РОБЕРТ КАПЛАН: Улазимо у биполарност са фуснотом

Пре него што се неко прихвати посла састављања велике стратегије за Сједињене Државе, морао би најпре да буде у стању да разуме свет у којем Америка функционише. То можда звучи једноставно, али проклетство Вашингтона је у претпоставци знања тамо где знања заправо има сасвим мало. Велике идеје и планови су безвредни ако не постоји свест о реалности на терену неколицине континената, и способност да се оне уграде у шаблон базиран не само на историјском искуству Америке, него и других. Стога настојим да приступим великој стратегији не са позиција Вашингтона, него света, и то не као политиколог или академик, него као новинар са преко три деценије искуства у извештавању из целог света.

Након што сам извештавао из Трећег света током Хладног рата и постхладноратовских шокова који трају до данас, закључио сам да, упркос тврдњама са курсева постколонијалних студија који доминирају универзитетским кампусима, и даље живимо у империјалном свету (функционално гледано). Империја је, у једном или другом облику, вечна – чак и пошто су европске колоније с почетка модерног доба отишле у прошлост. Тако се намеће питање: које су контуре тренутног империјалног доба које утичу на велику стратегију Сједињених Држава? И једном када се те контуре исцртају, каквом би великом стратегијом Америка требало да одговори? Потрудићу се да одговорим на оба питања.

Империја, односно њен еквивалент који се дефинише као „велика сила“, мора да оставља утисак вечитости: то је идеја, усађена у умове локалних становника, да ће империјалног ауторитета увек бити и да он неодољиво изазива повиновање његовој власти и утицају. Где год да сам путовао по Африци, Блиском истоку и Азији током Хладног рата, амерички и совјетски утицаји су се третирали као перманентни, неупитни за сва времена, ма како били арогантни и оптерећујући. Какво год да је било чињенично стање, таква је била перцепција. А након што се Совјетски Савез распао, амерички утицај је једно време и даље био третиран као подједнако перманентан. Немојмо се заваравати: Америка је, од завршетка Другог светског рата, па све до друге деценије 21. века, била империја по свему осим по имену.

То више није случај. Европски и азијски савезници сада, са добрим разлогом, доводе у питање постојаност Америке. Нове генерације америчких лидера, судећи по курикулумима либералних наука на универзитетима, више се не образују на начин који би их чинио поносним на прошлост и традиције њихове земље. Слободна трговина, на којој су либералне поморске империје често почивале, бива напуштена. Урушавање Стејт департмента – које траје од краја Хладног рата – брише главни алат америчке моћи. Моћ није само економска и војна – она је и морална. И ту не мислим на хуманитарни аспект, колико год он био неопходан америчком бренду. У овом случају мислим на нешто чвршће – на поузданост наше речи у умовима наших савезника. Та предвидивост је нестала.

СВЕТ ПО КИНЕСКОЈ МЕРИ
За то време, док једна такорећи империја пропада, друга долази на њено место. Кина није изазов са којим се суочавамо – изазов је ново кинеско царство. То је царство које се од плодне колевке народа Хан протеже на запад, преко муслиманске Кине и Централне Азије до Ирана; и од Јужног кинеског мора, преко Индијског океана до Суецког канала, источног Медитерана и Јадранског мора. То је империја базирана на путевима, пругама, енергетским цевоводима и лукама за робне контејнере чије копнене рефлектују путеве средњовековних динстаија Танг и Јуан, а поморске руте путеве династије Минг која је владала у позном средњовековљу и раној модерни. Како је Кина у процесу изградње највеће копнено стациониране морнарице у историји, срце ове нове империје биће Индијски океан, као глобална енергетска раскрсница која повезује угљоводонична поља Блиског истока са конурбацијама (регион настао спајањем више градских области, односно полицентрична урбана агломерација, прим. прев.) средњих сталежа у Источној Азији.

Ово ново „Царство Индијског океана“ је потребно видети да би се поверовало у њега. Пре десет година провео сам неколико година посећујући ове кинеске луке у настајању, у доба када је мало ко на Западу обраћао пажњу на њих. Путовао сам у Гвадар, у туробној пустињи Балуџистана који је део Пакистана ослоњен на Персијски залив. Тамо сам видео како технолошки најсавременији лучки комплекс израња изнад традиционалног сеоцета (Кинези сада разматрају изградњу морнаричке базе у оближњем Џаванију, што би им омогућило да стигну до Ормуског теснаца). У Хамбантоти (Шри-Ланка) сам посведочио томе како стотине кинеских радника буквално померају обалу дубље у унутрашњост острва, а армије камиона су односиле земљу. Док амерички мостови и пруге вену, куцнуо је велики истроријски тренутак да кинески цивилни инжењери покажу шта знају. Кина је прешла пут од изградње лука, преко тога да други управљају њима након што су биле саграђене, до тога да сада коначно сама преузима управљање. Све је то део процеса који асоцира на ране дане британске и холандске Источноиндијске компаније у истим тим водама.

Новински извештаји говоре о томе како су неки од ових пројеката у застоју, или да су заглибили у дугове. То је традиционално капиталистички стил посматрања ствари. Са меркантилистичког и империјалистичког становишта, ови пројекти савршено имају смисла. На неки начин, новац заправо уопште не напушта Кину: кинеска државна банка позајми новац за пројекат изградње луке некој земљи, која потом ангажује кинеске државне раднике, који ангажују кинеску логистичку компанију, и тако даље.

Географија и даље има пресудну улогу. А како је Индијски океан повезан са Јужним кинеским морем преко мореуза Малака, Сунда и Ломбок, кинеска доминација Јужним кинеским морем је круцијална за Пекинг. Кина није одметничка држава, а кинеске поморске активности у Јужном кинеском мору савршено имају смисла ако се имају у виду њени геополитички и, да, империјални императиви. Не само да Јужно кинеско море откључава Индијски океан за Кину, него додатно смекшава Тајван и кинеској морнарици пружа шири приступ ширем Пацифику.

Јужно кинеско море представља једну геополитичку границу ширег света Индијског океана, док Блиски исток и Рог Африке представљају другу. Покојни Збигњев Бжежински је једном мудро рекао да стотине милиона муслимана не жуде толико за демократијом колико за достојанством и правдом, што су ствари које нису нужно синоним за изборе. Суштина „Арапског пролећа“ није била демократија – радило се просто о кризи централног ауторитета. Чињеница да су стерилни и корумпирани ауторитарни системи бивали одбачени уопште није значила да су ова друштва била институционално спремна за парламентарне системе: о томе сведоче Либија, Јемен и Сирија. Што се Ирака тиче, он је показао да се испод љуштуре тираније није налазио капацитет за демократију, него вакуум анархије. Режими Марока, Јордана и Омана пружају стабилност, легитимитет и дозу правде и достојанства о којим је говорио Бжежински, управо зато што су то традиционалне монархије, са пар офуцаних демократских закрпа. Тунижанска демократија је и даље фрагилна; што даље путујете од престонице Туниса ка западним и јужним крајевима земље, то она (демократија) постаје фрагилнија.

Ово је свет скројен за Кинезе, који не држе моралистичка предавања о типу владавине који би одређена земља требало да усвоји, него нуде моторе економског развоја. За паметне, глобализација се углавном своди на поморски транспорт контејнера са робом – а то је економска активност у којој су Кинези постали мајстори. Кинеска војна база у Џибутију је безбедносно чвориште на петљи лука која се протеже источно ка Гвадару у Пакистану, јужно ка Багамоју у Танзанији и северозападно ка грчкој луци Пиреј. Све то, заузврат, помаже кинеској трговини и инвестицијама да се ушанче широм Блиског истока, Источне Африке и источног Медитерана. Џибути је практично диктатура, Пакистан је у реалности држава којом управља војска, Танзанија је све ауторитарнија, а Грчка представља лоше институционализовану демократију која је све отворенија за Кину. Ово је у великој мери право лице света на простору између Европе и Далеког истока. Кинеско царство, неоптерећено мисионарским импулсом који дуго доминира америчком спољном политиком, добро је позиционирано да се са њим ухвати укоштац.

КУЛТ ПРЕДАКА
Што се тиче саме Кине, ту имамо посла са јединственим и веома моћним културним организмом. Америчка спољнополитичка елита не воли да говори о култури јер се култура не може квантификовати, а у овом добу екстремне персоналне осетљивости, оно што се не може квантификовати или образложити фуснотом је потенцијално радиоактивно. Али без дискусије о култури и географији не могу се разумети међународни односи. Заиста, култура није ништа мање него укупна сума искустава велике групе људи који настањују исти географски предео стотинама или хиљадама година.

Свако ко путује у Кину, или је макар пажљиво прати, увиђа нешто што пословна заједница интуитивно боље разуме него спољнополитичка заједница: разлог што је у Кини танка линија између јавног и приватног домена није само то што је ова земља диктатура, него што постоји већа кохезија вредности и циљева међу Кинезима него што је то случај код Американаца. У Кини се налазите унутар традиционалног менталног вредносног система. У том систему, све области националне активности – комерцијална, сајбер, војна, политичка, технолошка, образовна, итд – делују складно ка истом циљу, па тако компјутерско хаковање, шпијунажа, изградња лука и експанзија, као и кретања морнарице и риболовне флоте, наступају координисано. Унутар тог система, конфучијанство и даље пружа поштовање за хијерархију и ауторитет код сваког појединачног Кинеза, док се америчка култура све више своди на демонтажу ауторитета у корист посвећености индивидуи. Конфучијанска друштва обожавају старе људе, западна друштва обожавају младе људе. Никако не би смели да заборавимо следеће речи Солжењицина: „Деца претворена у идоле презиру своје родитеље, а када мало остаре крену да малтретирају земљаке. Племена са култом предака су опстала вековима. Ниједно племе не би опстало дуго са култом младости“.

Кинези се образују на темељима националног поноса, што је пракса која је све више супротна оном што се тренутно дешава у нашим школама и универзитетима. А Кинези су изузетно ефикасни, и готово манично посвећени детаљима. Појединци су свакако конкретнији од масе. Али то не значи да националне одлике једноставно не постоје. Летео сам по Кини домаћим авио превозницима са већом лежерношћу и удобношћу него што бих икада могао да замислим у Америци и на америчким аеродромима. Да и не помињем кинеске супер брзе возове.

Наравно, постоји читав низ политичких и друштвених тензија унутар Кине. А немири које видимо код средње класе у данашњем Бразилу и остатку Латинске Америке би могли да буду претходница ономе што ћемо гледати у Кини током 2020-их, што би подрило „Појас и пут“ и читав кинески империјални систем. Презадужена кинеска економија можда иде ка грубом, уместо меком слетању, уз сав пропратни унутрашњи хаос који би то подразумевало. Имам реалне сумње у одрживост кинеског политичког и економског модела. Али последње што би амерички креатори политике и стратези требало да претпоставе је да смо ми некако супериорнији од Кинеза, или још горе: да смо ми предодређени на успех, а да они нису.

Ушли смо у дуготрајну борбу са Кином за коју можемо само да се надамо да неће постати насилна на појединим чвориштима. А могла би постати опаснија управо зато што би у Кини могло да дође до унутрашњег слабљења услед економских потреса, што би њено руководство подстакло да у помоћ призову национализам. Била би то борба (или рат) за интеграцију, уместо за сепарацију. Током људске прошлости, ратови су подразумевали да се војска са једног места и војска са другог места сретну негде на пола пута како би заподенуле бој. Међутим, у сајбер ери, сви оперишемо унутар исте оперативне средине, па компјутерске мреже могу да се међусобно нападају, а да се војске никада не сретну, нити да крв буде проливена. Руски покушај утицаја на нашу политику је пример рата интеграције, који није могао да постоји пре две деценије. Информациона ера је додала нове могућности за ратовање, уместо да их ускрати. Непријатељ је удаљен само један клик од нас, а не стотине километара. А како су борбеним системима неопходни сателити да их наводе, свемир је сада постао домен ратоводства, једнако као мора и океани кад су Португалци и Шпанци отпочели Епоху истраживања. Свако доба ратовања има сопствене карактеристике. Ратовање је постало мање физичко, а више ментално: што је једна култура опсесивнија, то ће лакше изаћи на крај са сајбер ратовањем средине 21. века. Уколико то делује увредљиво читаоцу, сетите се да се будућност налази у прећутаном – у оним стварима о којим нам је најнепријатније да причамо.

БИПОЛАРНОСТ СА ФУСНОТОМ
У функционалним и историјским категоријама посматрано, ово ће бити империјална борба, мада ће наше елите, како оне владине, тако и оне невладине, забранити употребу овог термина. Кинези ће имати предност у овој врсти надметања јер имају већу традицију изградње империја него ми, а и не стиде се тога, као што смо ми почели да се стидимо. Они се отворено позивају на своје некадашње династије и царства како би оправдали оно што раде данас, док наше елите све мање и мање смеју да се позову на нашу прошлост. Ширење на запад (америчког континента, прим. прев.) више није херојска сага какву су приповедали амерички историчари из средине 20. века, него се данас често представља као прича о геноциду против домицилног становништва и ништа више од тога – иако без освајања запада никада не бисмо поседовали геополитички и економски капацитет да победимо у Првом и Другом светском рату, или Хладном рату.

Штавише, Кинези су демонстрирали способност да се брзо прилагоде, што је кључ дарвинистичке еволуције. Континуиране промене које врше на свом „Појасу и путу“ су добар пример. Кинези имају и способније руководство од нашег. Неоспорно је да су наши постхладноратовски председници драматично инфериорнији од наших хладноратовских председника у домену стратешког размишљања о спољним пословима. Бил Клинтон се није озбиљно бавио спољном политиком, нарочито на почетку свог мандата. Џорџ Буш млађи је добрим делом подбацио у овом домену, Барак Обама је пречесто деловао као неко ко се извињава због америчке снаге, а Доналд Трамп је, искрено говорећи, од самог ппочетка био неподобан за било коју високу функцију. Упоредимо их са Труманом, Ајзенхауером, Кенедијем, Никсоном, Реганом и Бушом старијим.

Упоредимо, такође, и наше постхладноратовске председнике са кинеским лидером Сијем Ђинпингом. Си је дисциплинован, стратешки фокусиран, не стиди се пројекције снаге, инжењер по обуци, са животним искуством у провинцијама своје земље, и, што је можда и најважније, неко ко има дубоки осећај за трагичност, пошто је његова породица била жртва Мао Цедунгове Велике пролетерске културне револуције. Си је човек врлина, у оном класичном макијавелистичком смислу. Може се ићи и даље и рећи да криза није присутна само у америчком руководству, него у западном руководству генерално. Истински снажне, динамичне лидере – какве год биле њихове моралне вредности – пре је могуће наћи изван Сједињених Држава и Европе. Наведимо, поред Сија, јапанског Шинзо Абеа, индијског Нарендру Модија, руског Владимира Путина или израелског Бењамина Нетањахуа. Сви они су овладали вештином моћи, константно су спремни да предузимају ризике, а на функцији се не налазе само због личних амбиција, него зато што заправо желе нешто да ураде.

Стога ће конкуренција између Сједињених Држава и Кине коинцидирати са политичко-културном кризом Запада пред пробуђеним Истоком. Заиста, ушли смо у америчко-кинеску биполарну борбу. Али то је биполарна борба са фуснотом – у фусноти пише Русија, која увек може да нанесе значајну штету Сједињеним Државама. Међутим, док се Руси у нашим медијима појављују као класични лоши момци, Кинези су непрозирнији, више налик на бизнисмене, што значи да димензије нашег надметања са Пекингом и даље нису довољно препознате у нашим медијима.

 

Наставиће се…

 

Роберт Д. Каплан је управни директор за глобалне анализе при Евроазија групи. Његова најновија књига је „Повратак у свет Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор The National Interest