Душан Пророковић: Аргументи за исељавање Куће цвећа

Срби се никада нису помирили са Титом. Никада. Упркос свим покушајима Вељка Булајића да их у то убеди. Дворска кинематографија имала је ограничени домет деловања. Свакако, утисак из ширег центра Београда бејаше сасвим супротан током деценија трајања комунистичког система. Престонице су места у којима се граде каријере и све што са њима иде, то су мегалополиси отворени за разне културне утицаје и стецишта космополита, станишта елита које се ритуално одричу свега заједничког са заосталим и превазиђеним традицијама и онима које те традиције баштине. Таквима је ближи Њујорк од Батајнице.

При томе, Београд је у време Титове владавине био југословенски главни град, у пуном смислу те речи. Ваљда се зато из остатка Србије често са подозрењем гледало на „београдске директиве”. Колико се елита дистанцирала од унутрашњости, толико се и Србија удаљавала од Београда. Уочљиво је то у романима Данка Поповића, Милована Данојлића, Антонија Ђурића, Ивана Ивановића… У Орашцу, Љигу, Чачку и Дољевцу живело се другачије, различити су били и погледи на бројна питања. Тито је у великој мери доживљаван као туђин, незнанац и странац, а његова власт која се наметала суровом силом и тешким репресијама као непозвана и ничим изазвана. Он је и говорио неким чудним језиком, њега су Срби слабо разумели.

Масовна стрељања и ликвидације политички неподобних, идеолошких противника и осталих који су засметали након Другог светског рата одигравала су се плански, према раније припремљеним списковима и равномерно – у свим српским срезовима. Највећи број убијених затрпан је у необележеним и још увек неоткривеним гробницама. Међу њима је и митрополит Јоаникије Липовац, стрељан „негде под Букуљом”. Такве власти људи су се плашили, али ко је могао са њом да се помири!?
Преиспитивање заоставштине

Протоком времена, а нарочито од прве половине 1970-их година и вера све већег број српских комуниста у Тита почиње да бледи. Смена Александра Ранковића томе је допринела. Без обзира на лик, дело и ставове „друга Марка”, сам чин смене узроковао је потресе у систему са далекосежним утицајима (отуда и преко 100.000 људи на сахрани Леке Ранковића 1983. године). Део српских комуниста и даље је веровао у неприкосновеност комунистичких постулата, али не и у изборе „највећег сина наших народа и народности”, који се (суштински) самопрогласио за доживотног председника.

Паралелно са тим стасавале су и неке нове генерације, неоптерећене дешавањима из Другог светског рата, чак потпуно неоптерећене комунистичком идеологијом и југословенском идејом. Преиспитивање Титове заоставштине тако је започело и пре његове смрти, мада се о томе није говорило јавно. У том деценијском преиспитивању (од краја 1970-их до краја 1980-их) Тито није прошао добро (на крају тог циклуса 1990. године Бора Ђорђевић публикује песму „Ал Капоне” посвећену Јосипу Брозу, што је показатељ расположења међу новим нараштајима), а распад комунистичког поретка и избијање грађанског рата чине да се тај утисак додатно појача и настави дуго након Титове смрти.

Напослетку, прегалаштвом читавог низа историчара углавном у првим деценијама текућег века демистификоване су разне лажи и манипулације на којима бејаше устројен комунистички поредак. На пример, најскупљи југословенски филм икада, чувена „Битка на Неретви” (наравно, филм Вељка Булајића) имала је шест верзија за шест различитих тржишта. Куриозитет представља и податак да нису исте верзије приказиване у Београду и Загребу. Не само да је сценарио утемељен на неистинама (што се касније и могло представити „уметничким слободама”), него се и тим неистинама манипулисало у зависности од публике и места приказивања.

Углавном, четници (за које се не само у овом филму, него уопште није спомињало да су током читавог рата имали изграђене и уређене односе са америчким и британским оружаним снагама) испадоше гори злотвори од Немаца, о Италијанима да и не говоримо… Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) бранила је све оно предратно, а то предратно им није ваљало. Заправо, пре рата у Југославији као и да није било ничег другог до терора. Или, како је то умео да објасни Брана Црнчевић својим афоризмима: „Пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и уништили све.”

Елем, што због преиспитивања Тита и његове заоставштине, што због смене генерација, када су се стекли услови први митинг за исељавање Куће цвећа уприличен је 1991. на једанаестогодишњицу смрти Јосипа Броза, у организацији Војислава Шешеља. За то време и те околности скуп је био итекако посећен, са шароликом и углавном млађом публиком. Ипак, од упада у Кућу цвећу није било ништа, иначе ко зна како би се све завршило… Јер, са предње стране ограде били су распоређени припадници МУП-а, а са оне друге стране, дворишне, припадници Гардијске бригаде ЈНА. Касније се о судбини овог објекта спорадично говорило, углавном пред какве изборе или током расправа о враћању отете имовине, али није било политичке воље за актуализацијом теме.
Одбрана „Титовог случаја”

Осим тога, Кућа цвећа налази се на национализованом поседу Милоша Савчића, невероватног човека који се остварио и као инжењер у струци (и то прво у Баварској, па тек након тога у Србији), и као бизнисмен у бројним пословима које је водио, и као политичар најпре у Самосталној радикалној, а потом и Самосталној демократској странци (у Краљевини Србији кратко је био министар грађевина, а онда након Првог светског рата и дугогодишњи градоначелник Београда са запаженим резултатима). Комунисти су наследницима Милоша Савчића отели имовину одмах по завршетку Другог светског рата, иако је он преминуо марта 1941. године, тако да га у категорију народних непријатеља или сарадника окупатора никако нису могли сврстати.

Апсурдно за одлуку комуниста је и што су Немци још на почетку окупације избацили Савчиће из њихових вила, требало је скућити високе официре Вермахта и Гестапоа, а као формални повод послужило је одбијање Милошеве супруге Катинке (иначе рођене Баварке) да сарађује са окупационим властима. Тито је урнисао стару српску буржоазију како би створио простор за рађање нове југословенске буржоазије. Патолошка мржња према Слободану Милошевићу укорењена је код југословенских комуниста због тога што се 1980-их година паралелно са сменом генерација унутар партије одиграла и смена, елита те је југословенска буржоазија губила позиције.

Тај својеврсни сукоб између српског и југословенског никада није престао, траје и даље, мада у промењеним околностима и уз пратеће трансформације. Рецимо, оно југословенско преметнуло се у европејско, унијатско, лево-либерално и прозападно, од потомака титоиста нема већих заговорника уласка у ЕУ и НАТО, одрицања од Косова и Метохије, као и прихватања реалности о српској „геноцидности”. Логично, пошто они углавном и не познају Србију, још су њихови преци раскинули све везе са Орашцем, Љигом, Чачком и Дољевцем. Са друге стране, међу настављачима традиција српских комуниста налазе се и највећи подржаваоци јачег ослања на православне традиције у пројектованим друштвеним процесима, најредовнији су на литургијама, као и најгрлатији критичари одлука КПЈ са Другог заседања АВНОЈ-а.

У полемици која се и даље „изокола води„ (мало по друштвеним мрежама, мало кроз интервјуе и текстове заинтересованих аутора) након инцијативе Александра Шапића о премештању Титовог гроба чини се како овај идеолошко-политички део заузима важно место. Браниоци лика и дела Јосипа Броза упорно одбацују све демистификације. Југословенство је њима само и искључиво синоним за слободу, прогрес, цивилизованост, уређеност, припадање том великом свету ма шта се под њим подразумевало, а Тито је симбол југословенства. Иако је југословенство постојало и пре Тита, тај „детаљ” се вешто заобилази. Исто тако се заобилази и још читав низ „детаља” важних за оцене историјске улоге Јосипа Броза.

Тито јесте део српске историје, исто као што су делови те историје и југословенска идеја и комунистички систем. Историјске истине никада нису црно-беле. И поред тога што ће заговорници југословенског (данас пресвучени у европејско, унијатско, лево-либерално и прозападно) бранити лик и дело Јосипа Броза, Срби се са Титом никада нису помирили и његова слика је у колективној представи више „црна” него „бела”. За југословенске комунисте, како год се данас декларисали, Тито је централна историјска фигура и разумљиво је зашто ће се успротивити иницијативи коју данас реактуализује Александар Шапић.

За Србе, историја нити почиње са Титом нити је Јосип Броз њен најзначајнији владар, нити се трагичне и драматичне последице његове владавине могу заобићи приликом доношења коначне оцене. Несумњиво, са актуелизацијом теме о пресељењу Куће цвећа показаће се и да таква иницијатива ужива већинску подршку у јавности. Сахрањује се на гробљу, па нека они који желе тамо одају почаст и евоцирају успомене на Југпславију. Уосталом, по чему то Јосип Броз заслужује маузолеј када их немају ни значајнији владари који су руководили нашом земљом? Тај маузолеј је подигнут на отетом земљишту! Уосталом, Срби не би били први који нешто тако чине. Бугари су изместили гроб Георги Димитрова, а Шпанци посмртне остатке Франциска Франка. Разликује ли се „Титов случај” од њиховог?

Душан Пророковић је новинар и виши научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду. Аутор је монографија „Косово: међуетнички и политички односи” (2011), „Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку 21. века” (2012), „Немачка геополитика и Балкан: о циљевима средњоевропског континентализма” (2014), као и двотомне монографије „Ера мултиполарности” (2017). Ексклузивно за Нови Стандард.