Владимир Коларић: Да ли је Русија империја?

Од пријатеља сам чуо како је један руски философ питао утицајног Индијца зашто се Индија мало јасније не определи у савременим глобалним турбуленцијама, односно зашто се јасније не супротстави хегемону, на шта му је Индијац одговорио нешто у стилу: „Чекамо да видимо да ли сте ви Рим, или сте већ Италија“.

Дакле, чека се исход војног сукоба, од ког ће очито зависити да ли ће све ово бити само једна пролазна епизода или нешто што, ако не директно, а оно неповратно, води битној промени односа у свету. Дакле, Русија се перципира као неко од кога се очекује да докаже да је способан да на себи изнесе терет преуређења глобалних односа, који је, макар и невољно, преузела на себе. Наравно, Русија ратује из сопствених разлога и интереса, који у првом плану имају регионални домет и реално се бори за сопствену безбедност, па чак и опстанак, а то пропагандно дефинише вишим и општим интересом преобликовања неправедног светског поретка.

Али, с друге стране, не ради се ту само о пропаганди, где се локални и регионални разлози правдају универзалним, већ и o јасној спознаји да у садашњем поретку односа Русија једноставно нема право да брани и најелементарније интересе, па и оне највиталније. Просто, да би Русија могла да се развија, промена глобалних односа снага је неопходна, Она није једина која мисли на тај начин, али тренутно учествује у сукобу у којем се преламају интереси и тенденције свих других, па и сви остали сукоби у свету, а није их мало, макар били и притајени.
Дефиниција империје

Да ли то значи да је Русија империја, како сугеришу Индијчеве речи о Риму, или макар тежи да то буде? Све, наравно, зависи од дефиниције империје. Некада је било лако – ако је на власти император, онда је држава империја. Русија је окретањем Западу, са Петром Великим, источњачку титулу цара заменила западњачком титулом императора или, тачније и званично, „императора и цара“, како би се помирили тенденције и континуитети.

Империја такође подразумева овладавање релативно великом територијом, што претпоставља и одређен модел интеграције мање или више широког спектра локалних идентитета. Империја, стога, никад није класична национална држава, већ се њена самоидентификација креће у равни наднационалног или транснационалног, све до цивилизацијског. С друге стране, империји се, по правилу, приписује универзалистичка тенденција, која, ако не подразумева овладавање целим светом или бар његовим већим делом, свакако подразумева одређену идеју која може бити привлачна и изван њених граница. У том смислу, Русија је идеји империје била најближа у доба Совјетског Савеза, јер је почивала на универзалистичкој идеји социјалистичке револуције.

Али и ту постоји проблем разликовања између државе и идеологије. Совјетски Савез је већ од средине тридесетих у основи водио политику државног интереса, тек декларативно следећи Лењинову мисао о светској револуцији, која би подразумевала да Русија ту има улогу тек одскочне даске, материце, па није штета и да умре мајка (Русија), ако преживи дете (револуција). Други светски рат је дефинитивно променио такву перцепцију, указујући да је чување територије и становништва ипак највећи задатак сваке државе, била она империја или не, и да ствари у свету стоје тако да ће то за Русију остати вероватно трајан изазов. И остао је, иако је побеђена нацистичка Немачка, иако је укинут Совјетски Савез, а држава која је уместо њега настала показала максималну спремност за сарадњу са западним силама.

Империја данас најчешће подразумева не само велику територију, глобалне претензије и постојање универзалистичке идеологије, већ пре свега државу која покорава и ресурсно исцрпљује друге државе, заузврат их „модернизујући и цивилизујући“, односно намећући им сопствени модел развоја или модел развоја који одговара не базичним интересима подвлашћене земље и народа него интересима империје. Ако гледамо на тај начин и у складу са свим тим критеријумима, Сједињене Државе су неспорно империја, док Русија од наведених империјалних обележја неспорно поседује само велику територију, као и историјску традицију интеграције припадника различитих етно-религијских заједница под јединствен идејни и институционални кишобран, што, наравно, није увек ишло нити иде тако глатко, како нас понекад уверава руска реторика о „многонационалном народу“.

Дакле, Русија себе данас види као земљу која се брани и, што је најважније, брани своје право да се брани. А да би одбранила то своје право није само довољно бити најјачи фрајер у одељењу, или бар онај са којим се не треба качити, него је потребно променити односе снага и систем односа тако да непрестана одбрана најелементарнијих интереса више не исцрпљује све њене снаге и да добије право на релативно миран развој.

Русија, у складу са тим, своју доктрину дефинише не као борбу за искључиво своје интересе, него као право сваког да се развија у миру и у складу са својим реалним интересима и културно-цивилизацијским традицијама. То укључује и земље и народе данашњег Запада, од кога се очекује само то да престане да верује у сопствену изузетност и право да свима буде не само судија, већ по потреби и џелат. А то је, изгледа, превише очекивати од Запада. И зато сада говори оружје. И зато сада, о чему год да говоримо, морамо да ослушкујемо шта говори оружје.
Кључни играч

Осим тога, Русија већ дуго развија наднационалну доктрину за унутрашње потребе, идеју која би могла да замени социјалистичку у интеграцији огромне идентитетске шароликости ове земље. Зато сада инсистира на себи као посебној цивилизацији, која је способна да интегрише широке идентитетске спектре.

Зато она говори и о традиционалним вредностима, које се у њеној пропагандној реторици углавном називају духовно-моралним, у чему се могу препознати различити идентитети, и не тиче се само већинског православног. Такође, то значи и да се рачуна пре свега на традиционалне, у основи етно-религијске облике идентитета, уочавајући да су такозвани мањински идентитети неповратно постали сегмент инфилтрације западног утицаја. Права појединаца и мањинских група се дефинишу општим законским актима, који не подржавају ексклузивизам било које мањинске групе, нити универзализацију и нормативизацију њихових мањинских вредности.

Иако не сасвим империја, Русија је овим ратом дефакто промовисана у тренутно кључног играча на глобалној сцени, у кога су упрте очи са свих страна, од оних које било какав њен успон застрашује, до оних који у њему виде наду. Када процењујемо било који данашњи потез Русије, морамо да имамо у виду да је то земља у рату, и то светском рату, и да је његов главни носилац. А рат на овај или онај начин ангажује све сегменте друштва. У Русији се још труде да рат не буде толико видљив у свакодневици, али питање је колико ће још бити тако.
Деловање руских војника током специјалне војне операције у Украјини (Фото: Press Service of the Ministry of Defense of the Russian Federation/TASS)

А где смо ту ми? Па, као и сви, ту негде, са стране, и посматрамо, али као да бисмо инстиктивно некако волели да излетимо из ћошка и прикључимо се макљажи, мада ипак имамо довољно здравог разума да чекамо да за то дође погодан тренутак. Дај Боже да се све некако мирно реши пре тог погодног тренутка и да се избегну даљи оружани сукоби, а поготово наше учешће у њима, али то, јасно нам је, није извесно, а питање је и колико је вероватно.

У сваком случају, сви чекају, а док се чека треба нешто и радити, односно на овај или онај начин припремати се, што тише и промишљеније, за оно што можда долази. А то не мора нужно бити оно најгоре.