Александар Љубомировић: Српски свет: Начертаније 21. века?

фото: З. Шапоњић

Концепт српског света има потенцијал да буде својеврсно Начертаније 21. века. Државни врх не би смео пропустити прилику да конкретизује своју регионалну и спољну политику

Дана 4. септембра 2020. године, у обраћању тадашњег министра одбране Републике Србије Александра Вулина, на једном од предизборних скупова Социјалистичке партије Српске (СПС) у Бањалуци, по први пут је један српски званичник и представник Владе Србије у јавности изговорио фамозни појам „српски свет“. Вулин је том приликом изјавио да ће „Срби или бити јединствен политички народ и створити српски свет, окупити се где год да живе […] или нас неће бити.“ Тог тренутка је термин „српски свет“ постао актуелан као део јавног дискурса, те су многи политички и друштвени актери почели да га користе, углавном не знајући право значење тог појма.

Хрватски, црногорски, албански, босански и западноевропски медији почели су да критикују српски свет тумачећи га као обнову наводних иредентистичких тежњи српске државе и као еуфемизам за Велику или Хомогену Србију и тиме нови великосрпски пројект. Са друге пак стране српски политичари у Србији и региону почели су да га користе као својеврсну алегорију за свесрпско повезивање које би временом требало да резултира у прављењу, прве у историји, српске националне државе која би обухватала територије већински насељене Србима као што су Србија, Република Српска и Црна Гора.

Ипак, нико се у академским круговима, ако изузмемо Дигитални форензички центар из Подгорице финансиран од стране ДПС-а, није детаљније позабавио анализирањем правог значења наведеног појма, те сам из тог разлога дошао на идеју да свој мастер рад на Институту за Источну Европу на Слободном универзитету у Берлину посветим тој тематици и дам свој допринос дефинисању „српског света“. После детаљнијег истраживања дошао сам до закључка да концепт српског света, на којем се иначе ради од 2006. године, има потенцијал да прерасте у својеврсно Начертаније 21. века и да уз помоћ меке моћи врати углед Србији широм региона и света, али и да постепено, у складу са међународним и геополитичким дешавањима, мирним путем доведе до уједињења српског народа.

Порекло појма

Захваљујући писцу Зорану Стефановићу знамо да се израз „српски свет“ по први пут појављује средином 19. века у српској периодици, непосредно после стицања аутономије и де факто независности од Османског царства. Срби су тада, слично као и данас, били раштркани широм Балканског полуострва, насељавајућу Аустроугарско и Османско царство, док је центар ка којем су сви Срби гледали била ослобођена кнежевина, а потом и краљевина Србија. Сходно томе, постојала је тежња и идеја јачања кохезије српског народа на разним пољима као што је политичко, историјско, културолошко и верско повезивање, независно од бројних граница и баријера које су их делиле једне од других. Појам „српски свет“ у 19. и раном 20. веку, пре стварања СХС монархије, а потом и Југославије, углавном користе припадници тада значајне српске елите, између осталог краљ Никола I Петровић Његош, Светозар Марковић у чланцима, Жарко Лазаревић у песми „Српски свет“, Владимир Ћоровић у својим књигама, као и Јован Јовановић Змај у својој песми „Малена сам“:

“Аој, крила, кад би моја била!
Па да пр’нем по српскоме свету,
не по роси ни мирисном цвету,
већ по земљам’ што се српске звале.“

Стварањем прве а потом и друге Југославије, у којој је велика већина Срба била уједињена у заједничкој држави, појам „српски свет“ је напросто нестао из употребе. Тако је било све до распада југословенске државе, те се термин „српски свет“ по први пут појављује у новијој српској периодици 1993. године у Аустралији, што сведочи о значају дијаспоре за очување и неговање српског идентитета и обичаја широм света.

Ипак, сам појам није ушао у ширу употребу и није постао актуелан све до 2016. године, од када се поново и интензивно ради на његовој промоцији. Модернизована употреба појма је настала почетком 2016. године у емисији „Гнев Србије“ радија Снага народа, где је гост Небојша Балша Остојић оценио да српство није државност, граница или национално питање, већ да је то „свет вредности“. Аутор емисије, Миљан Глишић, је потом осмислио ново значење синтагме „српски свет“ и дефинисао ју је на следећи начин: „Српски свет се […] односи на свет вредности једног народа, са његовим посебностима. Појава је универзална, а (гео)политичке околности су пролазне.“

Термин „српски свет“ поново је званично употребљен 2020. године на подгоричком ИН4С порталу када је покренута истоимена емисија „српски св(иј)ет“. Емисију је ауторски обликовао директор ИН4С-а Гојко Раичевић, а продуцирао и режирао сам аутор синтагме Миљан Глишић, који је инсистирао да се емисији да овај назив, као ново виђење српског питања. У првој емисији на Видовдан 2020. године, гости су симболично били српски интелектуалци којима је 2018. године био забрањен улазак у Црну Гору: академик Матија Бећковић, исотричари проф. др Чедомир Антић и др Александар Раковић и правник проф. др Дејан Мировић.

Дефиниција појма

Када причамо о српском свету, реч „свет“ треба посматрати кроз призму античког значења, која заправо представља цивилизацијски простор једног народа, у овом случају српског. Антички извори нам потврђују да је раније постојао грчки, римски и византијски свет, који су подразумевали широке територије под утицајем једног политичког, економског и културолошког центра, што би у овом случају подразумевало државу Србију која може да представља центар не само за Србе широм света, већ и за друге балканске народе који благонаклоно гледају на српску културу или економију и њу виде као своју шансу за напредак. Савршен пример за то је Северна Македонија, која је у политичком, економском, културолошком и верском смислу најближа Београду.

Сам појам „српски свет“ појавио се управо у тренутку када је држава Србија стекла своју независност од Османског царства, почетком 19. века, када су, као и сада после распада Југославије, Срби широм региона и света гледали у Србију као тачку свог окупљања и центра који је у стању да окупи све Србе под један заједнички кров. Иако у 19. веку наведени појам није прерастао у нешто конкретно већ је искључиво служио као синоним за много познатије и шире појмове као што су српство, српски род или српске земље, он данас има потенцијал да прерасте у озбиљан државотворни концепт на чијој имплементацији се ради од 2006. године.

Истраживајући корене и саме почетке концепта српског света, дошао сам до закључка да се управо наведене 2006. године десила прекретница у српској политици и начину на који се гледа на Србе у региону и дијаспори, али и на однос према цркви, језику и писму. Те године је између осталог и усвојен Устав Републике Србије који у члану XIII истиче значај споне између државе матице и дијаспоре, али и низ многих других докумената од националног значаја као што су: (1) Закон о црквама и верским заједницама; (2) Декларација Владе Републике Србије о проглашавању односа између отаџбине и расејања односом од највећег државног и националног интереса; (3) Оснивање Министарства за дијаспору Републике Србије.

Главни стубови

Сама стратегија Србије на којој се ради дакле у претходних 17 година, добила је накнадно назив „српски свет“ око 2016. године, а поготово од 2020. године, када је по први пут у јавном дискурсу преузета и усвојена од стране једног политичког званичника и представника Владе. Међу главним актерима српског света су свакако већ наведени аутор синтагме, Миљан Глишић, и директор ИН4С-а, Гојко Раичевић, али и уважени историчар др Александар Раковић, који је својим књигама Срби и религијски интервенционизам 1991-2015 (2015), Црногорски сепаратизам (2019) и Српство и православље (2022) значајно допринео промоцији идеје српског света и јединства. Међу водећим актерима и промотерима појма српског света налази се и један од најзначајнијих српских политичара и председник Републике Српске Милорад Додик, као и председник Демократског фронта у Црној Гори, Андрија Мандић. Веома је важно да наведени појам није искључиво део јавног дискурса у Републици Србији, већ да је преузет и од стране главних политичких и друштвених актера у Републици Српској и Црној Гори.

Иако српски свет можемо дефинисати као нераздвојну културну, духовну, територијалну, економску и параполитичку област на којој српски народ живи вековима, треба навести његове главне стубове. Три главна стуба нове политичке оријентације су свакако 1) повезивање Србије и Срба у региону; 2) повезивање матичне државе и свих Срба у свету, као и њихово помагање да очувају свој идентитет. Треба нагласити да поготово при очувању односа са Србима у региону и Србима у дијаспори, Српска православна црква, уз државу, игра водећу улогу, јер је једна од ретких српских прекограничних институција која може да допринесе очувању српског идентитета и обичаја изван званичних граница Републике Србије, те се у иностранству углавном школе српског језика или српска културна удружења оснивају при црквама у власништву СПЦ-а.

Коначно трећи и последњи стуб српског света се односи на странце и стране држављане који се осећају као или идентификују са Србима и српством, као што су на пример Арно Гујон, Арчибалд Рајс, Петер Хандке или Павле Јуришић Штурм. Без њиховог несебичног и искреног доприноса, српски свет не би био потпун, те се они такође сматрају његовим интегралним делом.

Конкретни кораци 

Поред наведених идеолошких стубова српског света и његових главних актера, вреди напоменути и конкретне кораке који су учињени од 2006. године до данас у спровођењу концепта и његовој реализацији. Поготово је званична Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону, усвојена 2011. године, од великог значаја јер је поставила темеље за стварање концепта српског света. Тадашњи министар за дијаспору, Срђан Срећковић, заједно са саветником председника Србије, Млађаном Ђорђевићем, саставља детаљну стратегију за Србе у региону и расејању. Документ предвиђа отварање нових обданишта, основних и средњих школа за српску децу у региону и дијаспори, под јурисдикцијом Српске православне цркве, а финансиран из буџета Републике Србије. Главни циљ стратегије је очување и неговање националног идентитета и јачање веза између Срба у региону, примарно кроз образовање, културу и православну веру.

Та стратегија је (уз Декларацију Владе Републике Србије о проглашењу односа између отаџбине и расејања односом од највећег државног и националног интереса (2006) и Закон о дијаспори и Србима у региону) дефинисала однос матичне државе Србије према свим Србима у региону и дијаспори, те поставила темеље од фундаменталног значаја за одржавање чврстих веза са нашим народом који живи изван тренутних граница Републике Србије. Треба нагласити да је и Владан Вукосављевић такође веома важан актер у имплементацији концепта српског света јер је као министар културе учествовао у писању и усвајању два значајна документа: (1) Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма и (2) Стратегија развоја културе Републике Србије од 2020. до 2029, у којој се наглашава да се немали број српске културне баштине налази изван граница Републике Србије, углавном споменици културе у власништву СПЦ-а, те подвлачи потребу за систематску подршку институцијама и удружењима која окупљају Србе у иностранству и која служе као неформални Српски културни центри (Матица српска, Вукова задужбина, Просвјета итд.).

Пет кључних догађаја

Узгред, историчар Александар Раковић у својој књизи Српство и православље (2022) истиче пет догађаја који су за сада обележили српски свет, а то су 1) прослава Дана Републике Српске (9. јануар), 2) литије у Црној Гори и пад режима Мила Ђукановића, 3) Устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, 4) обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе, и 5) свесрпско обележавање Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у Хрватској за време „Олује“. На тај списак треба дефинитивно додати и прославу Дана државности и уставности Републике Србије као матичне државе свих Срба у Београду који представља центар и својеврсну престоницу свих Срба. Треба такође подсетити да је Србија тренутно једина међународно призната српска држава која је у стању да дефинише однос према својим сународницима у Црној Гори, Републици Српској и целоме свету, и да о њима води рачуна.

Даљи конкретни кораци се могу приметити првенствено на примеру сарадње Србије и Републике Српске, где се увелико припремају и спроводе заједнички пројекти, без консултација са званичним Сарајевом, као што је договорена изградња меморијалног центра у Доњој Градини посвећена српским жртвама у јасеновачком логору. Министри образовања из Србије и Српске су такође разговарали о заједничком раду двају министарстава на припреми заједничких уџбеника за националне предмете (српски језик, историја, географија), док су два министарства здравља недавно договорила заједничку сарадњу у здравству између Србије и Српске.

На то се надовезују заједнички пројекти у области инфраструктуре, као што је изградња хидроелектрана на Дрини или приватизација Мтел-а. Из наведених примера се може лако закључити да су први конкретни кораци увелико начињени, али се углавном ради о изолованим случајевима без разрађене и усвојене стратегије од државних органа. Зато преостаје да концепт српског света не остане само на овим примерима и идејама, већ да се ради на стварању механизма који ће створити јединствени простор за српски народ. Концепт српског света има потенцијал да буде својеврсно Начертаније 21. века, те државни врх не би смео да пропусти још једну прилику да конкретизује своју регионалну и спољну политику.

Као што је полуослобођена и полунезависна, аутономна кнежевина у оквирима Османског царства од 1804. године и пре свега од 1830. године, постала средиште у које су упирали погледе и полагали наде Срби из свих крајева у којима су живели, под туђинском влашћу двеју империја, тако је и данашња Србија постала центар свих Срба који живе изван граница републике, што на Балканском полуострву, што широм света у дијаспори. Данас се, исто као и почетком 19. века, у Србији и српском народу јавила легитимна и природна тежња за мирним уједињењем народа истог ентичког порекла, језика, историјских традиција и успомена.

За уједињење у једној националној држави су се борили готово сви европски народи, с тенденцијом да у њој окупе што већи део сународника. После распада Југославије, многи Срби су остали изван граница матичне државе, па је природно што су опет почеле да се јављају тежње за сарадњом на политичком, економском и поготово културном нивоу, што се најбоље види на примеру „српског света“, првог свесрпског концепта у посткомунистичкој ери који је прихваћен од водећих политичких актера у Републици Србији, Републици Српској и Црној Гори (Демократски фронт).

Највећи проблем

Један од највећих проблема са којим се суочава српски свет је дефинитивно чињеница да се у поређењу са 19. и 20. веком у демографском и територијалном смислу смањује. Доста наших сународника на годишњем нивоу напушта Србију, Републику Српску и Црну Гору, док је природни нараштај све негативнији. У територијалном смислу је српски свет спао на наведена три ентитета, јер смо у поређењу са 19. и 20. веком протерани или асимиловани на просторима данашње Хрватске, Федерације БиХ, Македоније, северне Албаније и Косова и Метохије.

Иако има доста обесхрабрујућих фактора, није све тако црно, што су показале литије у Црној Гори и пад режима Мила Ђукановића, прославе Дана Републике Српске или увођење празника под именом Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

За крај бих хтео да улијем и мало наде и наведем речи србофобног новинара из Црне Горе Дарка Шуковића који је изјавио следеће: „Српство [или „српски свет“] је убедљиво најбољи маркетиншки пројекат током више од два вијека на простору Балкана, а можда и шире. Начин на који је […] створена једна прича која је толико примамљива, магнетски привлачна, за широке народне масе, је импресиван. Контрапродуктивно је одбијати да се призна успјех цијелог тог пројекта.“

 

Александар Љубомировић мастер политиколог и историчар, дипломац Универзитета Лудвиг Максимилијан из Минхена. Бивши је председник Организације српских студената у иностранству (ОССИ). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

 

standard.rs
?>