Да ли позвати Ватикан да брани наше светиње на Косову и Метохији?
Када бисте питали народног песника да вам одговори на то питање, он би рекао: „Латини су старе варалице“. Његош би, као приликом посете Ватикану, рекао: „Црногорци не љубе ланце“, и не би се поклонио папи.
Патријарх Гаврило Дожић би учтиво одбио, као што је одбио понуду папе Пија XII да му помогне, јер је Ватикан био духовни покровитељ НДХ. Свети владика Николај би нас подсетио да су усташе „за ревност у злу, добро знану свима, похвале добили из пакла и Рима“. Преподобни Јустин Ћелијски би нас опоменуо да је ватикански дух извор свих безизлаза западноевропске цивилизације, јер је једног, смртног и погрешивог, човека прогласио незаблудивим по питањима вере.
Тако би наши стари; јер, како рече песник, „гласови мртвих – то нису мртви гласови“.
Ако се томе дода чињеница да је Ватикан у распаду бивше СФРЈ имао крајње негативну улогу (папа Војтила је, скупа са Немачком, први кренуо у признавање авнојевских граница сецесионистичких република, отворено подржавајући хрватске сепаратисте и НАТО интервенционизам у грађанском рату у БиХ); ако се зна да Ватикан и на данашњем Космету има значајну улогу (од преласка Ибрахима Ругове под „духовну јурисдикцију“ истог, преко улоге бискупа Марка Сопија у борби за „десрбизацију“ косовских светиња, до настојања да римокатолицизам постане нови „европски идентитет“ Албанаца); ако Ватикан, овде и сада, спрема канонизацију Степинца као универзалног свеца – онда, заиста, веровање у подршку најмање (али једне од најутицајнијих) држава на свету, Србима и њиховом праву на сопствене светиње на Космету спада у ону врсту веровања која може бити луксуз религиозних глобалиста, али не и насушна потреба српског народа и његове државе.
Наравно, као што свачију светињу треба уважавати и са сваким треба имати односе рационалне сарадње, тако нам ниједна подршка у ове тешке дане није наодмет.
Тагови: Ватикан, Владан Димитријевић, Косово и Метохија