У ЗНАКУ НЕБА И КРСТА: УСПОМЕНА НА НЕБОЈШУ КРСТИЋА О ВАВЕДЕЊУ 2023. ГОДИНЕ

NOMEN EST OMEN

 

Небојша Крстић је страдао под „загонетним оклоностима“ у ноћи уочи Ваведења, славе Хиландара, 2001. године, са још двоје људи, у близини свог родног Ниша. Извесно време пре тога, одбио је понуду високог НАТО челника коју му је овај упутио преко свог емисара – ако будеш уз нас, подржаћемо твоју политичку делатност. Није хтео да буде мртва душа маскирана у патриоту.

Његова смрт ни до данас није расветљена, иако је јавност то много пута тражила од државних власти.

Стари Латини су говорили да је име знамење. Нишлија Небојша, син Милутина и Ружице, био је од рода Крстића. Живот му је протекао у неустрашивом ставу – био је небојша пред лицем набујалог зла глобалистичког нихилизма, чији је циљ да устоличи антихриста, последњег лажног месију у зло огрезлог човечанства. Волео је светог краља Милутина, који је Србији служио с мачем у једној и крстом у другој руци. Знао је да је вера основа наде и љубави, без којих нема Небеске Србије. И био је слуга Крста часног, с којим је једино и могућа Слобода златна. Зато је, као и његов славни земљак, Стеван Синђелић, узидао свој живот у вечиту Небојшину кулу нашег Косовског завета. Ако икад буде Србије каквој је стремио, о њему ће се учити и о њему ће се говорити. А ако свега тога не буде, он ће остати у вечном памћењу Божјем, о коме се пева на сваком парастосу, кад се пева ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

Ово је још један мој прилог успомени на Небојшу Крстића. (1)

 

 

ХРИШЋАНСКО УЧЕЊЕ О ДРЖАВИ

 

Небојша М. Крстић и ја смо се срели на основу заједничог погледа на свет, хришћанску веру и државотворност.

Пре но што смо се срели, путовао сам ка идејама које су нам постале заједничке.

О томе – неколико речи.

Мој поглед на државу засновао се на учењу Светих Отаца Православне Цркве, по коме је држава настала као последица отпалости човека од заједнице са Богом. Conditio humana је, какву данас знамо, исход човековог окретања леђа Извору Живота и потонућу у смрт. Последице  пада из првобитног, равноангелног стања, су, уз остало, и рађање на начин на који се рађамо, и растење којим данас растемо, и учење, и мушко-женски односи, и процес старења…Уметност, култура и наука плод су човекове палости, својеврсна средства за опстанак у овој „долини суза“. Наравно, исход свега земног је – смрт, а питање свих питања, које решавају разне религије, јесте питање победе над смрћу ( за нас, православне, оно је решено Васкрсењем Христовим, у Коме смо и ми васкрсли. )  Последице палости се могу  користити на два начина-на спасење и на пропаст човекову. Рецимо, храњење из спољњег света: ако је умерено и у складу с потребама организма, оно нас одржава у животу; ако је преждеравање, претвара нас у робове стомака и уништава наше здравље. Или однос мушкарца и жене – ако је Богом благословен, он се претвара у хришћански брак у коме се рађају деца, као иконе васкрсења, а однос мужа и жене гради се по узору на однос Христа и Цркве: Христос воли Цркву до голготске жртве за њу, а Црква слуша Христа у најдубљој љубави и поштовању. Ако однос мушкарца и жене није благословен, он се претвара у разврат, издају и узајамну мржњу, насиље и лудило, чему данас присуствујемо на сваком кораку.

Што се државе тиче, и пред њом су два пута: пут симфоније (сагласја) са Црквом и пут самообоготворења, које води у таму тоталитаризма. Пут симфоније значи да Црква и држава сарађују на добробит људи,  то јест да држава своје законе усклађује са законом Божјим, а Црква сведочи људима да нам овај свет није коначни дом,   него номадски  шатор на путу ка вечности. Благосиљајући државу у свему што је њен труд око заједничког добра, Црква се не служи силом и принудом у благовеститељској својој мисији и не жели клерократију, тако карактеристичну за ватиканско хришћанство. Држава, пак, која силу и принуду користи, свет не може да претвори у рај: смисао државе је да оно у чему привремено живимо и крећемо се и јесмо не постане пакао. Символ симфоније Цркве и Државе је двоглави орао Немањића под круном с крстом; и то је темељ православне монархије, у којој краљ није лутка за изложбу, него Домаћин народно – државног дома.

Бог-Краљ-Дом: три су основне вредности наше, каже Свети владика Николај.

 

ПРАВОСЛАВНА МОНАРХИЈА

 

Ипак, монархија је облик државне власти који погодује дубоко религиозном схватању једног народа. Зато нам она данас не полази за руком, мада је потребно имати је у свом погледу на свет као идеал ка коме треба тежити. Монархија без хришћанских идеала претвара се у карикатуру, какве данас гледамo на НАТО Западу.

У „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, једном од најважнијих православних докумената новијег доба, о томе  јасно пише:“Промена форме власти у ону која је религиозно укорењенија а без истовременог одухотворења самог друштва нужно ће се изродити у лаж и лицемерје, учинити ту форму немоћном и обезвредити је у очима људи. Међутим, не може се у потпуности искључити могућност таквог  духовног препорода друштва, када религиозно узвишенија форма државног уређења постане природна“.

Данашња држава је секуларна, и, бар по прокламованим начелима, одвојена од Цркве, али јој не смета у њеној мисији. То се, из хришћанске перспективе, може трпети – али, на жалост, истински неутрални секуларизам државе скоро да не постоји. Он је данас све више борбено безбожништво, које ратује против хришћанских начела у друштву ( довољно је видети како се у ЕУ прогоне хришћанске вредности; да и не говоримо о, сада већ давном, избацивању помена хришћанства, које је саздало Европу, из преамбуле уставних начела Европске Уније  ).                                 Из неутралног секуларизма се лако ступа у агресивни секуларизам, а из агресивног секуларизма се увек рађа тоталитарна држава, која не признаје Бога над собом, и која жели да све људе учини  безгласним  робовима. Јер, држава без Бога хоће да постане утопија, остварени рај на земљи. А пошто утопија значи нигдина, онда таква држава, зарад опште среће, уништава све пред собом, а живе људе користи као ђубриво својих „рајских пројеката“. Најновија тоталитарна држава је Империја: САД плус Европска Унија, слушкиња Вашингтона, која свет потчињава банкарском тоталитаризму, и чији је циљ да, после Трећег светског рата ( управо га изазивају) заувек потчини човечанство. Аушвиц и ГУЛАГ биће дечији вртићи према ономе што свету спремају „банкстери“, банкарски гангстери.

 

НЕ МОЖЕ СЕ БИТИ РАВНОДУШАН

 

Зато хришћанин не може бити равнодушан према свету у коме живи и држави у којој обитава. Од борбе за свет, говорио је руски хришћански мислилац Семјон Франк, имају право да одустану само они који су отишли у тежи рат, рат духовни –монаси. Остали који користе добра овог света за њега се морају борити –да се не би предао силама демонизма на управу и растрзање. И ја сам се борио, као хришћанин ( макар и недостојан ), унапред пристајући на неку врсту компромиса: наиме, знајући да је пунота хришћанског државотворства у свештеној монархији, осећао сам да не треба да ескапистички одлазим у, за сада, неоствариву пуноту, него да, исповедајући је као истину своје вере и погледа на свет, чиним што могу да се Србија не оконча  у зверињаку рата свију против свих, оно што  Империја жели и због чега тови своје домаће гаулајтере који „уредују“ наслеђем Светог Саве.

Ту смо се Небојша Крстић и ја нашли и сложили – ни он није могао да се мири са расапом нашег Имена и Имања.

Крстић је о томе, у интервјуу који сам, 1994, са њим водио за „Погледе“ из Крагујевца, рекао:“Може се рећи да на известан начин код нас православних данас прећутно преовлађује схватање како црквеност и политичност нипошто не иду заједно и да се потпуно искључују. То је заиста једно веома површно и погрешно уверење, а пре свега и нехришћанско,  јер, у ствари, политиком сс човек потврђује — или пак погубно негира — као одговорно биће заједнице, биће које је призвано да свој живот у заједници и све односе у свету (од Бога му повереном на управљање и старање) одговорно устројава по богочовечанском поретку Смисла и Истине. Дакле, ако је игде потребно, штавише неопходно, бити светлост и со свету, онда је то, свакако, у политици. Садашњи српски политички мрак и бљутавост понајбољи су показатељ до чега доводи и шта даје нехришћанска политика, тачније — политика без хришћанских политичара. Јер онај ко нема егзистениијалну одговорност пред Богом, тај засигурно нема у потпуности ни политичку ни етичку одговорност пред људима.“

 

ЧИТАЈУЋИ КОЛАКОВСКОГ

 

Још у средњој школи ( 1984-1988 ) сам схватао да је „нешто труло у држави Данској“.

Са шеснаест година сам прочитао „Главне токове марксизма“ Лешека Колаковског: више од пола текста нисам разумео, али сам видео да је у питању нека превара и да марксизам није никаква наука – а камоли да постоји „научни социјализам“. У библиотеци, из које нисам избивао, није било никакве политичке литературе осим левичарске, и ја сам, разочаран у Маркса, почео да читам Бакуњина и Кропоткина. Нисам знао да постоји мисао осим револуционарне, па сам се „ложио“ на руске анархисте. Много светлости у наш провинцијски живот уносиле су „Књижевне новине“ и „Књижевна реч“, нарочито ова друга, која је, поред текстова Чавошког, Коштунице и других бораца за ослобађање, тада још увек, Југославије, од окова комунистичког једноумља, имала и сјајну сатиру у рубрици „Страдија“.

Наравно, тада, ван партије, није било никаквих могућности јавног ангажмана, па сам ја „паузирао“, јер у СКЈ у распаду ми се није улазило. Кад су ми у војсци нудили да „уђем“, вадио сам се на своју склоност уметности и аполитичност.

Служио сам у Карловцу, данас у Хрватској, 1988/1989, када је Туђман већ долазио на власт, мада је у војсци и даље све деловало братски-јединствено, осим што нам нису давали да гледамо загребачки дневник у  пола осам увече и да посећујемо локале по граду, од којих се један звао „Хрватски дом“ ( као и сваки србијански наивац, чудио сам се како се нешто зове „Хрватски дом“ кад у Чачку нема „Српског дома“).

Спремало се моје ( наше ) буђење, које је довело и до хришћанског занимања за политику.

 

МЛАДОСТ БУЈНА ЛАКО ВАРА И ОСЕЋАЈ ЖИВ ( СТАРОГРАДСКА ПЕСМА )

По одслужењу војног рока, 1989. године, стигао сам у Београд, да студирам књижевност на Филолошком факултету. Већ је било почело национално и патриотско буђење. За мене је било откровење много шта: почело је штампање забрањених књига ( попут дела Николаја Берђајева , чија ме „Философија неједнакости“  „избацила из седла“, а Зоран Аврамовић је објавио „Политичке списе“ Црњанског, који је, средином тридесетих година двадесетог века, видео шта ће се десити с нама ако не заузмемо „српско становиште“ ). „Погледи“ су се гутали као алва – поједини бројеви у двеста хиљада примерака…

И будило се партијско живовање: продавао сам, с кумом, у Кнез Михаиловој, новине Народне радикалне странке Вељка Губерине- нисам био члан, али,  зар да не подржим следбенике Николе Пашића? (Наравно, била је то прва у низу мојих илузија; није ме, хвала Богу, пуно коштала. ) А у Кнезу шајкаче, кокарде, заставе – као алва…Па касета „Гласа Цркве“ – „Нико нема што Србин имаде“…Тада нам је изгледало да ће комунизам ускоро пасти, и да ће краљ одмах да се врати на престо, па ћемо опет бити као у доба  Петра, унука Вождовог…А онда 9. март 1991. године, када смо у Вуку Драшковићу гледали новог Дражу ( бар делимично ), и јуришали на „ТВ Бастиљу“, бежали од тенкова ЈНА које је на нас слао Слоба. И – ништа. 1991, 1992 – ДЕПОС, престолонаследник Александар пред Скупштином Југославије, студентски протести…А све време Служба   надзире, подмеће, убацује своје људе: ко неће заборавити познатог глумца, који је, како рекоше „Лаки пингвини“, био „смрт за девојке“, и његово претварање студентског бунта у „плишану револуцију“?

Покојни Никола Милошевић ми је причао кад су студенти, во времја оно, са једним овејаним демократом, били код Слободана Милошевића, па проширили листу захтева, Слоба ће, гласно и јасно:“Мићуне, нисмо се овако договорили!“

Небојши Крстићу је била мука од тога. Веровао је да политика не сме бити брлог, него служба Богу и роду. Касније је често говорио да је партијаштво осрамотило Српство, и да је једини пут – пут части и истине, макар цена била превисока.

Зато је Небојша Крстић веровао да је могућа православна политичка делатност. Говорио је, у већ поменутом интервјуу:“Сматрам да се ваше веома умесно питање може заоштрити и поставити у следећем облику: да ли је могућа православна политика? Верујем и знам да не само што је могућа у конкретном реалном смислу, већ је и преко потребна. Поготову данас, када је наш примарни и најургентнији политичко-образовни задатак казивати, доказивати и показивати (пре свега духовно пробуђеној надолазећој србској младежи, јер  једино она није унакажена губом политичког лицемерја) да наше постојеће политичко безнађе није и безнађе политике. Другим речима, само политика са хришћанском етиком није блудница, те зато само људи са образом, могу и смеју бити у политици, јер само људи са образом могу образоаати по милости Божијој благообразни политички поредак. За хришћанског политичара, који је увек политичар са образом.политика је пре свега и понајпре човекољубива пожртвованост у корист Отачаства. Православни хришћани, а поготову православни политичари, поучени речима Апостола Павла врло добро знају да је њихова крајња „политика на небесима” (Посл. Филипљанима 3,20) одакле очекујемо Други и коначни долазак јединог Владара, Цара царева и Господа господара — Богочовека Христа. Али, такође, они одлично знају да се, грубо речено, права за учешће у тој политици Царства Небеског стичу још овде и сада кроз конкретни, делотворнн подвиг. Православни, дакле, знају да се кроз земаљско житије задобија небеско битије. И зато, ако смо заиста потомци и наследници наших Светих богољубивих Владара, и ако Косовско заветно определење Светог Кнеза Лазара није само једна фраза на нашим скврним уснама, онда знајмо да се Небеско Отачаство, које је, како народни песник каже, „увек и до века”, не задобија и не стиче без старања и марења за земаљско отачство иако је оно „за малена”. То је онда уистину она његошевска „борба непрестана”, то је бивање онога што без Божије помоћи бити не може.

Укратко речено, без православних политичара, или како Свети Николај Жички каже, без „политичара са Крстом”, неминовно су и народ и држава крваво распети на крсту економско-социјално-културне голготе. Наша ужасна свакодневица то, нажалост, најочитије потврђује.“

 

МЛАДА СРБИЈА

Било је то доба „Младе Србије“, када смо покушавали да откријемо један велики нестраначки покрет српске омладине; на састанке су долазили многи и многи, почев од Драгоша Калајића. Није било слоге, и то се распало брже него што је настало.

Неки су отишли у сорошевце, неки у „Беле орлове“. Један, и данас активан на патриотској сцени (онако како он доживљава патриотизам, као могућ на „Пинк“ фреквенцијама) је својевремено у „Пресу“, објавио своју исповест, тврдећи да је цео патриотски покрет на свој начин контролисала Служба, рушећи поверење Срба у могућност нечег другог и бољег.

За време суђења у Хагу, сазнали смо да је Јовица Станишић, један од кључних контролора српске опозиције, од 1993. године радио за CIA. А слутили смо, слутили…

Слутиш као што, док ходаш кроз светогорски камењар, осећаш да те гледају отровнице, али се Богу молиш и не видиш их…

Идеалиста си, млад си, хришћанин си: идеш код владике будимског Данила, дивног и светог старца, који те учи православном погледу на свет и монархизму као саставном делу тог погледа на свет. У то време, сарађивао сам, на кратко, са једним „белоорловским“ подухватом. Било је занимљиво, али превише примакнуто ратничким путевима оновременог режима. Ни тада, ни сада нисам имао поверења у ту врсту приче. Иза свега ми се привиђао „крцунизам“ – „патриотска“ УДБА.                       Додатно сам се освестио када сам прочитао, у „Светигори“, текстове Матеја Арсенијевића, који је тврдио да безбожници не могу повести Србију путем Божјим, и да свето ратништво као мучеништво Цркве нема везе са култом „свете освете“.

Небојша Крстић је часопис „Образ“, за „државотворну обнову Србства“, покренуо да би се избегло кривотворење национално – заветне истине нашег народа. И њему је било јасно.

У разговору за „Погледе“, Небојша као да је одговарао на све моје мисли и сумње:“Српско политичко предање  је, у ствари, наше црквено-државно предање или, најкраће речено, предање светосавске државотворности. Упоришна вертикала и стожер овог предања јесте богомблагословено устројство српске заједнице као српског отачаствског Дома. Притом, свакако, треба имати у виду да је без отачаствене свести српско политичко предање само мртво слово на папиру нашег актуалног политичког безнађа. Отачаствена свест је показатељ и доказ духовне зрелости једне државотворне заједнице која исповеда Бога Господа као Небеског Домаћина Сведржитеља, државног господара миропомазаног монарха као отачаственог домаћина, и хришћанског господина као породичног домаћина. Само светосавски државотворни домострој претпоставља и омогућује постојање србске заједнице која своју потпуну делотворност темељи на узајамној политичко-домаћинској одговорности господара и господе, као и њиховој верности и коначној одговорности пред Господом Сведржитељем, Јединим Истинским Владарем.

Свака српска политика која се одвија изван светосавског државотворног домостроја, дакле, изван делотворне конкретизације српске отачаствене свести, јесте катастрофална. То најнепосредније доживљавамо и најочитије видимо из наше новије историје и садашњег свеопштег расула. јер, о ововековној пбгубној испалости Српства из својег живодајног црквенодржавног предања најјаче сведочи пре свега наша безименост и бездомност у лику осамдесетак година опстајућег србоубилачког југословенства на којем бесомучно устрајавамо до дана данашњег. Несрећа је што ми сада, када је жетве уистину много, немамо довољно ни црквених,  а још мање политичких посленика који поседују неугаслу отачаствену свест. Због тога, сви политичко-теолошки присебни Срби, ма колико мало да их је, имају огромну одговорност пред Богом и људима да свој отачаствени став непрестано и нећутко посведочавају у смелом покушају обнављања заборављеног смисла српског политичког предања. А то је за сада могуће само кроз једак изузетно озбиљан и доследан — и по свој прилици дуготрајан — црквено-политичко-образовни процес обнављања српске државотворне свести.“

 

РАТОВИ, РАТОВИ, РАТОВИ

 

И онда рат: опет један вођени, контролисани рат, за који све време знамо да га Срби губе јер то неком за нешто треба ( ЗЕТРА – зелена трансверзала – била је јасан циљ веома малом броју наших виспрених геополитичара ).

Милошевић је, све време, кокетирао са Американцима, више или мање, овако или онако ( да је био мањи слуга Империје од жутокраких, то је јасно свима и сваком; али да је служио – служио је; због његових „генијалних потеза“ истерани су Срби из Крајине, а изгубили смо и велике делове наших народних области у Босни и Хецеговини ).

Момир Булатовић, у свом интервјуу „Геополитици“ ( април 2012. ), јасно говори у ком правцу је све ишло:“Хтели смо Британцима да дамо концесије на рудно богатство на Косову, сматрајући да би они, у случају сукоба, логично бранили свој капитал. Значи, имали смо озбиљан план, са којим сам ја као председник Црне Горе отишао у Белу кућу. Уместо одговора на понуду, двојица саветника за националну безбедност председника Клинтона саопштавају ми те 1996. да они долазе на Косово. Био сам шокиран. За мене је то било потпуно неприхватљиво, па сам их одмах упитао шта ће они на Косову кад је тамо мир! Одговорили су да за сада јесте мир, али ускоро неће бити(…)Велико искуство које смо стекли у разним преговорима упућивало је мене и Слободана Милошевића 1998. на закључак да треба да урадимо нешто радикално. Милан Милутиновић преговарао је директно са Мадлен Олбрајт, и понудио јој базу на Косову за један долар. Она не пристаје, а Милутиновић јој онда понуди и улазак Србије у НАТО, да заједно решавамо проблем са Албанцима, само да нас не бомбардују! Просто није могла да верује. Отишла је после тога и на консултације, али све је било узалуд, јер наша судбина је била запечаћена“.

Дакле, Слоба је све чинио да умилостиви Империју, али није вредело; зато је и борба против Милошевића била узалудна – док год је Империји био потребан, држали су га на власти ( нисмо могли да га оборимо у протестима 1996/1997, јер амерички отправник послова је јасно рекао Коалицији „Заједно“ да могу да добију само локалне изборе, што су и добили кроз LEX SPECIALIS; у то време, ЈУЛовски вођа, Кундак, зарађивао је кинту продајући демонстрантима  пиштаљке ).

Милошевић је морао да остане док  НАТО не уђе на Косово – како би могли да објасне улазак НАТО трупа да је на власти био неко други, с демократским легитимитетом?

И Ђинђић им је био потребан, док није почео да, пре времена, поставља питање Косова и Метохије на дневни ред међународне политике. Онда су му искључили безбедоносне камере и пола сата га, тешко рањеног, возили до болнице ( у самом центру Београда), а Колин Пауел је дошао да изјави саучешће његовој удовици.

Небојша Крстић је уклоњен у прелазном периоду између Милошевића и жутокраких: око њега је почело да се окупља превише младих људи, а НАТО Империја то није могла да поднесе. Наравно.

И дошла је страшна ноћ уочи Ваведења 2001. Која и данас траје.

 

ПОД СТЕГОМ СВЕТОГ КНЕЗА НЕВСКОГ

 

Није било лако у то време снаћи се и опстати као православни хришћанин са политичким идеалима. Мени је много помогао рад у Православној мисионарској школи при храму Светог Александра Невског у Београду. Под будним оком блаженопочившег оца Љубодрага Петровића, млади православни хришћани су настојали да прошире поље слободе. Поред редовних предавања суботом, прота је благословио и један термин петком, када смо почели да правимо трибине на теме односа хришћанства и друштвених појава. Кад сад то видим, не могу да верујем колико је одважности и слободе било у суочавању са изазовима епохе. Правили смо скупове о двестагодишњици убиства краља Луја Шеснаестог и Марије Антонаете ( била је 1993. година , и питање је да ли се ико у Европи сетио да обележи годишњицу почетка пораза хришћанске Европе), о Царским Мученицима Романовима и бољшевичкој револуцији, о папизму и истини о српском народу, итд. Било је то доба снажног пријатељства са покојним Небојшом Крстићем и уплива који су на нас вршили великани новијег српског хришћанског државотворства: владика будимски Данило, отац Митрофан Хиландарац, прота Љуба Петровић, др Марко С. Марковић. По благослову оца Митрофана, а да бисмо свом народу показали пример слоге, ујединили смо  снаге и редакције три православно – патриотска часописа: „Монархије“ из Котора, „Византијског огледала“ из Ниша и „Образа“, који је, као часопис за „државотворну обнову Србства“ ( изашла су свега четири броја ), био утемељен при Мисионарској школи.

Уз све то, имали смо и сусрете са Марком С. Марковићем, легендом српске политичке емиграције, доктором са Сорбоне, који је, као осамнестогодишњак, био подсекретар Верско – идеолошке комисије при Врховном штабу Југословенске војске ђенерала Михаиловића. Сусрете је, у  Јерисосу, покрај Свете Горе, организовао отац Митрофан.

При храму Светог Александра Невског била је покренута и библиотека „Политика и образ“, у којој су изашле      четири Марковићеве књиге:„Православље и Нови светски поредак“, „Истина о Француској револуцији“, „Наличје једне утопије“ ( о марксизму ) и „Пола века српске Голготе“.

Библиотеку је уређивао, са мером и укусом, Небојша Крстић.

 

ЧАСОПИС „ОБРАЗ“

„Образ“ је, као часопис при Мисионарској школи, имао за циљ – школу са вером, политику са поштењем, војску са родољубљем, државу са Божјим благословом, то јест, све оно о чему је Свети владика Николај писао у свом делу „Речи српском народу кроз тамнички прозор“. Ја сам био уредник рубрике „За школу са вером“.

Бог – Краљ – Дом: три највеће вредности српског народа настојали смо да посведочимо свим православним Србима. Часопис се читао и у Београду и на Палама, и у Котору и у Нишу, али и у Дијаспори. Монархизам, антикомунизам, разобличавање Новог светског поретка-и крајње наивна, али и крајње искрена вера, да ће сви то схватити с Божјом помоћу.Нарочито смо наглашавали колико је партијашење штетно по нашу националну свест, јер партије постају својеврсне религиозне секте, а њихови вођи гуруи ( тако се чула изјава једног ватреног „вуковца“: „СПО – то је Вук“).

Наравно, средстава за објављивање није било: изашла су четири броја, и то је било то…

Али, траг је остао. Покојни Небојша Крстић сматрао је да часопис није довољан, и да треба правити покрет; ја ( и низ других сарадника часописа ) сматрали смо да је за покрет прерано, и да ће га УДБА „избушити“ с разних страна, па је дошло до извесног размимоилажења – пре свега, „праксеолошког“, на толико идеолошког. Чинило ми се – још треба радити на просвећивању и упознавању са кључним темама битним за наш опстанак.

Основна идеја је била: надићи партијаштво у име саборности. Наивно, али искрено, са убеђењем, надали смо се да је могуће.

Небојша је у интервјуу рекао:“Ми се коначно морамо присебити и одговорно схватити да устројство српске државотворности и српска политичка делотворност нису могући кроз парламентарност, већ само и једино кроз црквено-државну саборност. Јер очито је да не можемо успешно пресликати оно што је, несумњиво, политички плодотворно неким друтим народима, англосаксонцима на пример. Ми, напросто, у државотворном смислу нисмо парламентарни народ већ саборни, и наша државотворност се никако не може артикулисати кроз парламентарност већ једино кроз саборност путем црквено-државних сабора једне сталешки устројене отачаствене заједнице. Притом ваља знати да парламентарност и саборност нису компаративни политички појмови, те да нас политичка историја учи да разни државотворно потентни народи своју државотворност артикулишу на различите и само појединим народима својствене начине. То што се данас стратегијом новог светског поретка парламентаризам перфидно намеће као једини образац државног политичког устројства а демократија као једина опција, то сведочи о степену ропске унификације у насилној нивелацији политичко-државних посебности државотворних народа. Наиме, Срби су као отачаствена заједница политички делотворни, тј. државотворни једино кроз саборну монархију која се само на црквено-државним саборима потврђује. Дакле, ни парламентарна нити уставна већ — саборна, јер само у саборној монархији краљ није ни парламентарно-партијска лутка ни апсолутистички тиранин већ богомблагословени и миропомазани државни Домаћин. И зато, недопустиво је да православни Срби неупитно прихватају и заговарају опцију демократије по којој се у политичком смислу нипошто не могу потврдити као непоновиве боголике личности, већ једиио редуковати на ниво апстрактних безличних грађанских индивидуа. Хришћанин, а поготову свештеник који то нема у свом теолошко-политичком видокругу, својим демократским пренемагањем још више позлећује живе ране раскрвављеног ткива српског државотворног бића.“

Тако је изгледало. Изгледало је могуће.

Веровало се да је могућа света држава, и да се на светости све мора заснивати.  Небојша је у светост као меру и проверу Срба веровао.

Зато је у свом програмском интервјуу рекао:“Није могуће бити православни монархиста без еванђелске побожности и богословске писмености, политичке одговорности и државотоврне образованости.

Бити српски монархиста значи раскинути једном за свагда са богословско-политичком неозбиљношћу, државотворном инфатилношћу и престижним доконим политичким кокетирањем. Српски монархисти данас немају важнији и одговорнији задатак од озбиљне политичко-образовне борбе за благообразни поредак богочовечанског Домостроја који стоји на тројственој једноначелности (монархији) Небеског Господа, државног господара и хришћанске господе.“

Године 1995, при Мисионарској школи храма Светог Александра Невског покренута је библиотека „Образ светачки“, којој је име дао Небојша Крстић. Прва објављена књига је била о Светом Јовану Шангајском. Он ју је опремио и уредио.

Библиотека и данас излази.

То би му била радост над радостима.

 

РАТ ПРОТИВ ЦРКВЕ

 

Још онда је Небојша знао да је главни рат светских луциферијанаца против Цркве Христове у свим православним народима. У разговору за „Погледе“ био је веома јасан:“Мислим да никог озбиљнијег не чуди то што бивши комунисги, а садашњи вајни „родољуби” и инстант „богољуби”, преоденути у демократске вишепартијске шарене хаљине кидишу на Православну Српску Цркву покушавају да је претворе у услужни сервис властитих партијских безобразлука. Али, потпуно је несхватљиво да у нашој Помесној Цркви сада скоро и не постоји светосавско разликовање политичккх духова, — бар не постоји у мери њене светосавске државотворности. Од средине прошлог столећа — када је у лику партијашења и парламентаризма дошло до кобног распарчавања српског национално-државног идентитета — па до данас, наша Црква (изузев ретких богословски трезвеноумних и политичких присебних појединаца) није одговорила овом изазову савремене секуларизоване политичности која нема баш никаквих додирних тачака са аутентичним политичким животом на сербском отачаственом простору. Штавише, парламентаризам и страначко партизанство били су, јесу и увек ће бити један непресушни извор крвавих српских неслога и смртних завада. Парламентарзам као партијски партикуларизам и индивидуализам, без којих нема демократије, нипошто не могу бити блиски саборности Цркве (“верујем у једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”) нити пак православној личности, то јест достојанству човека као слободног и непоновљивог конкретног бића а не тек некаквс апстрактне индивидуе зване грађанин.

Откада се у прошлом веку појавио путем    парламентарне    монархије    на српском политичко-државном простору, овдашњи парламентаризам је потпуно  нефункционалан. По умесним речима г. К. Чавошког, он је, у ствари, „изопачени парламентаризам”.“

Мржња и бес против Светосавске Цркве у редовима НАТО измећара званих другосрбијанци и данас трају.

Што се Небојше тиче, он је у својим погледима на свет сазревао, па се, уочи погибије, почео укључивати у конкретну политичку активност.

Данас нам је јасно да је спој демократског и националног штит против Новог поретка, који уништава и демократске слободе и нацију.

 

ОБРАЗ И ОГЊИШТЕ НЕБОЈШЕ КРСТИЋА

 

Под тима насловом објавио сам свој поговор у Небојшиној књизи „Политика и образ“, која је изашла инфлаторне 1993. године. Тада сам писао, из срца које је веровало, да је могуће кренути путем Србије Немањића. Текст доносим курзивом, у наставку. Од њега је прошло тридесет година: да се и то не заборави приликом читања.

У „Црвеном точку” Солжењициновом усред хаоса Првог светског рата разговарају двојца царских официра. Један увиђа политичке грешке императора Николаја Другог Романова и критикује их. Други једноставно одговара: ,,За све Господареве грешке криви смо ми, монархисти”.

И заиста за све погрешне представе о србском монарху и србској монархији криви су савремени, површни монархисти, који немају довољно свести о дубоким, светопредањским коренима из којих би толико жељена младица нове србске монархије требало да никне. Заборавило се колико наша вековна лозинка: ,,С вером у Бога, за Краља и Отачаство!” има онтолошки темељ, колико она суштински значи: ако нема праве и здраве вере у Бога, онда ни Краљ ни Отачаство нису ништа друго до реторске бусије иза којих вребају плитки политички интереси нашег тамног и очајног тренутка.

Када је србски народ био побожан и честит, на престолу је имао Светородне Немањиће, Светог Кнеза Лазара и сина његовог, Светог Стефана Високог. Заклињао се на верност Карађорђу и његовом потомству, Светом Петру Цетињском и Петровићима. Краљ је био ваплоћење свега најбољег и најплеменитијег у народној души и телу. Као „раб Христов ” он је био живи сведок завета који је Господ са Србима успоставио још у доба Светих Кирила и Методија. Наши владари су у једној руци држали мач, да би њиме штитили Богом им поверене поданике од спољашњег непријатеља, а у другој -бројанице, обраћајући се Цару над царевима како за свој народ, тако и за саме себе, просећи од Γоспода да им просветли ум и да их научи како да суде Његовом словесном стаду.

Зато је Свети Симеон Немања с престола отишао право у монашку келију; зато је Свети краљ Милутин ратовао против папиних крижара који су Србима хтели да огњем и мачем наметну латинску јерес; зато је Свети Кнез, по духу и врлини Цар, Лазар са својим племићима изабрао Царство Небеско.

У дане њихове и у дане њихових наследника, који су на србски престо дошли након ослобођења од Турака, наш народ био је дубоко верујући, богобојазнив, човекољубив, дарежљив. Његова детиња простота и уздање у Господа и правду Његову омогућили су нам да своју државу зидамо на камену чојства и јунаштва, а не на песку ситних политичких превара. Служећи Небеском Оцу, заслуживали смо и земаљско и Небеско Отачаство.

Кад смо од Небеског Оца отпали и поклонили се политичком идолу секуларизоване западне демократије, земаљско нам се Отачаство расуло у прах и пепео који и до дана данашњег развејавају олује на балканској ветрометини.

Да би смо се поново сабрали и обновили тело србског народа монархијску државу, морамо се укоренити у светопредањском тлу предачке вере и морамо стећи дар да разликујемо политичке духове. Тек кад у нашим срцима запламса огањ те вере и кад наши умови буду задобили дар расуђивања – тек тада (и само тада!) огњиште србског православног Дома поново ће бити запаљено.

Књижица младог србског мислиоца Небојше Мшлутиновића Крстића под символичним насловом ПОЛИТИКА И ОБРАЗ (ЗА ВАСКРС РАСПЕТОГ СРБСТВА) један је од првих корака ка том огњишту, још увек спепељеном и хладном. За разлику од многих назовимонархиста, који су се у задњих неколико година тукли у прса круном и кокардом, Крстић, са свом скромношћу православног Хршићанина до огњишта србског православног Дома не долази празних руку: он је донео и један нарамак дрва.

То су његове једноставне и светле мисли ο слози србског бића која свој темељ има у Христу; ο замкама „демократије” која никада није „власт народа” него насиље најгрлатијих и највештијих (то јест, како би Руси рекли, „средство за магарчење маса”); ο раскућавању србске Куће (које, на жалост, траје много дуже но што у својим ружичастим маштаријама ο прошлости мислимо); ο обескоренењу негдашњих кореновића и бездомности негдашњих становника духовних палата; ο благообразном политичком делању (које нас, ако не будемо, по злом обичају, еуфорично брљиви) може одвести до циља; ο Образу, чистом и поштеном, као ο подножју србског престола, круни и скиптру србске монархије. Основно начело Крстићевог монархистичког мшиљења је: „Све за Образ, а Образ ни за шта“.

И то не за било какав образ – образину трошних људских мисли и мишица, него за вечни образ – Образ Божији у човеку.

За царство земаљско које ће у Царству Небеском гледати свој истински смисао и своје истинско назначење.

За Србство Немањиних потомака, а не Титових измећара маскираних под разним фирмама саврсменог „демократског плурализма”.

Доследан предачким заветима свог народа, Крстић је отворено ишао у разобличавање заблуда ο односу Цркве према држави који је, тобож, неутралан. Није и не може бити неутралан, сведочи Крстић, јер Црква није никакав приватни религиозни сервис, него пунота живота у Христу која треба да освешта целину друштва. Цркви није свеједно да ли државом управља миропомазани и причешћени слуга Божији или осиони кабадахија; да ли је на челу државе човек племенита порекла или ништак који долази из нигдине и иде у нигдину. Црква ће, ако треба, трпети прогоне, али, ако може, она ће настојати да државу оцрквени и учини је жељном Христа. То, наравно, увек значи оцрквенити личности које се сабирају око Причешћа и које граде државу. Пишући и сведочећи ο овоме, млади Хришћанин Крстић је Небојша, и то не само по имену. У наше дане, празноглави и равнодушни настојаће и себи и другима да затисну уши да се не би чуо глас истинског државотворног предања Србства; а Небојши ће замерити да их дрско буди из „плуралистичког” дремежа. Па ипак, он је принео нарамак дрва спепељеном србском огњишту.

Нека би та дрва, Крстићеве чисте и светле мисли, планула у срцима младих Срба запаљена огњем Христа Цара, Сунца Правде.

УПУТНИЦЕ:

1. https://youtu.be/ncq-h8vYgDo?feature=shared; https://youtu.be/ZCSTTdchxFk?si=l60NfjVoOT9n1ASf; https://youtu.be/2wf6PYuhNzU?si=2vl7KONzdGEXJjGs

 

ДВА ЗАВЕШТАЈНА ТЕКСТА НЕБОЈШЕ М. КРСТИЋА              

 

ЗА СРБСТВО

БЕЗ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ( ПИСАНО 1994. ГОДИНЕ )

 

„О кукавно Србство угашено!

Зла надживјех твоја сваколика,

А с најгорим хоћу да се борим.”

 

Владика Петар II Петровић Његош

 

 

Громку и нелажну државотворну опомену изрекао је једном за свагда Свети владика жички и охридски Николај (Велимировић) говорећи да лутање Србства крвавим беспућима југословенства и душегубним пустињама безбожја може донети и свагда доноси само „државу без Божјег благослова, школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља”.

А шта је Србство са државом без Божјег благослова? Ништа друго до – раскућена кућа!

Шта је Србство са школом без вере? Ништа друго до мртваци пре смрти!

Шта је Србство са политиком без поштења? Ништа друго до – безобразје и лаж!

Шта је Србство са војском без родољубља? Ништа друго до – робље и гробље!

 

Нећемо идеолошко братимљење са Србским крвницима

 

Само духовно неопрезни и политички наивни Срби не схватају кобну опасност надвијену над нама. Због својег државотворног слепила они не виде србоубилачки маљ новојугословенства који у име лажног мира и слободе треба да нагна жртву и непокајаног злочинца у богумрски крвави загрљај неке нове Југославије – „братске” заједнице кланих Срба и усташко-потуричких кољача.

Не схватимо ли благовремено шта нам је спремљено у централама Новог светског поретка лажи и смрти, онда ћемо серију државотворно кобних ововековних падова и испада засигурно претворити једном за свагда у потпуну собствену пропаст. Не прозремо ли замке, нема нам избављења.

Митрополнт цетињски Г. Амфилохије недавно је (у интервјуу Политици) изрекао једну богомудру опомену васколиком Србству: „православна Црква Србска се осјећа жртвом све три Југославије”. Морамо имати у виду да су то речи које сада треба непрестано и неућутно понављати зарад буђења нашег Рода успаваног мртвим сном југословенства. Опора истинитост и веродостојна несумњивост горе наведене Митрополитове опаске још више и снажније долазе до изражаја ако је прочитамо у светлу најтачније дефиниције југословенства коју је још пре пола столећа изрекао Свети владика Николај Жички. Он с разлогом ве ли да је југословенство, уствари, „држава без Божјсг благослова, школа без вере, политика без поштења, војска без родољубља”. И управо зато „Југославија је пркос Христу, пркос Светом Сави, пркос народној прошлости, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос”. Заиста, југословенство јесте највећа србска несрећа у целокупној нашој историји.

Испало из богомблагословеног светосавског државотворног Предања, без заветне отачаствене свести, збуњено и пометено Србство скоро осам југословенствујућих деценија бауља и лута од немила до недрага, тумара и блуди од једне Југославије до друге, од друге до треће…

Још једна неправославна бестрагија у облику нове Југославије данас је на помолу. Још један србоубилачки маљ југословенства кује се за нас – да дотуче што стучено није, да здроби што раздробљено није. Још једно србогубилиште намеће се Србству већ згубљеном и изгубљеном. Још једно братимљење жртве и крвника, још једно уједињење кланих са кољачима…

Србине брате православни, препознај утваре Твоје крваве прошлости и садашњости; дигни своју клонулу главу из глиба њиховог пакленог плана – и „удри врага, не остав’му трага”.

 

Отровни смрад новојугословенства

 

Чињеница је да садашњи србомрзци не делују једнозначно у оквирима јединственог фронта. Њихово југословенствовање одвија се у различитим облицима, на различитим нивоима и различитог је интензитета. Ипак га можемо поделити на две главне групе: у првој су они политички пројекти који најдиректније заговарају успостављање нове Југославије као заједнице сада зараћених и размирених народа и „народа”; другу групу чине сви бесловесни појединци и групације који, намерно илн ненамерно, учествују у бесомучном подгревању носталгије за идеолошким братством и јединством народа бивше Југославије.

Стратегија њихове заједничке борбе против православног Србства може се прецизно исказати следећом формулом: наркотизовати и некротизовати, то јест србско државотворно ткиво различитим вирусима југословенства раслабити и опити (наркотизовати) да би се оно касније, једном за свагда, потпуно умртвило (некротизовало). Разорне могућности овог двојаког противсрбског деловања проистичу из поразне чињенице да је услед издајничке политике југословенских властодржаца ступањ раслабљеносги државотворног имунитета србског народа у СР Југославији изузетно огроман. Србомрзачким пројектантима и оперативцима Новог светског поретка лажи и смрти та чињеница је више него пожељна. По пакленој стратегији белосветских стрвинара и овдашњих измећара србском народу су дозвољена два алтернативпа облика државног постојања: или симулација националне државе величине негдашњег београдског пашалука или, пак, нека од србоубилачких варијанти југословенског казамата. То што (за) сада фактички постоје четири србске државе (Република Србска, Република Србска Крајина, Република Србија и Република Црна Гора) овој противсрбској камарили нипошто не одговара те стога по сваку цепу – па и ону за нас најкрвавију – жели да Србству потпуно сломи државотворну кичму како би га парализованог лакше сахранила једном за свагда у неку нову гробницу, то јест -Југославију!

Због тога овдашњи и страни србомрзци све чине покушавајући да нас коначно разсрбе разноврсним вирусима новојугословенства зарад поновног сједињења и братимљења са национално фрустрираним и државотворно искомплексираиим булументама јужнословенских народа и „народа” – Хрватима, Словенцима, Арнаутима, потурицама, скопљанцима… Да би се то постигло и остварило Срби из СР Југославије морају прво да се насилво одвикну а онда и коначно одрекну својег порекла и својег имена. Перфидност тог опаког процеса је несумњива управо као и наша жалосна наивност, неопрезност и глупост. Јер, Срби без светосавског државотворног квасца своје Православне Цркве постају и остају збуњена и пометена духовно јалова гомила коју сваки демагошки ветар разбацује и ломи. Србство је, ваистину, кукавно јер га гуши и гаси тама југословенства.

 

Черечење распетог србства

 

Каљуга политичких наказа на србском државном простору постаје све већа. Летос обелодањен документ – предлог Лиге  социјалдемократа Војводине о федерализацији (читај: черечењу) Републике Србије можемо назвати, најблаже речено, суманутим производом противсрбског лудовања у блату поменуте каљуге. О чему је, заправо, реч? Наречена Лига војвођанских аутономашких србомрзаца је почетком месеца јула поднела овдашњој политичкој јавности предлог за устројство Републике Србије као федерације. По образложењу Ненада Чанка (објављеном у Недељној Борби, 2-3.7.1994.), границама искасапљена такозвана „Федерална Србија” била би „сачињсна од пет конститутивних федералних јединица различитих нивоа самосталности -Република Србија, Република Војводина, Република Косово, Аутономна Покрајина Санџак и Град Београд”. Да све ово није тек безазлено мртво слово на папиру первертираног политичког хабитуса србомрзачке острашћености очито показују следећи дргађаји у тзв. „Републици Македонији” (БЈРМ): Грађанима рођеним у Србији Подручне јединице МУП-а БЈР Македоније већ месецима издају званична документа у којима, сходно области рођења, стоје називи „Држава Косово”, „Држава Војводина „ и „Држава Санџак”.  Тиме скопљанске србокрадице, као крадљивци србског црквено-државног отачаственог простора, играју беспрекорно своју љигаву улогу тројанског коња у корист срборушилачких стрвинара Новог светског поретка.

Политички упућеније особе ће у овим онеспокојавајућим догађајима одмах препознати сирови покушај финализације противсрбског пројекта из масонске лабораторије Бориса Вукобрата и његове Фондације за управљање миром и кризама (Peace and Crisis Management Fondation). Реч је о пројекту регионализације, то јест стварању региона-република на простору бивше и садашње Југославије, а све у циљу тобожњег „мира, слободе и просперитета југословенских народа”. Но, иза Вукобратове сладуњаве амбалаже ружичастих политичких парола и отрцане патетике крије се, уствари, крвави пројекат најбуквалнијег касапљења србског отачаственог простора; крије се, дакле, перфидни програм ломљења државотворне кичме распетог Србства зарад испуњења и довршења србоубилачке радње започете злочиначком авнојевском парцелизацијом.

 

Клицоноше новојугословенства

 

Савез комуниста – покрет за Југославију (сада у вампирској корпорацији ЈУЛ) и Фондација за управљање миром и кризама Бориса Вукобрата тренутно јесу за Србство најопаснији експоненти политичког пројекта „Нова Југославија”. Ове две до сржи левичарске (прва у идеолошком а друга и у онтолошком смислу) формације главни су носиоци монструозног теоријско-практичког пројекта који у име „мира и демократије” Србима треба дефинитивно да онемогући праведан повратак собственом Имену и Имању, то јест Србском Отачаству. Иако делују са различитих идејних и методолошких позиција, ове две противсрбске формације ипак имају исти циљ и јединствене политичке жеље: по сваку цену спречити државотворно васкрсење распетог Србства.

И СК-ПЈ и Вукобратова Фондација јесу својеврсни политички танкери напуњени најгорим могућим идеолошким отпадом; то су бродови који могу успешно пловити једино на таласима југоносталгије. Без југоносталгије они су само најобичније политичке крнтије приковане на дну историјског океана.

Најуспешнију и најтачнију дефиницију југоносталгије налазимо у једном оштроумном политичком есеју г. Драгоша Калајића: „Југоносталгија је специфична психо-политичка болест коју подстичу агенти и медији у служби Новог светског поретка ради слабљења ослободилачког и државотворног покрета србског народа. Реч је о једном облику политичке неурозе који се површно манифестује носталгијом за животом у пропалој Југославији”.

Одрећи се себе у самозабораву порекла и стремљења значи прикључити се бесловесном крду југоносталгичара који гракћу и грокћу на свако прегнуће државотворне обнове Србства.

 

Ко су чији таоци?

 

Белосветски и овдашњи србомрзци желе да кроз новокомунистичко југословенство Срби из СР Југославије издајнички забораве своју напаћену браћу и измучене сестре у Републици Србској и Републици Србској Крајини; они, уствари, зликовачки желе да наше сународнике кроз саможиви заборав безобзирно изручимо усташкој републици и изетбеговићевој џамахирији на милост и немилост њихових србофобично крвавих „правних држава”.

Садашњи противсрбски јуриш који (не дао Бог) треба да омогући катастрофално социјал-комунистичко (СПС+СК-ПЈ) поробљавање Републике Србске – једине од Новог светског поретка слободне територије у свету – имао је своју мрачну најаву у једном јунском по злу чувеном говору председника ове југословенске државе у којој чами несрећно Србство. Та срамна и издајничка Лилићева изјава о таоцима била је прва експлозија безочних лажи уперених против праведне, јуначке и чојствене борбе наше браће и сестара у Републици Србској. Милиони србских грађана СР Југославије заиста јесу таоци – али не због тобожње ратоборне хировитости челника Републике Србске како то бахато рече председник Лилић са новосадске говорнице – они су, уствари, злосрећни таоци овдашњих безбожних противсрбских властодржаца који по вољи светских моћника тирански владају србском сиротињом рајом. Знајмо да су наши сународници из Републике Србске у крвавом рату за одбрану србског Образа и Отачаства, али исто тако знајмо и то да смо ми у СР Југославији робови левичарског безбожничког поретка инсталираног и подржаваног из светских масонских центара моћи. Тај противсрбски поредак (који перфидно манипулишс и злоупотребљава осећања србског верско-националног идентитета) омогућава и предпоставља све највеће несреће које помамно дивљају и сатиру Србство у СР Југославији.

Кобну идеолошку заслепљеност разсрбљених социјал-комунистичких фанатика понајбоље показују следеће злослутне речи Драгутина Илића, председника Срцијалистичке партије у Републицн Србској, изговорене 3. јуна у Бањој Луци на седници главног одбора ове странке: „Нема стварања заједничке државе (измећу СРЈ и РС) на различитим идеолошким основама. У наредној фази вршићемо припрема за прве слободне изборе на овом простору. Ако дође до поделе у србском народу, ми томе нисмо допринели”. Размере горе поменутог злослутног цинизма постају још веће и језивије ако имамо у виду да су социјалисти у Републици Србској већ припремили свој предизборни слоган који гласи: „Градићемо порушене џамије!” Две опаке поруке овог слогана су недвосмислене: прва упућује на неискорењену србомрзачку праксу идеолошког братства и јединства које се југословенствујући социјалисти никада нису ни одрекли, а друга порука, паралелна претходној, јесте отровна сатанска лаж о некаквим тобожњим злочинима наших јунака из Републике Србске.

И зато, наша акциона максима овде и сада мора бити у бодрим речима Владике Његоша: „ Удри врага, не остав’ му трага!” То је уједно и обавезујућа порука и поука освештана истином више вековног србског државотворног искуства.

 

Напомене:

1 Танјуг по информацијама скопске информативне агенције Макпрес 28.8.1994.; види Политика 29.8.1994, стр.7

2 Види: Борис И. Вукобрат, Предлози за нову заједницу република бивше Југославије, Paris 1993.  Види и зборник радова Региони и грађани, Суботица 1994. (Овај зборник сачињавају радови тридесетак аутора који анализирају политичке, правне и економске аспекте пројекта регионализације о којем говори Вукобратова књига.)

3 Нин. бр. 2268, 17. 6. 1994, стр. 12

4 Нин, бр. 2268, 17. 6. 1994, стр. 12

 

 

СРБОФОБИЈА КАО РАСИЗАМ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА ( ПИСАНО 1999. ГОДИНЕ )

 

Зашто је Косово крајеугаони камен васколиког Богољубивог и слободољубивог човечанства на којем се спотиче и урушава антихришћански тоталитаризам под називом Нови светски поредак? Зашто је расистичка србофобија једина идеологија са којом евроатлантски глобалисти улазе у трећи „постхришћански“ миленијум? Одговор је: само зато што су Срби крстоносан народ Косовског Завета.

Безнадежно је наиван свако ко мисли да је 24. марта ове године отпочео рат против Југословена и СР Југославије. Тога дана НАТО-сатанисти отпочели су бесомучно бомбардовање јединих Србских Земаља, Србије и Црне Горе, које у претходним оводеценијским ратовима нису биле директна мета оружју наших евроатлантских непријатеља.

За стратеге и оперативце Новог светског поретка ни геополитичка утопија под називој Југославија нити пак југословенство као мултинационални хибрид не представљају никакву опасност јер су и једно и друго настали у њиховој антихришћанскиј и антисрбкој лабораторији. Пројектантима Новог светског сатанистичког поретка не сметају некакви апстрактни југословенски грађани већ најконкретнији праославни Срби и Србкиње. Штавише, смета им могућност стварања србске националне државе – србске Србије. Смета им србска државотворна одлучност и спремност да и Србство, (први пут након 1918. године) створи своју националну и домаћинску државу на коју има историјско право и по Божијим и по људским законима.

Јудеомасонској Америци и американизованој Европи (за коју Бжежински каже да је „амерички протекторат“) смета могућност да Срби створе србску државу са Божијим благословом у којој ће, да парафразирамо Светог Владику Николаја Велимировића, политика бити са патриотским поштењем, србска војска са витешким родољубљем и србска школа са православном вером. Знају сви наши непријатељи ко смо ми и ко су наши Свети Србски Преци. Знају они врло добро дефиницију Србства коју је 1939. Године, поводом 550. годишњице Косовске битке, изговорио у манастиру Раваници Свети Владика Николај: „Ми Срби смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Xришћани!“

Ето зашто нас непријатељи наши мрзе и прогоне – због вере православне и имена Србског. Не дао Бог да се вере одрекнемо и име своје заборавимо. Као неверни и безимени нећемо бити потребни ни Богу ни људима.

 

Србска борба непрестана

 

У каквој историјски тешкој и геополитички страховито неповољној ситуацији ми морамо да решавамо србско питање показују следеће опомињуће речи које није изговорио неки параноични поклоник такозваних „теорија завере“, већ нико други до чувени француски геополитички и војни теоретичар, некадашњи Де Голов саветник, генерал Пјер-Мари Галоа: „Не смемо заборавити да Срби против себе имају највеће политичке и финансијске силе света: Немачку која се свети због српског отпора њеним хегемонистичким плановима, Америку која жели да се додвори нафтоносном Исламу стварањем нове исламске државе на Балкану, муслиманске државе које би желеле да преко Босне и Косова отворе себи врата у Европу, и најзад папски Рим који им не прашта православну шизму и коме је стало да поврати Xрватску и Словенију ослобођене од марксистичког атеизма“.

Уз све то, дочекали смо да србофобија постане доминантна расистичка идеологија Новог светског поретка, то јест његовог главног батинаша у лику САД. Док је трајало бесомучно НАТО бомбардовање српских болница, породилишта, школа, манастира, кућа, путничких возова и аутобуса, амерички историчар на Xарварду, Данијел Голдхаген (одраније познат као аутор књиге „Xитлерове добровољне убице“) из петних жила се залагао за „окупацију, денацификацију и пацификацију геноцидног и ратоборног српског народа“ којег бескрупулозно поистовећује са нацистичком Немачком: „Недела која је починила Србија у суштини се разликују само у размерама од оних која је починила нацистичка Немачка“. Голдхагенова манијакална србомржња иде толико далеко да он Србе назива морално неспособним, тачније морално ретардираним народом, који због својих „културних модела“ стално угрожава друге „недужне и мирољубиве народе“ – Шиптаре, Xрвате, муслимане и остале. Голдхаген тврди да као што су одређени изопачени културни модели, присутни стотинама година у немачком друштву, створили холокауст, тако су „изопачени културни модели попут косовског мита и култа мртвих код Срба довели до балканских сукоба у последњој деценији овога века“.

Истини за вољу, Голдхагенов србофобни расизам нипошто није ни прва ни једина појава на хоризонту антихришћанског тоталитаризма Новог светског поретка. Још почетком деведесетих је Бушов саветник за националну безбедност, Дејвид Гомперт, изјавио: „Срби су вирус који треба уништити“! За време рата у Србској Босни и Xерцеговини Ричард Xолбрук каже да су Срби „народ говњивих убица“! У својим исказима, Медлин Олбрајт врло често комбинује Гомпертове и Xолбрукове изливе србомржње.

Један од еклатантних примера расистичке србофобије можемо пронаћи у високотиражном америчком политичком недељнику „Newsweek“, који је 12. октобра 1998. Објавио темат о тобожњој србској геноцидности на Косову и Метохији. На самој насловној страни одштампана је најстрашнија расистичка оптужба изречена против Срба – „Serbia: Europes outlow nation” („Србија: разбојничка нација Европе“, то јест, дословно: „нација која се налази изван свих европских закона“). Другим речима, по расистичким критеријумима Новог светског поретка, Срби су криви само зато што су живи. Србе треба немилосрдно и на било који начин истребити јер својим слободољубивим непокором представљају „опасан“ пример како се брани свој Богом благословени идентитет, своја вера православна и име Србско.

 

Косово је Србско и остаће Србско

 

И управо зато, још од Видовдана 1389. Па све до Другог Доласка Xристовог, Србска одбрана Косова и Метохије јесте и биће, знали ми то или не, освештана конкретизација светосавске и његошевске борбе непрестане у којој, уз помоћ Бога Живог и Истинитог, бива оно што бити не може. У тој борби не брани се тек некаква гола територија. Брани се, како у Горском Вијенцу каже богомудри Владика Његош, „Образ Отачаства“ („Да бранимо Образ Отачаства“). Брани се србски геополитички простор, тачније, брани се србски отачаствени простор – завичајна земља наших Светих Предака, који су с вером у Бога вековима полагали своје витешке животе за ближње своје. У тој борби побеђују само они Срби који се боре за Крст Часни и Слободу Златну. У тој борби налази се колоплет свих оних егзистенцијалних категорија које нас потврђују као људе или пак обезвређују као нељуде: победа и пораз, живот и смрт, слава и стид, вечност и гроб. Све што је за заборав – то мртво је! Све што је за вечност – то се памти у Светој Србији! У тој борби и на том жртвеном косовском попришту побеђују само христољубиви Срби који својим животом оделотворују чувену заповест великог Xристовог војника и руског Светитеља, Митрополита Московског Филарета, који каже: „Љуби непријатеље своје, сатири непријатеље Отачаства, гнушај се непријатеља Божијих“. То је наша Богом благословена витешка заповест и наше етичко правило по којем су живели сви Свети Срби и сви угодници Божији.

У оној облагодаћеној мери у којој се заветни косовски Бој уткао и урезао у наше срце, душу, ум и крепост, у тој мери, дакле, можемо бити сигурни да је и Косово наше.

Другим речима, Косово јесте наше само у оној мери у којој нам је читав србски живот проткан Косовским Заветом – Заветом који нас непрестано и неућутно опомиње да са злом нема, нити сме да буде, разговора, преговора, договора, уговора. Народ који се праведном силом не супротставља злу, осуђен је на бестрагни нестанак без имена и спомена. Реч Божија нас изричито опомиње и упозорава да пазимо да нас ко не превари, да не верујемо свакоме духу, него да испитујемо духове јесу ли од Бога (в. 1 Јн 4, 1). Пренемагајућим причицама о демократизацији, толеранцији, људским правима и сличним бајкама из репертоара новог светског антихришћанског тоталитаризма, нећемо ни мало ганути или умилостивити наше у злу острашћене многобројне непријатеље. Напротив, само ћемо их још више распомамити у необузданој србомржњи.