрије своје прве и задње мисли. Седећете за истим столом: ти којем су речи светиња и он коме су речи алатка којом испитује колико у теби има спремности да будеш саучесник у његовом злочину против језика. Убеђиваће те да се од књижевности не може живети док он који је препродавац књижевности буде гледао у егзотичне заласке сунца, својим празним погледом. Велики злочин над нашом културом јесте у томе што су такве њушке у сопствени профит претвориле савест једног друштва које је хтело само да чита онда кад је било уништавано са свих страна. Разликуј: талентоване, надарене читаоце, конзументе књига, купце књига, букстаграмере и писце који пишу за једне, друге и треће. Разлике су у помности и у квалитету духа који се огледа у некој књизи. Ниси с њима у трци. Уместо објављивања књиге, измисли себи дружину с којом ћеш разговарати о поезији и бојама у стиховима. Ако нико неће туда – сам себи буди та дружина. Ту смо већ – сви.

Награде и жирије. Тамо су све, редом, калкуланти, бивши посвећеници у најбољем случају, ушемљеници академије, они који су услед недостатка храбрости да истрају у свом позиву дужни према сопственој издаји да презру сваког ко би истрајао у свом позиву. Блурбови и препоруке пишу се за мало пажње, лајкове и кикирики. Знам да је један награду „Васко Попа“ уручио „за вечеру“. Таквом једном пољубиш прстен и напише ти све похвално што о твом раду некад не би ни помислио – јер мрзи себе који је живот страћио на читање и сада се спремношћу на циничну поткупљивост његово срце храни у освети. Политичари, криминалци и пропагандисти финансирају књижевне награде у сврху лошег прања лоше савести. Смеју нам се у лице кад смо поласкани њиховим таквим признањима. Нека ти највећа награда буде чињеница да си нашао неког ко може да чује питање-стих: Је ли ме водо сневала? Ти буди тај неко. Песник сазна више о свом раду од воде него од чланова било ког жирија за књижевне награде. Не заборави: Највећа великодушност на коју можеш наићи у овом свету јесте туђа помност! Помно срце носи кроз свет, али не проституиши га из горде понизности. Општи само са онима који умеју да поштују тишину и самоћу. Међу члановима књижевних жирија теже је наћи помно створење него што је камили проћи кроз иглене уши.

Лакана, Дериду, Алтисера. Ако си којим случајем залутао у те сфере духа, ако желиш да умишљаш како си у стању да прорачунаш учинке свог говора и писања, ако се заносиш да ћеш еманциповати другог и да ћеш свет ослободити писањем, да си у стању да ангажујеш своју књижевност, да си у те сврхе против западне метафизике присуства; ако си из нехата почео да егзотизујеш експолатисане, почео на силу да говориш и мислиш као сви презрени света, ако мислиш да је једини извор субјективности – иделогија, да човек не постоји уколико није иделогијом (зло)употребљен и позван да буде у илузији да је Неко, ако си толико хтео да сазнаш шта са собом носи та мисао, знај да је и она тек ехо. Лакан је јавно узимао од Хајдегера, Дериду је Марион одувао по питању дара, Алтисеру је Жак Мартан „открио све“. Такозвани „левичари“ увек или крадом или отворено преписују од „десничара“ и мисле да се то не види. Кад већ морам да сам хотимично глуп против властите прошлости у којој сам искрено лутао по овим пространствима лишеним сваког духа, види из приложеног шта ти се може десити када одлучиш да се пренеш из нечега у шта си се из чисте лакомости уплео: бесмислене генерализације, јед и бљување. Тако се стари и дух окоштава. Ствар је простија: читај помно феноменологе, прелети структуралисте и постструктуралисте.

Анти-теизам. Свим срцем тихо презри анти-теисте и не удостој их ни речи. Не постоје глупљи појединици. У назалној њиховој интонацији чујеш им илузију властите посебности у коју хоће да заробе тебе да јој сведочиш. Они су радо проклети јер себе узимају као меру свих ствари, а обожавају још да те увуку у глиб својих наивних метафора и паралела. Сличица строгог брадатог декице који суди с неба о томе да ли ти мастурбираш омиљена им је метафора за коју хоће да те оптуже да се на њу своди твоја духовност. То су најслабији поштоваоци тишине и заобилази их у широком луку.

Политички коректне колеге. Једном ће овај период у којем смо живели бити и званично запамћен као доба владавине најплићих духова и једноумника. У том периоду, неки су свесно бирали да пишу тако да стичу признања за свој рад користећи се лозинкама политичке коректности. Књига једне регионалне списатељице, преко ноћи, заврши у рукама ноторне Саре Џесике Паркер, само због тога што у њој стоји да ми с ових простора, неуморни кољачи, живимо у мраку. Уместо да се поводи генијалном Селеном Дукић, она се заноси да је балканска Елена Феранте; толико о томе глȅде „светских признања“. Буди свестан да сва књижевна признања долазе само ако пишеш унапред спреман да повлађујеш струји која каже: твој (мали) језик уколико не сведочи о злочинима и ужасима за које сте способни – није нам занимљив. Ко год пожели да у властитом језику истакне његове незамисливе поетске моћи биће оптужен да је луд у својој уображеној непрактичности.

Након што си сведочио овој краткој демонстрацији различитих мишљења оличених у стилским варијацијама у језику којим пишем, можемо се сагласити да постоје бар два начина мисаоног доживљаја света: интроспективни и ратоборни.

Оба доживљаја света носи близу срца и располажи њима како ти се прохте, вођен сопственом страшћу.

Оба нам служе јер усред борбе прецизно домаштавамо све оно у име чега устајемо.

Писање и читање јесу духовне вежбе за трпљење свих противречности света.

Веруј свом језику, али не и себи!

Владимир Табашевић је књижевник. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Patrick Fore/Unsplash