ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Аутошовинистичка идеологија бубашвабе. Како је настало другосрбијанство

ИСКРА на Фејсбуку

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

ОСНОВНА ГРЕШКА НЕЗАПАДНЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

У својој књизи „Европа и човечанство“, кнез Николај Трубецкој је тврдио да је главна замка у коју је пала интелектуална елита већег дела човечанства пристанак на тезу по којој је специфична романогерманска култура не то што јесте – специфична (а Трубецкој је јасан: културе нису боље или горе, оне су различите, и имају право да то буду), него УНИВЕРЗАЛНА. Руска (и не само руска) „образованштина“ почела је да се предаје осећању да је у нечему „заостала“ за парадигматичним Западом, и да стално мора да покушава да га у свему „достигне“. Та трка, коју је Запад саморекламерством и пропагандом подстицао широм земљине кугле, била је унапред изгубљена, јер се одвијала на туђем терену.

КО СУ ДРУГОСРБИЈАНЦИ?

Деловање туђинштине у нас довело је до стварања другосрбијанства, о коме есејиста и романописац из Горњег Милановца, Миладин Ћосовић, пише: “Другосрбијанци нас убјеђују да су они прогледали: оно што је Србима вјековима било свето – њима је глупо, застарјело, примитивно. А гдје су они, с ким су? Они су глобалисти, мондијалисти, транснационални прогресисти, грађанисти, дакле, нови људи који су, одбацивши национални пртљаг, постали слободни, мисле својом главом, гледају својим очима, говоре ријечи новог значења, стиде се предака, поријекла, васпитања, школовања, јер све је то загађено српским провинцијалним духом. За њих је српска прошлост престала бити истина. Тако један од бојовника другосрбијанаца Бојан Томчић, новинар листа „Данас” и некаквих „Е-новина” пише да је Ракићева пјесма „На Газиместану” обична баљезгарија. Овај новинарчић је заборавио да неваспитање не може замијенити аргументе. Сличан простаклук у комуницирању са неистомишљеницима среће се и код других ,,културалиста”. У чланку „Како је настала радикална друга Србија” (Печат, 105/2010) добро их је оцијенио Слободан Антонић: „Најпогубнији утицај, међутим, „Друга Србија” је имала на ширење нетрпељивости, искључивости, па и просташтва у јавном простору Србије… Они не само да су своје противнике назвали фашистима, већ су их засули изразима који су се раније могли наћи само на вратима станичног клозета.” И не стају сам о на томе: по Петру Луковићу „прва Србија” је (такви су по њему, и сви Срби који чувају памћење о свом националном бићу, прим. М.Ћ.) параноидна, осветољубива, ратнохушкачка, нетолерантна, антиевропска, загњурена у прошлост, окићена кичом гусала и православља, изгубљена у простору и времену, али опасна”. Иду и даље: српско наслеђе означавају геноцидним. То нам даје за право да укажемо на њихову поданичку свијест, на тзв. стокхолмски синдром у коме се жртва поистовјећује са мучитељем. Јер, овакав вокабулар је познат: он је из резервоара сатанизације. којом су нас натовски пропагандисти припремали за бомбардовање. Ипак, сљедећа констатација Слободана Антонића има и дубље значење: „Ако имамо у виду да је ,Друга Србија’ данас на челу кампање за улазак Србије у НАТО, онда другосрбијански пројекат суочавања Срба са својом геноцидном прошлошћу добија свој јасан стратешки политички контекст.” Од ријечи Српство, светосавље, Видовдан, крсна слава, часни крст, и од помена бројних великих историјских датума – Србима се у души покрене живототворност, бунт, јек предачких гласова, у дубини бића осјете драгоцјену везаност за своје и својега. Мондијалисти нас убјеђују у супротно: да је баш то, та наша уроњеност у свијет предака, у прошлост, уклетост која нас стално вуче уназад спречава сазријевање, одваја од општељудских вриједности. Како их схватити? Има ријечи од којих се Срби јеже, напуне гњевом: Мурат, Хитлер, Павелић, Клинтон, Блер, Тито. Како заборавити Косово, Јасеновац, Јадовно, Глинску цркву, долину Дрине и друга стратишта на којима су хрватски и муслимански црнолегијаши вршили геноцид над српским народом? Како заборавити НАТО бомбардовање? Хоћемо ли да послушамо њемачког амбасадора Волфрама Маса, који нас је савјетовао да не треба у школи дјецу да учимо како је то бомбардовање било непријатељски чин?“

У нас је прозападна интелигенција углавном издајничка; њихов култ Запада је слугерањски. То је последица трагичног усвајања идеје да је западна цивлизација виша од других цивилизација.

ТИТОИЗАМ И ПОСЛЕДИЦЕ

Главни ударац правилном развоју наше интелигенције нанео је титоизам, као специфична врста комунизма иза кога је стајала НАТО Империја (сви знају да је, после раскида са Стаљином, Тито склопио чак и војни споразум са Турском и Грчком, као чланицама НАТО пакта, и да се знало да би у склучају рата између блокова Титова Југославија била на страни Вашингтона, а не Москве). Титоизам је био тоталитаризам маскиран у причу о самоуправљању и културним слободама, чија је основа, још од Четвртог конгреса Коминтерне, била сробофобија (борба против „великосрбског хегемонизма“). Зато су у титоизму били могући полуинтелектуалци попут Ђиласа (који ће постати дисидент, али остати идеолошки једностран и непокајан за штету коју је нанео србском народу): такви су били спремни на све, па и да стварају нове нације, попут Црногораца, упркос свим доказима историје и културе. Титоистички интелектуалац је био мајстор кетмана, претварања и мајмунисања, спреман да за паре обави сваки партијски задатак и покрије све лажи једне неслободе причом о „социјализму са људским лицем“, „Младом Марксу“ и „Тезама о Фојербаху“.

У ЗАЧАРАНОМ КРУГУ

Ћосовић је јасан: «И самоуправљање, и Корчуланска филозофска школа, и Закон о удруженом раду 1972. и 1968. само су били мање-више неуспјешни експерименти југословенских комуниста. Тито је 1968. годину претворио у јалов студентски бунт. Филозофи и социолози бескрајно су парафразирали Маркса, а да би се разликовали од совјетских догмата, враћали су се младом Марксу: „Тезе о Фојербаху” биле су кључ тумачења човјекове природе, људских друштава, а коначно и назирање пута у „свијетлу будућност”. Вјеровали су да суштина Марксових погледа на човјека и људска друштва није у његовим економским рукописима, већ у његовој филозофској антропологији. Некад сам много читао све те наше мислиоце, али никада нијесам схватио шта је то „Марксова филозофска антропологија”. Можда зато што ми се увијек наметао утисак једностраности његових размишљања, а психолошка страна човјека била му је туђа, подлијегао је економском детерминизму./…/Размишљнање и теоретисање српских интелектуалаца о свим аспектима друштвеног уређења и позиције човјека радника у њему полазило је од Маркса, вртело се око Маркса и враћало Марксу, а ако је неко направио дигресију, брзо је ућуткиван и склањан са јавне сцене. Љубав према Марксу и сервилност према Титу били су предуслови без којих нико није могао правити политичку и професионалну каријеру. Објашњење за такву поданичку улогу интелектуалаца према тоталитарпој идеологији и недемократској власти у комунистичким системима храбро је сагледао Колаковски већ шездесетих година: „Стварао их је систем интелектуалне и моралне организације тог знања, у коме је свака неугодна чињеница лако налазила оправдање у скупу идеолошких митова – митова који служе добровољном ослепљивању, да се не би видела стварност.”“

Како ће научити да лети онај који је научио да пузи?

СИСТЕМ ДРЖАВНОГ АТЕИЗМА

Србску интелигенцију саблажњавао је и државни атеизам, о чему је Ћосовић више него јасан: “Но, ово је тек уопштена и тиме површна слика српског културног миљеа у комунизму, само један ситуациони оквир. Недостаје му драма, људска драма, а она се одвијала у појединцу. Шта се дешавало у души српских интелектуалаца, разумије се оних који су преживјели послијератне погроме током провођења тзв. револуционарне правде, и живјели понижени, мучени, интелектуалаца што су одрастали у српским религиозним породицама, а на себе, породицу, људски род уопште, гледали кроз новозаветност? Гледали су понижавање Српске православне цркве, прогањање свештенства, а пошто је религија означена као непријатељ новог поретка, и сами су били сумњиви његовим чуварима. Дуго се није смјела јавно исказивати религиозност, за просвјетаре и културне посленике то је просто било недозвољиво – дјеловали би као лош примјер на пионире и омладину.

Замислимо једног интелектуалца који је до јуче био независан, слободоуман, гњеван на друштвене неправде, богоучен, и одједном је, да би преживио, морао постати члан компартије – дакле, не из увјерења, него због страха за голи живот. Он је могао да се тјеши, многи су то и чинили, невидљивим и нечујним унутрашњим отпором, непомирљивошћу: ,,Ма, шта ми можете, ипак ја имам свој поглед на живот.“ „Невидљиво непокоран, видљиво сервилан, јавно чак и ревностан компартијац. То је шизофрено стање, морални расцјеп. У машти свашта, у стварности ништа.

О таквој унутрашњој неустрашивости Солжењицин је имао једак коментар: ,,Да се пренеразиш: ако шипак који се у џепу тајно показује и јесте слобода шта је онда унутрашње ропство? Ми бисмо ипак да унутрашњом слободом назовемо способност и да се мисли и да се дејствује независно од спољних окова, а спољном слободом која тих окова уопште нема./…/Солжењицин је овакав пријекор руским интелектуалцима могао изрећи без моралних ограничења – зато што је своје слободоумље одробијао.“

Тако Миладин Ћосовић.

Велики број титоиста касније је прешао у другосрбијанце. Јер, титоизам је, у основи, за Србе значио самопорицање, западопоклонство, србофобију и русофобију. Зато је, после пада Берлинског зида, неотитоисте у Србији Империја Вашингтон – Брисел тако радо пригрлила.

ШТА САД?

Није никаква тајна да је у Југославији титоизам служио као плодно тле римокатоличким национализмима, о чему Жарко Видовић, у својој књизи «Срби у Југославији и Европи» пише: “Показало се да је Ватикан у стању да се на тлу Југославије послужи комунизмом као својим инструментом: у томе и јест специфичност тито-комунизма, за разлику од бољшевизма, који наша опозиција и данас неосновано приписује Титу и титоизму. Тако је титоизам (тито-комунизам) у својој битној дволичности, уз две дијаметрално супротне, а обе своје политике, једну јавну и једну завереничку – био у стању да истовремено обавља две супротне мисије: да блокира историјску свест Срба, поготово српске интелигенције и да, истовремено, освести историјско искуство (историјску обичајност) католичких народа Југославије. То се јасно огледа у два истовремена супротна покрета у Југославији:

на српским универзитетима су доминирали интелектуалци-марксисти, радикални противници сваке националне и верске обнове, уверени да се „у Европу“ улази само одбацивањем српског и предања и вере, спремни да православље изједначују са стаљинизмом, а на хрватским и словеначким универзитетима је европејство било поистовећено са католицизмом и национализмом (уз прихватање идеја да је стаљинизам православан!)“.

Оличење србских однарођеника је Латинка Перовић са својим другосрбијанским ишчадијима, оличење кроатокомуниста је био Мирослав Крлежа, са онима који су наставили његово дело.

Титоизам је још увек жив док год су живи они који су њиме заражени. Иако се маскира у космополитизам и напредност, реч је само о аутошовинистичкој идеологији бубашвабе, чији је, како би Мило Ломпар рекао, циљ један: да постоји, по сваку цену. Зато они не подносе било кога ко помиње Косово, завет, вечност, претке и потомке. Они живе у вечној садашњости хедонизма заснованог на парама НАТО Империје, као што су раније живели од Титових пара (а Тито их је добијао од НАТО Империје, јер је «несврстаношћу» спречавао Трећи свет да приђе Варшавском пакту). Идиоти у изворном смислу речи (антички Грк је идиотом звао човека кога није брига за послове заједнице), они су у свом слугерањству спремни да иду до краја, јер су научили само да слушају господара и да се клањају моћнијем.

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ

srpskistav.com, koreni.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.