СТЕВО ЛАПЧЕВИЋ, ИСТОРИЧАР ГЕНОЦИДА: ЛЕЖИМИРСКИ МУЧЕНИЦИ И СРЕМ У НДХ

На последњој години докторских студија политикологије на Факултету политичких наука, Стево Лапчевић је запослен у Музеју Срема у Сремској Митровици, где се бави истраживањем међуратне политичке историје града и Срема, са циљем да се осветле најважнији моменти који могу коначно расветлити и страдање Срба Срема током Другог светског рата. Поред писања, и лично ангажован, па је 2015. и 2018. добио годишњу награду УНС-а „Ђоко Вјештица“, за новинарску хуманост и једини је двоструки добитник исте.

По доласку у Музеј Срема, поред истраживачког рада, наставио са друштвеним ангажманом. Током 2018. иницирао и водио и крају привео акцију „Петрових 800“ која је 2020. резултирара постављањем бисте Краљу Петру Првом Карађорђевићу, чиме је испуњен завет митровачких добровољаца Великог рата и националиста окупљених у „Српској националној омладини“. Након тога, 2021. поводом 80 година од Априлског рата, у Музеју Срема организовао велику изложбу „Априлски рат и први дани НДХ у Сремској Митровици“, на којој је по први представљено страдање српских и југословенских националиста у граду, док је на месту на којем је краљевска војска поставила једну од главних линија одбране града постављен војнички крст јунацима Априлског рата. У градској касарни служен је, по први пут, парастос краљевској југословенској војсци. Исте године, уприличио и велику изложбу „Јован Удицки и митровачки соко“, посвећену једном од највећих националних и кулутрних радника у међуратном периоду и његовом ангажману у Соколском друштву.

Током 2022. организовао велику изложбу „Народ жртва злочина“ поводом 80 година од акције Виктора Томића у Срему, када је током две недеље у августу и 10 дана у септембру 1942. у Срему убијено и у Јасеновац отерано готово десет хиљада мештана, махом Срба, од тога у Сремској Митровици, у две недеље, на православном гробљу убијено је око 7000 Сремаца и Сремица. Уз то, приредио скупа са колегинициом Јованом Тривуновић „Споменицу страдања Сремске Митровице у Другом светском рату“ коју је педесетих написао споменути Јован Удицки. Споменица је проширена, допуњена фотографијама, документима о мучилиштима за Србе у Митровици, као и документима у вези са усташким апаратом у граду. Исте године, учествовао у постављању спомен плоче на месту где се до 1941-42 налазила Синагога, а на кући Јована Удицког поставио спомен плочу овом истакнутом националном раднику, коју је израдила вајарка Ружица Шпановић. Уз то, 2022. објавио две монографије: „Одлетео соко сив – Јован Удицки, национални радник, учитељ и соко у националном и друштвено-политичком животу Сремске Митровице 1902-1951“ и „Орао међу соколима – политичка и лирска заоставштина Лазара Рашовића“.

Рашовић је био официр војске Краљевине Црне Горе, родом Куч, чији је отац био саборац Марка Миљанова на Фундини, велики противник режима Краља Николе. Истакнути новинар, лични Пашићев повереник за Срем и покретач националне акције за директно присаједињење Срема Краљевини Србији, градоначелник за чијег је мандата Митровица добила бетонски насип и тако решила у доброј мери проблем са изливањем Саве.
Након вишегодишњег писања на тему страдања Лежимираца у сеоском Храму Светог Георгија, прошле године постао део Епархијског Одбора који је организовао обележавање 80. година од овог страдања, 27. новембра, уприличио велику научну конференцију на тему страдања Срба Срема од усташа и тако покренуо канонизацију Светих Лежимирских Мученика, која се очекује овога пролећа. У склопу ових активности, Архив Војводине и Епархија Сремска штампају му књигу „Мученици и јамари“ у којој је поред приче о страдању села Лежимира донео и први потпуни попис жртава 1941-1945. као и до сада највећи попис жртава палих у Храму. На основу ове књиге, израђено је и житије Светих Новомученика Сирмијиских Лежимирских. Коначно, уз подршку вајарке Ружице Шпановић, покренуо и до краја довео акцију израде и постављања бронзане спомен плоче у спомен на трагичне догађаје из 1943. године.

Исте године, из штампе је изашла и књига „Нови човек у старом свету – просветно етички принципи у мисаоном систему и пракси Јована Удицког“ у којој се бави идејом о нужности одрицања од сваке замисли у вези са могућом политичком колективном променом (са или без револуције) и нужности прихватања као једине могућности стварања новог човека у свету какав јесте („стари свет“).
Ове године, у плану је израда спомен плоче др Лази Поповићу, утемељивачу српског соколства у Срему, Угарској, али и на целокупном српском етничком простору, као и враћање знака Српског Сокола на зграду Соколане, која је 1941. најпре постала стециште „Културбунда“, а потом у новембру 1944. коначно минирана и спаљена.

У штампу му управо улази и књига „Деца Отаџбине – акције и актери српског и југословенског национализма у Сремској Митровици 1918-1941“, а до краја 2024. године се нада и штампању књиге „Светозар Марковић и питање фашизма међу Југословенима“, који је настао у склопу истраживања за докторску дисертацију која у фокусу има развој српског социјализма између Светозара Марковића и Карла Маркса у периоду од Марковићеве смрти 1875, па све до почетка Другог светског рата, 1945.

Српски народ је тешко страдао у Другом светском рату, а то подразумева и велика страдања у Срему, који је био под влашћу усташа и у саставу НДХ. Могу ли се размере сремског мучеништва сагледати управо из перспективе усташке идеологије о убијању, католичењу и прогону Срба из НДХ?

Недавно, Архив Војводине је објавио обимни пописник жртава Срема у периоду 1941-1945 и ту можете наћи готово 42.000 имена. Тај списак није коначан, али је до сада најпотпунији и јасно указује на размеру геноцида који је НДХ спровела између Саве и Дунава. У питању које сте поставили, налази се и одговор на исто, јер за своје масовно страдање и прогоне, Срби Срема могу да „захвале“ управо чињеници да су се нашли на простору на којем им, по замисли оних који су од априла 1941. управљали Великом жупа Вука нису требали да буду.

Као простор који се наслања на Београд, уз то изузетно плодан, Срем је био од стратешког значаја за НДХ. Сматран је житницом не само те хрватске државе, већ и њеног покровитеља Трећег Рајха, што је са друге стране условљавало и нешто другачији статус српског становништва од оног који су имали Срби у западнијим, пасивним крајевима НДХ. У Срему су масовна убиства каква су на Банији, Кордуну, Лици, у Босанској Крајини или пак Херцегоцини готово свакодневна појава, била дело казнених експедиција, а ређе системска појава. То наравно не значи да Срем није страдао, али је настојање усташког режима да Србе Срема придобије за себе било куд и камо важније од просте физичке ликвидације. Такође, из извештаја које је усташки конзул др Анте Никшић слао у Загреб и Вуковар, као средиште Велике жупе Вука видимо да је код хрватских властодржаца био присутан стални и немали страх од могућег преласка српских националних снага преко Саве у Срем, што није занемарљив фактор у дефинисању политике коју је према Србима водила усташка власт.

Срби Срема могли су „мирно“ да шаљу своју децу у школе, у којима су учили да су Хрвати православне вере, могли су да их дају и у различите омладинске организације, укључујући и усташке које су деловале под непосредном управом усташких логора и табора, али и да их укључе у усташку војницу или домобранске радне и друге помоћне одреде. Они који су желели нешто више привилегија (да стекну или да их сачувају), могли су да се покатоличе или пак да постану део ХПЦ. Све то скупа давало је слабе резултате, пошто су Срби бирали или да са пушком у руци пруже отпор или да пасивно, само колико се и када се мора, испуњавају своје обавезе.

Колики је проценат Хрвата живео на територији данашњег Срема у Србији, а колико их се одазвало позиву Анте Павелића и његовог поузданика Виктора Томића да остваре „тисућљетни хрватски сан“?

Према последњем предратном попису из 1931. Срем је имао 48 посто Срба, 26 посто Хрвата, 15 посто Немаца, 4 посто Мађара, 3.5 посто Словака… При томе, треба истаћи да су Хрвати у Срем значајније пристизали тек по развојачењу Војне Крајине, када је царској власти био потребан лојалан чиновнички апарат. Како у Србе нису имали много поверења, то су им Словени који говоре српским језиком, али су као католици лојални, добродошли. Ако томе додамо и чињеницу да су ти дошљаци из западних области некадашње Крајине старином махом Срби, сасвим је јасно чији је Срем у националном погледу био. Скупа са Хрватима долазили су и Немци, Мађари су махом били „бироши“, сиромашни надничари, а међу Словацима има доста протестаната које су католичке власти гониле из „горње земље“, спуштајући их на југ.

Одговор на други део Вашег питања нешто је компликованији. Наиме, до рата Срем је имао мало „заклетих усташа“. Митровица, примера ради, двојицу-тројицу, колико и Рума, Инђија. Међутим, половином тридесетих дошло је до додатне радикализације унутар ХСС-а који се у Срему дели на своје „лево“, федералистичко, али југословенско, и „десно“ сепаратистичко, франковачко и коначно усташко крило. Од самог старата, то „десно“ крило било је доминантно, па тако у Митровици ведри и облачи адвокат др Петар Гвоздић, који ће постати први усташки челник града и касније ће бити високо котиран у Загребу, толико да ће његову породицу након Гвоздићеве ликвидације 1946. примити у свом стану Алојзије Степинац. У Шиду исту улогу има адвокат Марко Ламешић који ће постати Павелићев непосредни опуномоћеник за „Источну Славонију“, односно Срем. Ламешић ће умрети током рата и биће сахрањен у Загребу са највећим државним почастима. У Илачи најагилнији је био Живан Кувеждић, потоњи министар у Влади НДХ.
Такође, већ од првих дана заједничког живота, српско-хрватски односи у Митровици оптерећени су бројним проблемима, па је током наредних деценија било неколико тешких сукоба, праћених пушкарањем и крвавим главама. Могли бисмо рећи да су они били све, само не добри, како нам то обично поручују Чанкови лигаши и други подрепаши када граде суштински говорећи лажну слику о идиличном војвођанском „суживоту“.
Већ од маја 1941. Хрвати Срема ће у више наврата одлази на поклоњење Павелићу у Загреб, у Срем ће долазити Кватерник, Будак, Артуковић, а ове посете разних хрватских делегација Главном усташком стану нарочито ће се појачати 1942, пред долазак Виктора Томића.

Дакле, иако не можемо говорити о бројкама, остаје као чињеница то да су већ 13-14. априла 1941, након што су усташки елементи преузели власт у граду, на зградама и по домовима биле извешане усташке и нацистичке заставе, што значи да су се, како то обично у политици збива, оне „стварне ствари“ и процеси одвијали испод жита, те да је све било увелико припремљено. Такође, уредно су у римокатоличкој цркви одржаване мисе захвалнице за Павелића, Хитлера и за усташко-нацистичку војску на Источном фронту, да су биле увек добро посећене, а да неког отпора ономе што се дешавало, унутар хрватског корпуса, није било.

Шта се дешавало са манастирима српског народа на Фрушкој гори? Зашто су комунисти после Другог светског рата настојали да се избегне обнова ових светиња, које су усташе порушиле и опљачкале?

У склопу акције „преумљења“ Срба, фрушкогорски манастири били су на удару хрватских власти већ од њихових првих дана. Најпре су им наметнути комесари који су тобоже требали да чувају њихову имовину, а убрзо је потом почела њихова девастација и систематско пљачкање које су спроводили управо ти комесари. Најчешће се ту радило о људима који су по разним основама били већ повезани са манстирима, било да су њихови економи, било да су сарађивали са економима па су тако непосредно били упознати са имовином истих. Пошто су попљачкани и девастирани, манастири су постајали стецишта усташко-домобранских снага, а неретко су у њима усташки комесари са својим пријатељима и члановима породица спроводили различите недоличне ствари.

Најтежа судбина задесила је манастире Кувеждин, Шишатовац, Бешеново, Раковац… Ђаковачки бискуп Акшамовић, који је у међуратном периоду неколико пута долазио у Митровицу и редовно био у Срему, имао је идеју да се манастири уступе капуцинима и другим римокатоличким редовима, али се од тих идеја, услед појаве партизана на Фрушкој гори, одустало.
И мада су усташки комесари одузимали земљу и крали њене плодове, и мада су посебне екипе лопова послате из Загреба од стране самог Павелића у Аграм односиле иконе, сасуде и друге вредне предмете,
најтежи сценарио избегнут је захваљујући др Радославу Грујићу који је успео да спасе мошти Светог Кнеза Лазара и Светог Стефана Штиљановића и да их пренесе у Београд. Те мошти усташе су преврнуле из ћивота, али, на срећу, нису показали довољно интересовања за њих, чак ни толико да их униште.

Све ове акције пратиле су и разарање парохијских цркава по сремским селима, као и прогон свештенства. Неки од њих отерани су за Славонску Пожегу, неки су прешли у Србију, где их је Влада Милана Недића сабирала у Аранђеловцу и одатле слала на службу, а неки су и мученички пострадали као Свети Рафаило Шишатовачки.

Коначно, у опустеле манастире, на просторима где су били присутнији, „усељавали“ су се и партизани. У Кувеждину је, примера ради, постојала партизанска радионица за израду бомби. Исто је било и конацима манастира Шишатовца, Бешенова… До 1945. манастири су били руинирани, опљачкани и напуштени. Братства и сестринства побијена и протерана.

У својим забелешкама о значају Фрушке горе за српски народ, др Лазар Рашовић, митровачки адвокат и један од најважнијих националних радника у међуратном периоду, вели да су након Велике сеобе они постали не само духовни центри, већ и бусије из којих су излазили граничари, хајдуци, добровољци, браниоци српског народа северно од Саве и српског народа у целости. То су добро знали и комунисти (уосталом и највећи део партизана долазио је из тих бусија) којима је тешко стање у којем су се манастири нашли добро дошло како би се Срби коначно расрбили.

Невоља је у томе што је и месно становништво исувише лако тај процес прихватило, па је неретко и учествовало у развлачењу грађевинског материјала који је преостао након разарања. Чини ми се да би за нас у Срему, али и за нас Србе уопште проналазак одговора на питање због чега није било отпора комунистичком пасивизму у погледу обнове манастира, био важнији од одгонетања комунистичких намера.

Убиства угледних сремских Срба, међу којима је био и Сава Шумановић, саставни су део приче о Србоциду у овим крајевима. Колико се то одразило на српски отпор који је снажно пружен – и против Немаца, и против усташа?

Прве ликвидације угледних Срба, листом чланова различитих националних удружења, попут Сокола, Удружења Четника, Српског кулутрног клуба и других, потом адвоката, учитеља… почеле су већ у априлу, након једног диверзантског напада четника и Брзог одреда краљевске војске. Настављено је у мају, тако да су до момента када је Немачка напала СССР националне снаге биле или похапшене, под присмотром полиције и других служби или отеране у Винковце, Копривницу и Јадовно, а потом по отварању логора у Јасеновац. Ако томе придодамо и чињеницу да је командант Митровице и војног округа пуковник Војислав Марковић сасвим нечасно предао власт усташама и напустио град, јасно је да националисти, одвећ познати предратним хрватским опонентима, нису могли бити носиоци отпора.

За време ових ликвидација и хапшења, комунисте, који су били маргинална политичка група у граду, нико не дира. То сазнајемо из изјава првобораца, СКОЈ-еваца и партијских функционера који су о томе отворено писали. Многи од њих су прихватили новонастало стање и продужили са својим пословима. Тек по нападу Берлина на СССР они одлазе у Фрушку гору и покрећу сељаке на отпор. Ти сељаци опет нису били комунисти и „најлевље“ до чега су у својим идеолошким кретањима стигли била је Земљорадничка странка, односно Народна сељачка странка Драгољуба Јовановића.

У том смислу интересантан је пример адвоката др Небојше Малетића. Он је био сарадник Јовановићев и један од оснивача Народне сељачке странке. Малетићев рођени брат Светислав као национални радник, члан управе Соколског друштва и близак сарадник Удружења Четника убијен је у Јадовну, док је Небојша као левичар и у међуратном периоду коалициони партнер ХСС-а наставио са адвокатским радом. У јулу 1941. ће бити у штабу мачванског одреда НОП, где ће организовати „сеоске чете“. Погинуће у октобру на путу за Чачак, пошто ће као опуномоћеник Врховног штаба из Ужица поћи на Равну Гору на разговор са Дражом Михаиловићем.

Каснији притисци хрватских власти, довешће нове борце у редове НОП. У том смислу, вредно је истаћи да су много теже прошла села која су била изложена паљењу и другим страдањима. Оно што нису радили по градовима, по варошима, Хрвати и Немци су радили по селима. При томе, свака девастација доводила је до, за њих нежељених последица, јер уместо да се смире, села су се све више бунила, што је сасвим логично, када узмемо у обзир чињеницу да су се тамошњи Срби борили не за било кавку идеологију, већ за голи опстанак. Коначно, покрајински комитет КПЈ у неколико наврата критиковао је сремске партизане због „неразумевања националног питања и односа“, а интересантан је пример села Лежимира које је само у 1942. години дало више бораца него што је у периоду 1941-1945 дало комуниста партији.

Многи Сремци су убијени у Јасеновцу. Како је до тога дошло?

Пре него што ишта о овој теми кажемо, важно је напоменути да главног кривца треба тражити у демонизованој, отпадничкој природи и свести оних који су били спремни да Јасеновац направе и у њему чине што јесу. Али не само Јасеновац и не само у Јасеновцу, већ на целокупном подручју хрватске државе.
Уколико смо се сложили око тога, онда је важно констатовати да сваки покушај хрватске историографије да објасни спремност Хрвата на издају сопствене државе 1941. пада у воду, тим пре што том државом нису били претерано задовољни ни Срби, па су је ипак бранили, у рату се залагали за њену обнову, истрајавајући на том курсу и након 1945, без обзира да ли су на капи носили петокраку или кокарду. Неке ствари у животу не редите, без обзира на околности у којима сте, а ако их и урадите, не можете се претварати да су другачије од онога што јесу. Коначно, Хрвати се нису толико бунили на Аустрију и Аустро-Угарску, колико на Југославију. Ту се, рекао бих, враћамо на почетак и на тезу о отпадничкој свести која не мирује. У римокатоличкој царевини, ма колико се можда не слагали са неким решењима које је иста нудила, Хрвати су могли бити шта желе. У држави која је имала православног монарха и коју су створили православци, без обзира на то колико је иста тежила уравнотежењу „племенских“ односа (па тиме и верских), немогућност измирења отпадничког духа са сопственим кореном, постала је видљива. Много тога су у свом отпадништву Хрвати покупили од својих германских и угарских господара, тако да се идеја о словенском карактеру тог народа врло брзо показала као јалова.

Једна од идеја коју су Хрвати преузели од својих газда, била је и идеја о томе да се ваше право на одређену територију простире и тамо где никада нисте имали свој народ, али је ту територију „ваше“ племство (за службу страној круни) добијало на пешкеш. Ова идеја, која народну историју своди на историју племства (јер народа као политичког субјекта нема) је током 19. века, када је систем феудалних привилегија био изазван „народносним“ питањем, стало у корак са тезом о „политичком народу“. Томе су се истина Хрвати учили од Мађара, али не мења на ствар, барем када се ради о Срему. Третиран као „историјска“ хрватска земља, Срем је морао бити очишћен од Срба, а поред физичке ликвидације, радило се на стварању „политичких“ Хрвата, односно Хрвата православне вероисповести. У том смислу, Јасеновац је био средство којим се циљ желео постићи.

Што се српске кривице тиче, она се може свести на идеју о нужности заједничког живота. Иако смо спремни да тврдимо да се то дешава тек након 1945, заправо већ од 1918. Срби се у Срему суочавају са невољношћу државе да санкционише оне који су се током Великог рата огрешили о Србе и који представљају отворену претњу по заједничку државу. О томе је доста писао митровачки лист „Србија“ који у рубрици „Огледало“ доноси биографије и објашњава шта у новоформираној држави раде они чиновници и официри који су током Великог рата „задужили“ Сремце. Коначно, они који су формирали усташку градску управу, усташки логор, табор, усташку младеж и друге органе покрета, који су водили Србе Срема на кланице, били су у међуратном периоду добро познати по својим ставовима, па чак и праћени од стране полиције. Али никада хапшени и удаљавани од позиција које су им омогућавале да делују.

На крају, Срби Срема нису у Јасеновац стизали као Срби из неких других делова некадашње Крајине. Ту не можете пронаћи примере „наивног“ доласка на зборове са којих вас спроводе на губилиште. Сремци су у Јасеновац одвођени у таласима, током казнених експедиција и на периферији тежих сукоба са партизанским јединицама. Поред Срба, у Јасеновцу су, када се говори о Срему, највише страдали Роми. Интересантно је то да су Срби били мање-више евидентирани приликом сваке рације, тако да се траг до Јасеновца и других логора и губилишта може пратити, што за Роме не важи. Они су дословно трпани у камионце, укључујући читаве породице, жене, децу, старце, и одвођени без икаквог пописа. Што се Јевреја тиче, они су до лета 1942. депортовани у неке од најозлоглашенијих нацистичких логора где су страдавали на већ добро познате начине.

Прошле године, 27. новембра, навршило се осам деценија од како су усташке и нацистичке трупе у лежимирском храму Светог великомученика Георгија убиле стотинак мештана овог села, од чега 22 детета узраста од две до 18 година живота. Овај злочин је био одмазда након сукоба које су Немци водили са партизанским јединицама у реону Гргуреваца. Шта данас знамо о свему што се у Лежимиру догодило?

Знамо доста тога, односно, да будем до краја јасан, доста тога нам је постало доступно, али је питање колико се интересујемо да то што нам је доступно ишчитамо или га у коначници допунимо евентуалним новим сазнањима.

Конкретно, знамо да је провала у Лежимир дошла као последица гоњења партизанских трупа из правца Гргуреваца, ка Фрушкој гори и Дунаву, односно ка северној граници Срема, где је Дунав био природна линија раздвајања и, мислило се, најбољи савезник хрватским и немачким трупама. Већ 25-26 новембра, почела су разарања и ликвидације и један од драстичнијих је пример малолетног дечака Саве Јеленића кога су усташе затекле непокретног у породичној кући на улазу у село из правца Митровице. Уместо да га поштеде, они су га сместили на кревет и живог спалили. На Светог Јована Златоустог, 26. новембра, похапшени су цивили и смештени у цркву. Увече тог дана у непосредној близини цркве, почело се са вешањима као својеврсном методом застрашивања и испоставиће се, увертиром у оном што следи. Током ноћи 26. на 27. још увек се размишљало шта да се ради са заробљеним цивилима, да би у рану зору 27. пала одлука да се сви они, њих око стотину побију. Део је убијен у самој цркви, део у порти. Након ликвидација, миниран је звоник који се обрушио на црквени свод и на убијене и тешко рањене, још увек живе људе.

Овај злочин једини је такав у Срему. Било је још мучења и вешања у портама, било је батинања и вређања, али не и оваквих ликвидација. Убијане су читаве породице, мајке и очеви са децом, комшије, пријатељи, сродници… Уопште, Лежимир је једно од најстрадалнијих села у Срему. Било је на првој линији фронта, кроз њега се улазило на Фрушку гору, па су у отпору неретко учествовали сви мештани. Митровица која је имала 13.000 становника изгубила је „само“ 700, док је Лежимир са око 2.000 изгубио нешто преко 580. Како год да сравњавамо, несразмера је очигледна. Такав је случај и са другим селима у Срему која су, као што смо већ споменули, страдала значајно теже од урбаних насеља. Посебно су тешко прошли Павловци, Јамена, али и Гргуревци, Дивош…

Ако се Ваше питање односило на то колико шира јавност зна за страдање у Лежимиру, онда не знамо заиста ништа. И да ствар буде још гора, ми јако мало знамо о страдању Сремаца уопште. Све наше асоцијације о страдању Срба у НДХ воде (не без разлога) на запад или у Херцеговину, док је Срем остао по страни. При томе, Срем је најцрња тачка данашње Републике Србије, простор који је у четири године остао без 42.000 листом Срба. На овај податак треба додати још један, да је од око 420.000 житеља Срема (источног и западног), колико их је било уочи рата, било 200.000 Срба, што значи да је сваки пети био убијен од усташа и нациста или у борбама.

Уз то, Срем је страдао и током Великог рата, када су Сремци као „непоуздани“ поданици Беча били убијани, интернирани, а њихови домови и цркве спаљивани и разарани. Страдање Срба Срема у два светска рата може се посматрати као два поглавља исте приче, једне мученичке књиге. Коначно и током последњег рата са Хрватима, Срем је поново био на првој линији, Сремци су чинили гро трупа у борбама за Вуковар, па се неретко дешавало да у овај град у борбе одлазе људи чији су дедови или родитељи убијени од стране Виктора Томића на Дудику 1942.
Управо приводимо крају послове око објављивања зборника радова са научне конференције посвећене страдању Срба Срема од усташа, коју смо организовали у склопу обележавања 80 година од страдања Лежимираца, па се надамо да ћемо тако, остављајући писмени траг о мучеништву Срема, подстаћи људе да се више интересују за овај део наше Отаџбине.

Сазнајемо да је у току процес канонизације Лежимирских мученика. Ако је мученик на грчком мартир, што значи и страдалник и сведок, то јест сведок који сведочи својом крвљу, шта нам данас сведоче сремски мученици из Лежимира?

Надам се да ће све око канонизације бити завршено у мају ове године. До тада, ми настављамо са припремама што подразумева и радове унутар лежимирског храма, али и ископавања, израду иконе…
Срем је свој мученички пут исписао још у време Светих Сирмијских Мученика, када је Сирмијум израстао у значајнјо хришћанско упориште и то се наставља до наших дана. Свети Мученици из Лежимира су сведочанство да са тог пута нема скретања и доказ да се ми, малодушни какви јесмо, на сву срећу, ту не питамо превише. Такође, они нам као светионици указују на потребу праћења светла које бацају на наш мрак, наравно ако и сами желимо да се спасемо, јер коначно, својим страдањем Свети Лежимирски Мученици сведоче оно о чему је својевремено писао и Бранко Миљковић: о могућности смрти која побеђује смрт. Због тога данас, ми немамо разлога да будемо тужни јер ми не говоримо о мртвим прецима, већ о живим светитељима. Једини који су мртви јесу они који су 27. новембра учинили злочин у лежимирској Цркви.

Свети Лежимирски Мученици нас позивају да се оканемо страха од сутрашњице, да се ослободимо стега зависности од овог света и да погледамо у вечност, да схватимо да живот, онај истински, почиње тамо где престаје физички свет, са свим његовим ограничењима. То је иста она лекција коју непрестано учимо на Косову и Метохији. Треба ли да се одрекнемо богатства овог света ради вере у живот вечни –треба; треба ли да страдамо да бисмо својом смрћу победили смрт – треба; треба ли да жалимо себе и оно што остављамо – не треба.

На крају, ма колико то можда некоме звучало исувише страшно, Свети Лежимирски Мученици сведоче да и ми данас, овакви какви јесмо, имамо могућност спасења својих душа. Ако је цена мученичко страдање, онда нека буде. Јер ту се, најпосле, и не ради о простом физичком нестанку, већ о пруженој руци којом нас Отац небески штити од даље душевне пропасти и уздиже нас, ослобођење од сопствених греха, у вечност.
Разговарао: Владимир Димитријевић