ВЕЛИКО ПОМЈЕРАЊЕ МОЋИ: Визија „Новог свјетског поретка“ је – мртва

ИСКРА на Фејсбуку

Капитол; фото: standard.rs

Антонио Грамши је описао „interregnum“ као период „у којем старо умире, а ново не може да се роди. (…) У интеррегнуму се појављују морбидни симптоми велике разноврсности“. У таквим периодима се ново третира као лудо, лоше и опасно за разматрање. Очигледно је да Британија тренутно пролази кроз такав интеррегнум: доба у којем елите које су некада „управљале“ политичким дискурсом (Мишел Фуко) унутар строгих консензуалних граница, откривају да су оне сада агресивно оспораване. Такви периоди такође подразумијевају и моменте губитка разума у којим се границе и значење онога што је разумно мислити и чинити топе.

Парадокси интеррегнума се такође испољавају свакодневно: нпр. када демократски изабрани Доњи дом устроји себе против народног референдума, када се супротставља сопственим раније одобреним легислативним актима који су из њега изникли, па се чак поиграва и са рушењем принципа да влада врши извршну власт у замјену за идеју да би промјенљиви, ефемерни парламент невладиних и партијски мјешовитих посланика требало да управља земљом умјесто владе. Међутим, такав парламент и даље не може да произведе алтернативу око које би могао да се сложи. Заиста је бизарно, иако не и изненађујуће, што се може видјети да је прави талас панике запљуснуо заговорнике останка Британије у ЕУ, суочене са шоком открића да нема једноставног рјешења

Слична врста психолошког шока је погодила културни естаблишмент и у Француској. Кристор Гилуји описује: „Елите су уплашене. По први пут постоји покрет који се не може контролисати обичним политичким механизмима. Покрет Жутих прслука није изникао из синдиката или партија. Он се не може зауставити. Не постоји дугме за гашење. Или ће интелигенција бити натјерана да на прави начин разумије постојање ових људи, или ће морати да прибјегне некој врсти меког тоталитаризма“.

Упозоравајуће писмо

А ове недјеље је форум у Давосу затресло писмо – које се вирално шири – од легендарног менаџера фондова и „пророка“ Сета Клармана, који је опалио пуцањ упозорења својим клијентима наговештавајући да би растућа свијест о политичкој и друштвеној подијељености широм свијета могла да се заврши економском катастрофом. „Не можете се понашати као да је све уобичајено упркос непрекидним протестима, нередима, штрајковима и растућим друштвеним тензијама“, написао је он, алудирајући на протесте Жутих прслука у Француској, одакле су се проширили на цијелу Европу. „Питамо се када ће инвеститори почети да обраћају више пажње на ово“, додаје он и закључује: „друштвена кохезија је суштински важна за оне који желе да инвестирају капитал“.

Кружење Клармановог писма додаје уље на ватру нелагоде која обузима глобалистички естаблишмент. А у коријену овог страха се налази потенцијал за рушење два велика мита: оног монетарног и оног миленијарског о „Новом свјетском поретку“, који су изникли из покоља Првог свјетског рата. Идеја херојског, достојанственог рата је умрла заједно са генерацијом младића изгубљених на Соми и код Вердена. Рат више није био „херојски“. Постао је само одвратна кланица.

Милиони су се жртвовали за некакву идеју „свете“ националне државе. Романтичност деветнаестовјековног концепта „чисте“ националне државе је пукла, а на њено мјесто је дошла вјера (коначно покренута распадом Совјетског савеза) у „манифестовану судбину“ Сједињених Држава као „новог Јерусалима“ који представља најбољу наду човјечанства за просперитетни, мање подијељени, хомогенији, космополитски свијет.

Прекасно за евакуацију

Обећање лако остваривог „просперитета за све“, постигнутог монетарним средствима (читај – масивним задуживањем), било је само нуспојава овог идеалистичког погледа. Данас више нису потребне било какве додатне „чињенице“ да подрже ову тезу – „монетарна средства“ су изневјерила већину (односно француске „прслуке“ и Хиларине „биједнике“), па тако сада чак и „пророчки“ менаџер фондова Кларман упозорава друштванце из Давоса да се „сјеме сљедеће велике финансијске кризе (или оне након ње) може наћи у данашњим нивоима задужености држава“. Он детаљно образлаже начин на који се готово свака развијена земља све дубље задуживала од финансијске кризе из 2008, што је тренд који би, како он каже, могао да доведе до финансијске панике.

Господина Клармана нарочито брине дуг Сједињених Држава, односно питање шта би тај дуг могао да значи за статус долара као свјетске резервне валуте и како би на крају могао да утиче на економију ове земље. „Нема начина да утврдимо колико дуга је превише дуга, али Америка ће неизбјежно доћи до тачке у којој ће изненада скептично тржиште дуга одбити да наставља да нам позајмљује новац по стопама које не можемо да приуштимо“, написао је. „До тренутка када нас таква криза погоди, вјероватно ће бити прекасно за евакуацију“.

Ова монетарна смицалица је одувијек била илузорна: идеја да се право богатство може добити из надуваног дуга, да такво надувавање нема граница, да се сав дуг може и мора намирити, те да се прекомјерни дуг има рјешавати додатним задуживањем – никада није била кредибилна. Била је то бајка. Она је створила секуларизовану вјеру у неизбежну, линеарну линију прогреса, која је рефлектовала хришћанско-миленијарско увјерење о напредовању ка издашном и спокојнијем „крају времена“.

Године 2008, велике банке су биле на дан од пропасти. Спасили су их западни порески обвезници (јер су елите оцијениле ризике финансијске пропасти као превелике), али је онда било потребно спасавати саме спасиоце, односно разне државе домаћине банака. Тако су оне поткресале социјалну помоћ, своје сигурносне системе и друго, како би поправиле сопствене поремећене билансе, након што су поправиле билансе банака.

Људи без улога

Шездесет одсто становништва је доживјело три ударца. Најприје првобитним мјерама спасавања банака, потом мјерама штедње које су услиједиле, а онда и тиме што су централне банке наставиле са својим политикама надувавања вриједности и трошења штедње. Суочено са овако тмурним околностима, шездесет одсто становништва је схватило своју немоћ, али исто тако је схватило и да нема шта да изгуби. То су људи који једноставно немају улог у овој игри.

Тај наратив – о лаком кредитном просперитету – био је западни наратив за читав свијет у протеклим деценијама. Међутим, био је потребан „аутсајдер“ како би покренуо оно што је Вашингтон пост изврнуо руглу , а што је био најбитнији моменат прошлогодишњег Давоса. „Најбитнији“ просто зато што је указао на нешто тако очигледно. На панелу посвећеном теми како свјетски поретци пропадају, Фенг Шинхај – потпредсједник главног регулатора хартија од вриједности кинеске владе – је просто подсјетио присутне на мрачну страну западне глобалне монетарне локомотиве: „Морате схватити да демократија не функционише добро. Потребне су вам политичке реформе у вашим земљама“. Додао је да је ово рекао „крајње искрено“. Упс! Кинески званичник је рекао оно што се не смије говорити…

Међутим, посљедице колапса глобално доминантног мита неизбјежно прво почињу да се осјећају на периферији. Оно што се понекад заборавља јесте да елите, нарочито у оним фалш националним државама које су настале из европског колонијализма након Првог свјетског рата, не само да су себе дефинисале кроз наратив да „нема алтернативе“ кредитном просперитету, него су се такође интегрисале у космополитску интернационалу – у богату елиту. Они су загрижени за овај мит и створени из њега. Одвојили су се од сопствених културних коријена из којих су потекли, али тврде да „предводе“ у свом „свијету“.

Примјер тога би биле заливске земље. Наравно, када Давос „кине“, елите са периферије добију грип. А када постојећу кризу идентитета прати и предосјећање долазеће финансијске кризе у центру, грип је жесток. Зато не чуди што страх периферних блискоисточних елита расте. Оне знају да ће било каква озбиљна финансијска криза на „чворишту“ означити њихов крај.

Реметилачка тактика

Ево једне важне ствари: говор Мајка Помпеа у Каиру није био важан због онога што је рекао о америчкој политици (а то је ништа). Умјесто тога, он би се могао третирати као прекретница друге врсте. Његов говор је показао да је тридесетогодишња визија „Новог свјетског поретка“ мртва. Једноставно нема визије – никакве. Било је јасно да Помпео само вербално бије другу рунду америчког грађанског рата. А Џон Болтон је дефинитивно потврдио пропаст поменуте визије. Како Америка нема шта да понуди, окреће се реметилачкој тактици – нпр. санкционисању било ког бизнисмена или државе која доприноси обнови Сирије. У пракси ова тактика само додатно нервира америчке савезнике.

Неопажено је прошла још једна поента: са пропадањем идентитета и наратива који су успоставиле елите, друге културно-спиритуалне форме су већ устале да заузму њихово мјесто. Стога, како је Мајк Влахос раније истакао, блискоисточне државе не слабе и не пропадају толико због реалних физичких пријетњи, него зато што су се пред космополитским идентитетом главног тока испријечиле подједнако страствене и универзалистичке визије, често отјелотворене у облику недржавних актера какви су Хезболах, Хашд ал-Шаби (снаге народне мобилизације из Ирака, сачињене претежно од шиита, прим. прев.) и Хути.

Они своје захтјеве не уклапају у оквире либерализма или потрошачке економије и државе благостања из развијеног свијета, него их везују за реафирмисање снаге и суверенитета својих друштава. Као и за своје право да живе своје животе на свој, културно другачији начин. Они бујају тамо гдје су јаки захтјеви за смислом и обновом друштвених вриједности. На исти начин на који се показује да је Жуте прслуке тешко контролисати кроз обичне политичке механизме, тако су и ови „други“ недржавни актери показали да су у стању да се одупру контроли блискоисточних државних механизама који користе традиционалне западне алате. Меки или тврди тоталитаризам – ни један ни други није био потпуно ефектан.

Овдје је ријеч о великом помјерању моћи и о великој промјени саме природе моћи. По први пут је амерички званичник дефинитивно објелоданио чињеницу да САД немају визију за будућност, те да САД сада једино могу да дјелују реметилачки на Блиском истоку. Да, заливске земље су чуле заглушујући звук „празнине“. Исто тако га могу чути и земље са друге стране линије раздвајања – оне које никада и нису биле дио тог „Новог свјетског поретка“. Није тешко предвидјети гдје ће се клатно зауставити.

in4s.net, Алистер Крук

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.