ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ НА ПРАГУ „РОДНОГ БУЏЕТИРАЊА“ ИЛИ У ТОМ ЛУДИЛУ ИМА СИСТЕМА           

ИСКРА на Фејсбуку

Владимир Димитријевић (Фото: Соња Ракочевић)

ЈЕДАН ДОГАЂАЈ У АКАДЕМИЈИ НАУКА

Догађај о коме пишем је већ прошао. Позивницу за тај догађај сам добио на увид од једног пријатеља. Да је заједно прочитамо:“Позивамо Вас да присуствујете међународном скупу „Планови за родну равноправност у науци, и важност родно осетљивог буџетирања”, који ће се одржати у среду 17. фебруара 2021. у 14:00 часова, на Zoom платформи. Скуп организујемо у оквиру европског Хоризонт 2020 пројекта „LeTSGEPs” (Leading Towards Sustainable Gender Equality Plans in Research Institutions), у коме је Математички институт САНУ један од партнера. Разговараћемо о родној равноправности у науци и иновацијама, са посебним освртом на припрему планова родне равноправности, и увођење родно осетљивог буџетирања у научне институције. Ове теме, и иначе битне за све нас, додатно су важне јер се очекује да ће план родне равноправости сваке појединачне институције представљати обавезан елемент интегрисања родне перспективе у науку, и услов финансирања у оквиру ЕУ програма „Хоризонт Европа” (2021 -2027). На скупу ће, поред представника и представница МИСАНУ, говорити и проф. др Тиндара Адабо, са Универзитета у Модени, координаторка пројекта „LeTSGEPs”, проф. др Иванка Поповић, ректорка Универзитета у Београду, као и професори др Коста Јовановић са Електротехничког факултета и др Драгица Вујадиновић, са Правног факултета Универзитета у Београду, чије су институције већ почеле припрему ових докумената. Национални оквир за родно осетљиво буџетирање преставиће колегинице и колеге из радних тела Владе Републике Србије, министарстава, организације UN Women, као и других институција које ће нам пренети информације и искуства од значаја за ову тему. Детаљнији програм скупа можете да видите у прилогу, као и на адреси: http://www.mi.sanu.ac.rs/. Учествовање на скупу је отворено за све и бесплатно, али је регистровање обавезно, на следећем линку: tinyurl.com/nofxlmxu. За све додатне информације можете да нам се обратите на адресу: letsgeps@mi.sanu.ac.rs. Молимо Вас да ову позивницу проследите колегама и колегиницама у Вашој институцији. Радујемо се сарадњи.“

Шта видимо из ове позивнице?

В ЧЈОМ ДЈЕЛА?

Пре свега, видимо да је у Математичком институту САНУ усвојен термин „родна равноправност“, који се заснива на ненаучној и по друштво штетној теорији рода – џендера, која је већ одавно научно оповргнута, и којом се леви либерали западне Империје Вашингтон – Брисел служе само као средством за остваривање својих политичких циљева. То уопште није равноправност полова, која је у друштву одавно прихваћена и кроз законе примењена. Математичари у САНУ, представници „најнаучније“ науке на свету, баве се применом идеолошких флоскула, и то ни не крију:“Разговараћемо о родној равноправности у науци и иновацијама, са посебним освртом на припрему планова родне равноправности, и увођење родно осетљивог буџетирања у научне институције.“

    Тема је, из научне перспективе, још мање научна од теме равне земље. Ипак, математичари су решили да се њоме баве. И то у Академији НАУКА!

Суштина ове приче је, авај, као и увек, у парама:“Ове теме, и иначе битне за све нас, додатно су важне јер се очекује да ће план родне равноправости сваке појединачне институције представљати обавезан елемент интегрисања родне перспективе у науку, и услов финансирања у оквиру ЕУ програма „Хоризонт Европа” (2021 -2027).“

    И тако почиње.

    НЕ ИЗДРЖАХ

Баш сам био решио да се не мешам у расправу о односу председника САНУ према предаји Косова и Метохије НАТО Империји и њеним слугама, мада сам, радо, потписао апел за његову оставку – не зато што о Косову и Метохији у саставу Србије мисли другачије него већина нормалних, незгрбљених и непропузалих, Срба ( јер на то има право, које се зове право на слободу мишљења и изражавања ), него зато што у медијима није наступао као слободно мислећи појединац, већ окићен својом титулом – председника САНУ.

И уздржавао сам се да пишем о титулоносцу – трговцу Косовом и Метохијом.

Разлог? Јасно је: председник САНУ који се брука није пожељна, али је, историјски гледано, већ испричана прича.

На уму су ми биле претходне бруке из историје САНУ. Рецимо, брука звана Александар Белић.

БРУКА ЗВАНА БЕЛИЋ

Познати српски лингвиста, Александар Белић, у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку, и један од делатника Краљевог фонда. Још 1910. године постао је дописни члан царске Академије наука у Петрограду, па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији. Године 1941, потписао је антикомунистички апел,у коме је стајало да је дужност „сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклени планови комунистичких злочинаца“ ( био је тридесет трећи на списку потписника, као председник Краљевске академије); молио је ђенерала Милана Недића да се прихвати дужности председника Владе под окупацијом.

А кад је Тито у Београд дошао, одмах  му се ставио у службу. Као освајачи југословенске престонице уз помоћ совјетских тенкова, посетили су тог истог Белића другови Ђилас и Кардељ и понудили му сарадњу, што је он, лака срца, прихватио. Већ 21. новембра 1944. објавио је, на насловној страни „Политике“, текст „Нови видици“, у коме хвали руске ослободиоце и Стаљина. Онда су му сви путеви били отворени. Одуживао се комунизацијом, негда краљевске, Академије наука.

Већ на свечаном скупу српских академика 20. јануара 1946. године, Белић благодари Титу као великом „заштитнику“ ове установе, да би 12. марта 1948. године, због великог буџета који јој је додељен, захвалио „ономе који тако мудро и тако зналачки организује нашу савремену државу“. Све је, захваљујући Белићевим напорима, крунисано 11. новембра 1948, у 11 часова пре подне, у свечаној сали Београдског универзитета, испод слика Лењина, Стаљина и Тита. Тада је човек са слике, иначе бравар по струци, постао први почасни члан Српске академије наука и уметности, оне у којој су се прославили Ђура Даничић, Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Михаило Петровић, Јован Жујовић, и други, слични њима. Скупу је присуствовала комунистичка елита: од Ранковића, преко Ђиласа и Моше, до Коче Поповића. Свануло у САНУ!   

Белић је том приликом рекао да је Титова научна заслуга у  томе што је организовао партизанску војску у току рата, а затим стваралачки разрадио марксистичко – лењинистичке принципе, примењујући их у нашој стварности. Предајући Титу у руке диплому, Белић је обзнанио, urbi et orbi:“Друже Маршале, Предајући Вам ову диплому, ја Вас молим да је сматрате не само као знак дубоког признања, захвалности и особитог поштовања свих чланова Српске академије наука, НЕГО И КАО ЗАЛОГУ ЊИХОВЕ ОДАНОСТИ“ (1, 51).

Брука звана Белић је прошла, САНУ остала. Иако никад није поништила давање почасне титуле академика Јосипу Брозу.

БРУКА ЗВАНА ПАВЛЕ САВИЋ

Била је ту и брука звана Павле Савић. О њему академик Драгослав Михаиловић, писац и голооточки заточеник, сведочи да је пола века верно сеизовао Титу и титоизму, будући „као крпа са које се цеди прљавштина, попуштајући и пред најситнијим притисцима и спроводећи и најпрљавије титовске замисли. Његове везе с тајном полицијом можда нису биле видљиве, али су, рекло би се, одржаване редовно и постојано. Бивши начелник службе безбедности у Београду Душан Ступар десет година касније пред телевизијским гледалиштем ће јавно посведочити да га је председник Академије повремено звао у свој кабинет. И тада би двојица момака од струке разговарала о „проблемима“. А проблеми не могу бити никакви друкчији до персонални и подметачки. Можда је академик гајио илузију да са удбашем пријатељски ћаска, али то није било пријатељско ћаскање. Када смо економиста Обрен Благојевић и ја деветсто осамдесет прве, рецимо, били кандидовани за чланове Академије – Обрен за редовног, ја за дописног, председник Павле Савић је два пута држао јавне говоре против те кандидатуре, сматрајући да голооточанима није место у највишој српској научној установи./…/ Како два Академијина одељења као наши предлагачи нису у предизборном процесу одговарала онако како је очекивао, послао је дописног члана Академије и вишегодишњег председника Београда архитекту Богдана Богдановића у Службу безбедности да се о нама распита./…/ Тајна служба је у том тренутку убрзано губила моћ и само је могла да одговори да наша кандидатура представља питање за чланове Академије, а не и за полицију. То је двојицу агилних сарадника јако разочарало. И кад смо и Обрен и ја затим на изборимо глатко изабрани, они су поднели оставке. Богдан Богдановић је то учинио с навикнутом парадом, јер је знао да се оставке у Академији статутарно не признају и као могућност не прихватају.“(2, 117)

Прошао је и Павле Савић; отишао је и Богдан Богдановић. Академија је, упркос свему, остала и опстала, да би могла да настави своју службу народу, а не Служби државне безбедности.

Потписник ових редова зато јасно разликује САНУ од оних који су се, иако академици, брукали пред Србијом и светом. Они су били академици, али нису Академија. И то свако ко има ума и очију зна и види.

Па ипак, бруке бивају. И понављају се, готово циклично…

Зато сад прелазимо на нову бруку – прихватање лажне теорије џендера као једне од основе за будући рад ( и „буџетирање“ ) САНУ.

Морамо да објаснимо о каквој теорији је реч, и куда нас она води у пракси.                                 

ОДУЗИМАЈУ НАМ РЕЧ „РОД“

У српском језику реч „род“ је рођена, драга реч: род је народ, родбина, сродство, родољубље; род је и „родина“ – завичајна радост ( „Прости ме, родино блага“, каже Момчило Настасијевић ). Али, глобалистички сејачи хаоса, који свесно претумачују речи, решили су да нам је одузму. Сад причају о теорији рода, о родној равноправности ( није то, легална и легитимна, равноправност полова – то је нешто сасвим, сасвим друго ). Али шта је?

То је, у свом екстремном и од глобалиста подржаном, виду ненаучно лупетање да нема природног пола, мушког и женског, него постоје само друштвено конструисани „џендери“. Доле пол, живео џендер! „Род“ је „џендер“. Не обележава нас генетика, него нас, чим се родимо, проглашавају дечацима и девојчицама, а затим нас, тобож, разним врстама манипулисања „приморавају“ да то будемо. А ми треба да слободно бирамо ( да бирамо „џендер“, а не, рецимо, право да нам НАТО не одређује судбину – ту избора, каже Империја, нема и не може га бити!)

ШТА СЕ БИРА?

Постоје два пола. Али џендера има онолико колико их душа глобалистичког олоша, маскираног у глобалну финансијско – политичку елиту, жели!                     Рецимо, кад се уписујеш на амерички факултет, нуде ти, да се определиш, следеће типове сексуалне оријентације: асексуалан, бисексуалан, геј, стрејт ( хетеросексуалан ), лезбејка, пансексуалан, квир, у трагању ( несигуран ), љубитељ истог џендера, није на листи, не желим да откривам. У понуди су ови џендери:  без џендера, андрогин, полуџендер, џендерквир или  џендерофлуидан, мушкарац, жена, трансмушкарац, трансжена, у трагању или несигуран, нека додатна џендер категорија, не желим да откривам.(3)

Тако то бива у пракси насталој на основу безвредне теорије у служби глобалистичке идеје о „златној милијарди“, која на све могуће начине жели да спречи размножавање људског рода.

Главна теоретичарка лажне џендер науке је Џудит Батлер, која је 2019. године постала почасни доктор/ докторка/ докторкиња ( бирај шта ти је воља! ) Универзитета у Београду.(4)

О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?

Немица Габријела Куби, бивша феминисткиња која је постала искрена хришћанка, у својој књизи о сексуалној револуцији подробно се бавила овом причом. О идејама Џудит Батлер немачка научница каже:“Било чија сексуалност је фантазам, само нешто у шта верујемо због тога што се често понавља. Џендер се не да повезати са биолошким полом, који не игра апсолутно никакву улогу и који се пројављује једино због тога што је језички саздан, и зато што људи верују у оно о чему стално слушају. По схватањима Батлерове, наш идентитет је плутајући и флексибилан. Нема мушког и женског бића, него постоје само извесни „перформативи“, то јест човеково понашање се може променити у било ком тренутку“.(4, 214)                 Глобалистичка врхушка користи овај покрет ради својих циљева. Габријела Куби истиче да  пут џендеризације води у нови тоталитаризам што показује документ звани „Принципи из Џогџакарте“ припремљен од „стручњака за људска права“, који се спроводи без легитимитета, са дозволом и ауторитетом УН. На питање зашто међународне организације и моћне америчке фондације, попут Рокфелера и Била Гејтса, дају подршку интернационалним хомосексуалним и феминистичким организацијама, дајући им могућност да утичу на глобалну политику, тешко је одговорити, сматра Габријела Куби. У сваком случају, оне могу бити искоришћене за америчке интересе у сфери глобалног смањења становништва.                          Наравно: Империја не одустаје од „златне милијарде“. Зато јој „пасују“ лудачке теорије.

ПОЛ ЈЕ ФИКЦИЈА, КАЖЕ БАБА ЏУДИТ

Ево шта о Батлеровој/ Батлеркиној/ Батлер мисли/ мишљењу/ мислилаштву кажу Ана Бужињска и М. Павел Марковски у својој студији о књижевним теоријама 20. века:“Ако се као полазна тачка прихвати претпоставка да је биолошки пол / sex (природно дат) нешто примарно, а културнодруштвени пол (gender) секундарна полна улога – надограђена на ону прву и конструисана помоћу друштвенокултурних норми, очекивања и представа – онда одатле проистиче и одређена узрочнопоследична зависност: пол је овде биолошки узрок, а друштвенокултурни пол је последица. Међутим, у концепцији Батлерове, та зависност је битно изокренута. Своје погледе о овоме она је изложила у књизи Gender Trouble – објављеној 1990. године, једној од најважнијих књига која се појавила у области gender студија последњих година. Од почетка је било јасно да она у спору есенцијалиста с конструктивистима пристаје уз друго становиште, и то веома радикално, а у њеној теорији чак и биолошки пол постаје само одређена унутрашња фикција уз помоћ друштвенокултурног пола. У Gender Trouble Батлерова је истраживала функционисање полних категоризација у дискурсима (конкретно, дискурзивне полне конструкције), а њена главна теза гласи да нема никаквих биолошких узрока који би могли чинити основу gender, па чак и још изразитије – управо културни пол конституише биолошки пол, а не обрнуто. Таква представа традиционалног поретка била је у gender дискурсу позната већ неколико година раније – сличне погледе заступала је у ствари Кристин Делфи, скрећући пажњу на то да је биолошки пол у дискурсу био проглашаван као категорија захвајујући културном полу, пошто је размишљање о проблематици gender на битан начин утицало на наше схватање биолошких чињеница повезаних с полом, као и на то какву хијерархију успостављамо у том домену. Дакле, од одређеног тренутка све што је биолошко постало је биолошко из перспективе gender, заправо, може се рећи да је узрочнопоследична зависност на тај начин изокренута. Међутим, Батлерова је пошла још корак даље тврдећи да је друштвенокултурни дискурс произвео наше сексуализовано (gendered) тело, а тај процес је већ започео у сали за порођаје; самим чином називања детета девојчицом или дечаком извршена је нека врста његовог полног одређивања и управо је тај тренутак иницирао историју функционисања нашег тела као „девојчице“ или као „дечака“. Од тог тренутка смо заправо перципирани. Развијајући своју концепцију, Батлерова се позвала на теорију чинова говора Џ. Л. Остина, а конкретно: на идеју перформативног чина. Овај језички чин усклађивања према одређеном полу јесте, према њеном мишљењу, истовремено врста перформативног чина (који у извесном смислу утврђује биолошки пол), дакле, од самог почетка реч је о друштвеној конструкцији а не о некој примарној, неоспорној природној основи. У Батлеровој теорији gender добија, дакле, коначно перфомативан вид – настаје због сталног извршавања и понављања полне улоге, услед којег тек после тога постаје друштвена норма. Биолошки пол није примарна основа gender – међутим, перформативно га ствара дискурс, јер од тренутка рођења и „додељивања“ пола, а исто тако од давања имена (женског или мушког), стално подлежемо притиску околине како бисмо се понашали као девојчице или као дечаци – а понављањем и устаљивањем одређених понашања de facto и постајемо такви. Батлерова ће једноставно рећи да „настајемо“ као полни  субјекти (понашајући се на женски или мушки начин) и истовремено прилагођавамо томе наше тело и стилизујемо га како би било стварно женско или стварно мушко. Друштвенокултурни пол је, дакле, више „ефекат“ језичког утврђивања полне улоге. Он настаје захваљујући свакодневним поступцима стилизовања тела који се устаљују као „инскрипције“ (врста записа); управо различита понашања, гестови, покрети, начини одевања и слично, понављани из дана у дан, доприносе, према мишљењу Батлерове, да наше тело све више постаје мушко или женско. То је стварање одређене илузије – успостављања усклађености сличношћу, наметнутој у овом почетном гесту усклађивања према полу и давању имена. Важан аспекат у мишљењу Батлерове представља и питање силе – то значи питање наметања личности одређеног пола, а најконтроверзнији елеменат њене концепције представља теза да нам је и биолошки пол наметнут и да се он материјализује услед деловања одређених норми (друштвених, културних и језичких), понављања и „цитирања“ (citational practice), дакле, позајмљивања и устаљивања свега што нам је овим нормама наметнуто како бисмо могли бити сматрани женом или мушкарцем. Због тог процеса се gender норме материјализују у телу које је у извесном смислу и настало у складу с њима, а процес изградње идентитета једноставно се показује као подражавање културног пола. С обзиром на апсолутну неминовност таквих усклађивања (нужности полног обележавања), gender постаје услов субјекта и услов постојања одређене личности у друштвеном и културном дискурсу. Ауторка Gender Trouble коначно долази до уверења да не постоји никакав „прави“ или нормативни полни идентитет (а исто тако ни сексуални). Између осталог, пише: „Ако су полне особености и све активности које се односе на пол, као и различити начини на које тело испољава и ствара своје културно значење, перформативи, то значи да не постоји идентитет према којем ове особености и ова понашања могу бити оцењена као права или погрешна, страна или привидна; дакле, постулат правог полног идентитета јесте изазов за успостављање фикције.“(6)            Да, да, драги читаоче: Џудит Балтер, почасна докторка/ докторкиња/ докторица Универзитета у Београду јасно каже – и биолошки пол нам је наметнут. То је врхунац њене теорије, због кога је, после почасног доктората Универзитета у Београду, можда чека и чланство у САНУ.

Таква су времена. Крајње либерална.

КО СУ ЏУДИТИНЕ „ПРЕТКИЊЕ“?

У докторској дисертацији „Језик, род, разлика: конструкција/ деконструкција идентитета у феминистичкој теорији“, Петра Митић каже да Џудит Батлер воли да цитира низ мислитељки/ица које су је надахнуле. Рецимо, Симон де Бовоар, која указује на културну конструкцију жене (“женом се не рађа већ се њом постаје“), Јулију Кристеву, која доводи у питање већ и саму идеју жене (“строго говорећи, не може се рећи да “жене“ постоје“),  као и Лис Иригареј (“Жена нема пол“), Мишела Фукоа (“Диспозитив сексуалности … установио је ово схватање пола“) и теоретичарке Моник Витиг, која пол проглашава политичком ујдурмом јер је “категорија пола политичка категорија која утемељује друштво као хетеросексуално“.(8)

Каква је то наука! Као марксизам – лењинизам, који је себе звао „научним социјализмом“! Као теорија Френсиса Фукујаме, који је 1992. тврдио да смо стигли на „крај историје“. Или као приручник Спренгера и Инститориса, „Маљ за вештице“, који је у ренесанси сматран врхунцем науке за откривање вештаца и вештица и последично спаљивање истих.

СТВАРНО, КАКВЕ ТО ВЕЗЕ ИМА СА НАУКОМ?

У „Искушењима радикалног феминизма“, Слободан Антонић се позабавио научношћу идеја Џудит Батлер. Ево шта каже Антонић ( иначе, тај није примљен у САНУ, а, по свему судећи, неће ни бити кад је „заостао“ и „конзервативан“): „Перформативи“ су, по изворном схватању Џона Остина/…/, искази којима се нешто (ус)поставља. Тачније, перформативи су радње речима, то јест радње које се не могу обавити друкчије до речима. Остинови језички акти, дакле, никако нису сви говорни акти, него само ванјезички акти речима обављени („doing things with words“). Рецимо, исказ „Узимам те за жену/мужа“ успоставља однос мужа и жене, што значи да овим исказом мушкарац промовише жену у супругу, а она њега у мужа. мада, у најширем смислу, сваки исказ има извесну перформативну последицу, па Батлерова идеју о (ус)постављајућим исказима транспонује на сваки чин који има значење. Она мисли да се род „перформативно успоставља“ /…/ кроз наше „дискурзивне праксе“/…/. Рецимо, када нас неко пита ког је пола наша беба, а ми одговоримо: „То је дечак“, тим чином се такође успоставља род/…/. Наиме, наш одговор је по облику описујући (дескриптивни, „јесте“) исказ. Али, у његовој позадини постоји и један прописујући (прескриптивни, „треба“) елемент, садржан у нашем односу према чињеници да имамо сина. Тај елемент је, рецимо, дошао до изражаја у тону с којим смо изговорили овај формално дескриптивни исказ. Зато је читав овај перформанс – питање које подразумева да је пол нешто суштински важно и одговор који ту важност потврђује, уз емоцију која га прати (рецимо, понос) – такође (ус)постављајући (перформативни) чин. Или, рецимо, када деца читају и преписују из буквара реченице: „Мама кува“, „Тата поправља ауто“, „Бака плете“, „Деда чита новине“… Наизглед, то су пуки описујући искази. Они сведоче о свакидашњици обичне породице. Али, то није само опис онога што се дешава, то је и дискурзивна потврда модела понашања преко којих се уобличавају типичне родне улоге. Ти искази у позадини, дакле, имају и скривену, прописујућу функцију. Управо понављање таквих исказа, из нараштаја у нараштај ђака, јесте (ус)постављање рода. Њиме се поједине родне улоге утврђују као „природне“, па је реч о процесу тзв. натурализације која је један од кључних начина деловања „режима моћи маскулиног и хетеросексистичког тлачења“, односно „хегемоније маскулине и хетеросексистичке моћи“/…/.“(8)

То је, драги читаоче, „наука“ на основу које ће САНУ да се „буџетира“! Па ти види шта ћеш и куда ћеш кад те спопадну нове научне „чињенице“ које ти кажу да нам је доста биологије, и да је сва биологија пука политика!

ОПОВРГАВАЊЕ ЛАЖНЕ ТЕОРИЈЕ

Али, вратимо се науци. Да опет чујемо Антонића:“Ово је свакако занимљива теорија. Али, рекао бих да је њена занимљивост обрнуто сразмерна њеној тачности. Она је, најпре, научно непроверљива јер јој недостаје референтни или разликовни део. Како проверити теорију да су сви наши значењски чинови перформативни, ако нема дискурзивног поступка који то није? Та тврдња је једнаког научног статуса као и теорија да се цео космос у секунди рашири и скупи. Нема разликовне, референтне тачке, дакле, нема проверљивости, а онда ни научности. Теорија је једноставно толико општа да је практично испражњена од информативног садржаја. Такође, шта значи тврдња да се род „перформативно успоставља“ кроз све наше „дискурзивне праксе“? Она је слична „теорији лептира“ која каже да је све на свету повезано, па замах крилима лептира у Кини има неког утицаја на појаву урагана на Флориди. Може се рећи да је све повезано. Али, задатак научника није да изриче тврдње толико опште да им је информативни садржај нула (јер, исказ „све је повезано“ може да има вредност само ако постоји бар једна ствар која није у вези са другом ствари), него је задатак научника да утврђује прецизне узрочнопоследичне везе. Још мање је задатак научника да, на основу оваквих тврдњи, плаши Флориђане кинеским лептиром. Његов је задатак да утврди стварни степен лептировог утицаја, односно стварни узрочнопоследични однос између лепршања неког лептира и покретања урагана на другом крају света. У том смислу треба рећи да одговор родитеља на питање о полу бебе има утицај на уобличавање родног идентитета детета таман колико и лепршање лептира у Кини на појаву урагана на Флориди. На садржај родног идентитета детета више од те реченице утиче васпитање родитеља и околине. У том смислу је утицај школе, из другог примера, нешто значајнији. Међутим, и утицај таквих „перформатива“, као што је срицање реченица „Мама кува“ и „Бака плете“ ђака првака, феминисткиње веома прецењују/…/Заправо, „перформативна теорија рода“ Батлерове, која не прави разлике у степену утицаја појединих „перформатива“ на уобличење рода/пола, води рађању и ширењу типичне магијске праксе. Као што шамани верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељену стварност, тако и поједине радикалне феминисткиње верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељени облик друштвене једнакости полова. Такође, као што шамани мисле да онај члан племена који не поштује њихове строге језичкоритуалне форме производи зло за цело племе, тако и поједине радикалне феминисткиње претерују у веровању да свако ко се не држи њиховог формализованог језика тиме ојачава систем тлачења жена и наноси свим женама директну штету. Батлерова у својој књизи као добар пример побуне против „хегемоног језика“ /…/ – јер, „ни граматика ни стил нису политички неутрални“ /…/– наводи учење канадске феминисткиње Монике Витиг (Monique Wittig). Витигова сматра да језик има „моћ да ствара ’друштвену стварност’ посредством локуционих чинова говорећих субјеката“ /…/. Рецимо, у француском – као и у српском, уосталом – граматички мушки род је универзалан. Када се у реченици нађу заједно жена и мушкарац, множина се гради од мушког рода. Дакле, „Мара и Мома су дошли“ (а не „дошле“ или „дошла“). Кроз језик се, по Витиговој, производи уверење да је мушкарац универзалан представник људског рода, а жена само један пол/…/. Пошто по Сапир–Ворфовој хипотези наша перцепција умногоме зависи од структуре нашег језика, онај ко контролише језик контролише и опажање. По интерпретацији Витигове, коју нам даје Џудит Батлер/…/ не само род већ и пол „означава историјски контигентан режим, језик који формира опажање насилним обликовањем међуодноса кроз које се опажају физичка тела“. Једноставно, ми жене и мушкарце видимо као два пола – један доминантан, а други подређен – зато што су они такви у језику. „’Мушкарци’ и ’жене’ су политичке категорије, не природне чињенице“, тврди Витигова/…/. Зато се Mоника Витиг (уз све симпатије Батлерове) буни против стандардне граматике као „тлачитељског дискурса“ који „захтева да говорећи субјект, како би говорио, мора учествовати у самом процесу тлачења“/…/. Наспрам уобичајеног „тлачитељског дискурса“, Витигова захтева „нов речник који установљује и умножава различите партиципе презента, преозначиве и експанзивне категорије које се одупиру и бинарним и супстанцијализујућим граматичким ограничењима роду“/…/. Зато се не треба обазирати на језичка правила „тлачитељског дискурса“ већ кроз нову, дискурзивну праксу мењати нашу перцепцију стварности, а тиме и стварност рода и пола као друштвених конструкција. Видели смо да је први захтев у овој политизацији језика „повећање родне видљивости“, то јест одбијање језикословног објашњења да је граматички мушки род стварносно универзалан, односно да денотира особе оба пола. Дакле, више се не може говорити „професори и ученици“ већ „професори, професорке, ученици и ученице“. Други корак, након успостављања појмовне репрезентативности оба рода, јесте стварање њихове синтаксичке репрезентативности. Дакле, то је оно што нам је демонстрирао Ранко Вукчевић: „Мара и Мома су дошли/е“. У трећем кораку би се вероватно захтевала видљивост и репрезентативност свих родова јер, на пример, у реченици „Сви треба да су срећни“ постоји само мушки род. Ако би се реченица преформулисала у „Сви/е треба да су срећни/е“, недостаје читава једна важна категорија становништва – деца. А ко то жели нашој деци да ускрати право на срећу? То значи да би, ради потпуне родне видљивости, реченица морала да гласи: „Сви/е/а треба да су срећни/е/а“. Али, зашто бисмо се зауставили код представљања само тих трију родова? Моника Витиг тврди да „лезбејка није жена“ јер појам жене „стабилизује и утврђује бинаран и супротан однос према мушкарцу; тај однос је хетеросексуалност. Будући да одбацује хетеросексуалност, тврди Витиг, лезбејка се више не одређује у светлу тог опозитног односа. (…) лезбејка уистину делује као трећи род“ /…/. Ако граматика производи нашу перцепцију и ако је нужно синтаксички променити језик да би се једнака родна репрезентативност, хоћемо ли конструисати нове граматичке родове како бисмо „политички коректно“ покрили све самодефинишуће родове?“(8)

Толико о „научности“ нове теорије, која треба да „буџетира“ САНУ.

Какав је, пак, квалитет стила громаде зване Џудит Батлер? Научни часопис Philosophy and Literature 1998. године доделио јој прву награду на „Такмичењу лошег писања” (The Bad Writing Contest).(9)

КО СЛУША ЛУДУ БАБУ, ПОРИЧЕ „ИНЦЕСТНИ ТАБУ“

Џудит Батлер тврди да је узрок присилне хетеросексуалности инцестни табу, један од најстаријих табуа човечанства. За њу је, објашњава Габријела Куби, „инцестни табу правни акт који забрањује и инцестне жеље и ствара извесне идентитете џендер субјеката кроз механизам принудне сексуалне идентификације“. Шта то значи? То значи да је, за радикалне феминисткиње и ЛГБТ активисте, забрана родоскрнављења препрека ка потпуној „сексуалној слободи“. Женски пол је, по Батлеровој, само конструкција. Габријела Куби указује на значење оваквог става:“Само ако постоји нешто такво као што је жена, жена може бити подвргнута репресији. Само ако постоји „принудна хетеросексуална нормативност“ „друге врсте жудње“ могу бити одбачене./…/ Батлерова своди људски идентитет – који се обликује на основу безброј утицаја, а не само пола, укључујући у те утицаје и породицу, културу и религију – на слободно изабрану, променљиву сексуалну оријентацију. По мишљењу Батлерове, породицу не уобличавају везе између родитеља и деце, него самовољни чинови тренутног припадништва. У паралелном универзуму Батлерове, деца не бивају зачета, него „дизајнирана“ и произвођена путем вештачких техничких начина репродукције, као што су донирање сперме и јајних ћелија, сурогатно материнство, вештачке материце и манипулација генима./…/ Према овој теорији, мушки и женски пол појединца је небитан за његов идентитет, и представља „диктатуру природе“ против човековог самоодређења, од које се треба ослободити. Човеков идентитет је, уместо полом, одређен његовом сексуалном оријентацијом, због чега је флексибилан, променљив и разнолик. Ова илузија, или „фантазам“, о два пола створене је инцестним табуом и лингвистичким одредницама какве су „мушкарац“ и „жена“, „отац“ и „мајка“, које се морају уклонити да бисмо „изумели“ себе саме. „Ознаке“ друштвене хетеросексуалности морају бити одстрањене из сваке области. Мушкарац и жена, брак и породица, отац и мајка, полност и плодност нису нешто природно; реч је о нечему што је проглашено, и помоћу чега се успоставља хегемонија мушкарца над женом, као и хетеросексуалности над свим облицама сексуалног понашања. То треба да буде разорено до темеља“.(5, 214-215)

Да ли је ико из САНУ размишљао о овоме пре но што се определио за „родно буџетирање“?

Да ли цео буџет САНУ обезбеђује Брисел, или нам бар нешто узимају од пореза да би дали САНУ?

Да ли се порески обвезници Србије питају кад им неко намеће сомнабулне теорије као „науку“?

ПОСЛЕДИЦЕ ЛУДИЛА

Основна идеја „родне теорије“ је, по ко зна који пут да поновимо, да човек нема фиксиран пол, него да га  у „џендер“ обликује друштво. Педесетих година 20. века амерички психолог Џон Мани је покушао да то и докаже. Узео је два близанца, и једног од њих васпитавао као девојчицу. Оба дечака су, кад су одрасли, дигли руку на себе. Пошто је права наука, од генетике до психологије, у потпуности порекла џендеристе, они су, путем глобалистичке диктатуре, кренули да своје лудачке идеје намећу широм света.(3)

Запад, лишен Бога и морално труо, донео је законе који руше све породичне и општељудске вредности, управо на основу те лажне теорије: закони о „родном самоодређењу“ омогућују промену пола у личним документима, и то на темељу обичне изјаве надлежном телу да се неко „осећа“ припадником супротног пола (чак и без хормонско-хируршке „промене пола“). Према таквим законима мушкарци могу улазити у женске тоалете и свлачионице. Уводи се и обавеза тзв. „родно неутралних“ простора у школама и на јавним местима, што жене доводи у непријатне, а понекад и опасне ситуације. Закони забрањују употребу речи „мама“ и „тата“, као и „супруг“ и „супруга“. Уводе се рубрике „родитељ 1“ и „родитељ 2“. У Британији уместо појма мајке труднице октроисан је појам „трудна индивидуа“. Уместо заменица ‘она’ и ‘он’ уводи се заменица ‘оно’. У службеним формуларима све више земаља уводи, поред уобичајеног  мушко или женско, и све друге могуће „родове“. Будући да нема законских граница у „слободном избору родног идентитета“, све је могуће: 52-годишњи Канађанин оставио је супругу и седморо деце да би „постао“ шестогодишња усвојена девојчица која се „игра“ с унуцима својих усвојитеља.(3)

Тзв. „родно осетљиви“ закони омогућују трансродним личностима да на спортским такмичењима наступају у категорији супротног пола, па се тако „бивши“ мушкарци такмиче у женској категорији (у противном би били „дискриминисани“). Мушкарци, међутим, иако прођу хормонске или хируршке захвате, и даље имају већу мишићну масу, снажнију грађу и већи капацитет плућа, тако да без проблема победе своје женске противнице. Према смерницама Међународног олимпијског комитета тзв. трансродне личности се не морају подвргнути операцији промене пола како би наступале на Олимпијским играма и другим међународним такмичењима.(3)

На Западу децу преваспитавају преко облачења, играчака, сликовница и сл. У вртићима дечацима облаче сукњице. Мушкарчићи треба да се играју луткама, да лакирају нокте и испробавају хаљине за принцезе, а девојчице да носе мушку одећу и играју се мушких игара. Уводе се сликовнице за децу у којима главни ликови нису принц и принцеза, већ два принца. Избегавају се сликовнице с породицама коју чине мама, тата и деца, преферирају се оне с два тате или две маме.

У америчким школама постоји тзв. „џендер свич деј“, када ђаци морају да се облаче у одећу супротног пола.(3)

НАШ СЛУЧАЈ

Деци се на Западу, такође од вртића, намеће сексуално образовање, које нема веза ни са душевним, ни са телесним здрављем, него са разарњем полних идентитета.

То су покушали и 2017. године у Србији, преко приче о борби против насиља у школама. Све је ишло путем „пројекта“ Министарства просвете  уџбенички приручник под насловом „Образовни пакет за учење о теми сексуалног насиља  над децом за основне и средње школе у Србији“, под паролом „Од вртића до факултета уз уџбенике из разних предмета, учимо да се одупремо насиљу над децом и женама“.(10) Кључни издавачи су Инцест Траума Центар из Београда и Министарство просвете, а подршку је Канадски фонд за локалне инцијативе. ( У Канади одеш у полицију, кажеш да си женско без обзира на неодстрањене тестисе, и добијаш личну карту са правом да будеш женско, јер се теко осећаш!)

На страни 346 даје се подробан одговор на питање: „Како извести француски пољубац?“  На страни 347 имамо причу о женском кондому за лезбејке: „И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбејске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбејке, те имају и своју сексуалну предисторију као „стрејт“ особе. У оквиру лезбејског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести.“ Наравно, како је приметио један интернет аналитичар, ОВО нема везе са са сексуалним насиљем. У ствари, има: приморавање деце на размишљање о лезбејским сексуалним односима је својеврсни вид сексуалног насиља. На странама 346 и 347 се описују орални и анални секс. На страни 347, дат је опис оргазма као из „оних“ прича и романа: ту је хормон среће, ту су контракције, са све потребом да се јеца и виче. На истој страни пише и да мастурбација није штетна, него да могу ( и треба, што да не? ) да је упражњавају и младићи и девојке.  (Наравно, озбиљна наука учи сасвим супротно. Мастурбација изазива разне штетне последице, попут сексуалне дисфункције, умањеног квалитета семена и депресије. Постоји читав низ озбиљних научних радова који ово доказују – нарочито је штетна мастурбација повезана с порнографијом, један од кључних узрока импотенције код младих мушкараца.) На страни 348 су цртежи на којима се љубе дечак и девојчица и две девојчице. Ту видимо и дечака који поклања другом дечаку букет цвећа. Једном потенцијалном младом „геју“ аутори поручују: „Прати своја осећања и потребе, немој да их се плашиш или стидиш, заљубљеност и љубав су драгоцена осећања. Шта би ти на ово исто питање одговорио твом „стрејт“ другу који ти се повери да му се свиђа другарица из одељења? То су иста осећања.“

На странама 348-350 наше друштво је описано као хомофобично и насилно према ЛГБТ „заједници“, а на странама 352-354 се рекламира Инцест Траума Центар из Београда. ( Чија је скривена агенда, по свему судећи: „Бежите од инцеста у ЛГБТ покрет!“ )

На страни 355 имамо једну „врућу сцену“:“Божа је завукао руку испод Тинине блузе, почео да откопчава и скида брусхалтер. Њој су били пријатни додири, мажење и љубљење. Уживала је у тој страсти и топлини. Тек кад је почео да завлачи руку у њене гаћице, осетила је непријатност, хтела је да га прекине. Отворила је очи и видела изнад себе Божу, свог узбуђеног и ван себе од страсти.“ Шта би нам на овај уџбенички материјал рекао Кривични закон Републике Србије, члан 185, став 1:“Ко малолетнику прода, прикаже или јавним излагањем или на други начин учини доступним текстове, слике, аудио-визуелне или друге предмете порнографске садржине или му прикаже порнографску представу, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци“?

Једна од ауторки пакета за биологију била је Душица Попадић, за коју у уџбенику пише ( страна 356 ):“Душица Попадић, Инцест Траума Центар – Београд. Чланци су производ дугогодишњег рада ауторке кроз: 1. пружање психолошке асистенције девојкама и женама лезбејске оријентације (саветовалиште: web, разговори “1 на 1“ и групе подршке), 2. едукативне програме из области различитости за бројне женске и мешовите невладине организације, запослене у здравственим и васпитно-образовним установама и медијским кућама. У периоду 2003-2008. је установила и водила психолошко саветовалиште организације за лезбејска људска права „Лабрис“ из Београда.“ (10)

Згодно, зар не?

Жива згода за мрзитеље брака, поридице, рађања.

Монструозна конструкција будућности планете без људи на њој.

ШТА ЈЕ ЦИЉ?

Агресивна пропаганда родне теорије и „флуидног“ схватања сексуалности у предшколским и школским програмима и медијима има за последицу све већу збуњеност и изгубљеност деце и младих која у доба пубертета и адолесценције тек треба да изграде свој полни идентитет. Неке државе озакониле су могућност промене пола већ у детињству (нпр. у Великој Британији од девете године, а у Норвешкој од седме године живота!). Наводни „поремећај родног идентитета“ код деце „лечи“ се тако да се малој деци хормоналном терапијом зауставља улазак у пубертет како би дете са 14 или 15 година одлучило жели ли да буде мушко или женско. (3)

У свету огромном брзином расте број клиника за промену пола (тзв. центри за „трансродно здравље“) – само у САД их има педесетак, и то навише за децу и младе. Поред оних који долазе на „промену пола“, има и оних који желе да се реше својих полних органа и постану „асексуални“. Познат је пример 22-годишњег Американца који је потрошио 50.000 долара на 110 операција, како би постао „бесполни ванземаљац“.(3)

С порастом броја клиника за „трансродно здравље“ и обављених захвата, расте и број оних који касније зажале што су ишли на њих и који би свој пол желели да врате, а више не могу…Према биолошким законитостима није могуће променити пол, јер је полни идентитет записан у генима. Могуће је само хормонско-хируршким путем уништавати свој пол, и више или мање успешно имитирати супротни пол. И то је све. То јест – ништа. (3)

„Џендер инквизиција“ је, преко закона, омогућила хомосексуалним паровима не само да склапају „бракове“ већ и да усвајају децу. Тако се, наводним „правом“ политичких содомита на родитељство, крши право деце на мајку и на оца.(3)

Све је већа раширеност полно преносивих болести, све мање склопљених бракова, све више развода, све мање деце (демографски слом) итд. Рушењем породице руши се друштво.

А то је циљ глобалиста, зар не?

Био и остао.

Они су изабрали смрт уместо живота.

ЏЕНДЕРИЗАМ И КОМУНИЗАМ

Хрватски професор др Матко Марушић, упоредио је комунизам и џендеризам(11):

1. Као теорија комунизма, родна теорија настала је без истраживања и доказа.
2. Као теорија комунизма, родна је теорија настала на основу дела једног човека (Алфреда Кинсија), с тим да за Кинсија постоји оправдана сумња у научноистраживачку превару, сарадњу с настранима и личну настраност.
3. Као идеологија комунизма, родна идеологија циља на људе који су нечим незадовољни. ( Некад социјалним, данас сексуалним статусом). Под маском бриге за једне, спроводи насиље над другима.
4. Као комунизам, циља на рушење парадигме, на уништење вишевековне људске културе у име „новог почетка“.
5. Као комунизам, служи се крилатицама о којима не допушта расправу.
6.Као комунизам, има стратегију проширења револуције на цео свет.
7. Као комунизам, посебно непријатељство усмерава на све облике религије, а нарочито на хришћанство.
8. Као комунизам, скрива, омета и забрањује објављивање података који јој не одговарају, а објављене податке игнорише, потцењује и исмева.
9. Као комунизам, друкчије мишљење проглашава прекршајем, чак и злочином, денунцира га и кажњава државним законима.
10. Као комунизам, служи се силом и насиљем – интелектуалним, друштвеним, грађанским и политичким.

И у свему томе неко из САНУ би да се „родно буџетира“!

ПАРОЛЕ ЗА ПУТ У СВЕТЛУ БУДУЋНОСТ

На основу теорије рода, научне као што је то био марксизам – лењинизам, могу настати нове пароле за пут у светлију будућност. Нудим неке:

Неутралишимо пол, не осећајмо бол!

Теорија рода – то је жива згода!

Не гледај ми међу ноге, разлике су родне многе!

Два су пола, сто џендера, што трансродних, што педера!

У души ми влада мир – бејах стрејт, а сад сам квир!

Ко Бриселу смело хита не треба му мушка доминација!

Сексуално васпитање и за веће и за мање!

Некрофилу људска права кад би с лешом он да спава!

И педофил смерно чека на законска права нека!

Што да не? Зар се, у доба „научног социјализма“, није певало:“Америка и Енглеска биће земља пролетерска!“ Или:“Носим капу са три рога и ратујем против Бога, али не и против Христа, јер је и он комуниста!“ Као и:“Ми имамо три народна сина: Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!“

СРПСКА АКАДЕМИЈА У ОДБРАНИ НОРМАЛНОСТИ

Понављам: Академија је наша, није њихова. И огромна већина академика се не слаже са овом бруком и срамотом, званом „џендеризам“. Али, као и огромна већина Срба, ућуткани су од оних који намећу идеолошке лажи као науку 21. века.

„Борке“ за родну равноправност већ одавно траже да се у српском језику паралелно користе изрази типа „војник/ војникиња“, „психолог/ психолошкиња“, а све са једним циљем: да се успостави „родно неутралан“ језички израз. Овом насиљу над језиком одлучно се, у октобру 2017, супротставио Одбор за стандардизацију српског језика САНУ. Највећи стручњаци су јасно указали на чињеницу да „поглед на свет, систем културе или друштвени систем нису условљени пуким постојањем или непостојањем одређених граматичких категорија, те се они стога не могу ни мењати њиховим увођењем или инсистирањем на доследности њихове употребе.“(12)

Истакнуто је да „родна неутралност генеричког мушког рода у српском језику није претпоставка, већ лингвистичка чињеница: граматички и природни род именица у српском језику нису идентични“ при чему „граматике српског језика у званичној употреби кажу да именице које значе врсту, звање или занимање означавају бића оба пола (човек/људи, пас, голуб, писац, судија…).“(12)

Накарадно прављење женских именица за разна занимања значило би да су сви наши закони, од Устава до Закона о равноправности полова, „родно дискриминаторски, јер се у њима не користе доследно облици женског рода“. (12)

Српски лингвисти јасно кажу:“Граматичка категорија женског рода није једино средство за обезбеђивање видљивости жена у српском или било ком другом језику, нити пак може утицати на дискриминацију или равноправност жена. Равноправност не зависи од употребе појединих граматичких категорија, већ од контекста у коме су оне употребљене, односно – од значења целине текста.“(12)

Нормирање језика се не може засновати на пуком слању пожељних политичких порука, нарочито ако се то коси са научно утврђеним чињеницама или урушава структуру неког језика. Одбор је истакао:  „Облике женског рода за именице које значе професије треба употребљавати тамо где је њихова употреба у складу са постојећом нормом и добром језичком праксом. Када је реч о облицима женског рода за означавање професија који нису нормирани или уобичајени у језичкој пракси, исправно је користити генерички мушки род (нпр. борац, пилот, академик), јер његова употреба никако не имплицира дискриминацију жена, већ подразумева свет о једнакој друштвеној (људској) вредности мушкарца и жене.“(12)

Нарочито је наглашено да се мора избегавати наказност „новоговорних“ конструкција:„Коришћење паралелних форми или навођење форме у мушком роду са ознаком за наставак у женском роду непотребно оптерећује реченицу, уз сасвим изгледну могућност њеног довођења до апсурда (Сви присутни/присутне на овој прослави били/биле су недвосмислено разочарани/разочаране итд.), те их због тога не треба користити.“(12)

Наш језик се буни против насиља над собом!

Нормални сатрудници САНУ бране свој језик и нашу нормалност!

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Во времја оно, беше Титово „марксистичко – лењинистичко буџетирање“, а сад нас чека ЕУ „џендер буџетирање“. Тако се живот САНУ непрестано окреће око идеолошки условљеног и по Србе пречесто штетног „буџетирања“. Од Тита до Брисела.

Ипак, САНУ је жива. У њој има људи спремних да се боре. Ову значајну установу бране и они који не желе да у САНУ уђу по сваку националну и личну цену. Уосталом, ни сама стварност не признаје идеолошке лажи попут џендеризма.

И зато треба да се држимо Фортинбрасове заповести:“Go softly on“.

Мада је Његош то рекао још лепше:“Наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке“.

Ма како буџет за остварење те наде био скроман, поштенима и храбрима биће више него довољан да се ослободимо свих облика окупације.

Кад за то куцне час, наравно.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( Интернету пристпљено 1. марта 2021. године):

1.Слободан Г. Марковић:Јосип Броз – употреба научних установа у Србији за деификацију југословенског диктатора, Hereticus/ Часопис за преиспитивање прошлости, бр. 1/2005.

2.Драгослав Михаиловић:Страх, Српска мисао, 9-10-11, 2021.

3.http://istinaoistanbulskoj.info/rodna-ideologija-u-svijetu

4.http://www.autonomija.info/dzudit-batler-pocasna-doktorka-beogradskog-univerziteta.html

5.Бежите од блуда/ Како сачувати чистоту душе и тела, Очев дом, Београд, 2019.

6.https://www.scribd.com/doc/284422274/Knjizevne-Teorije-20-Veka-Poljaci

  1. https://fedorani.ni.ac.rs/fedora/get/o:856/bdef:Content/download

8.https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:2783/bdef:Content/get

9.https://www.colorado.edu/Sociology/gimenez/corner/writing.html

10.http://incesttraumacentar.org.rs/files/2016/MPNTR-ITC_Obrazovni_paket_za_osnovne_i_srednje_skole_2016.pdf

11.https://www.dnevno.hr/vijesti/hrvatska/zapanjujuce-cinjenice-deset-slicnosti-komunizma-i-rodne-ideologije-uvedene-u-hrvatske-skole-98807/

  1. http://www.isj.sanu.ac.rs/ru/2018/05/14/jezik-rodne-ravnopravnosti/
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.