Резолуција о Сребреници – улоге, мотиви, последице

Упадљиво је да предлог Резолуције у себи садржи и позив против било каквог „ревизионизма” који, наравно, подразумева било какво историјско и правнотеоријско проучавање догађаја и пресуда Хашког трибунала

Ових дана Немачка је у покушају да одгризе сопствени реп, поставила је као главни спољнополитички циљ усвајање Резолуције о „геноциду” у Сребреници. Очекивано, у историјски добро окупљеном друштву „бораца против геноцида” налази се и Руанда. И површан поглед на именоване иницијаторе резолуције јасно потврђују стару тезу о тенденцији да се историја понавља „први пут као трагедија, други пут као фарса”.

Након крајње проблематичног биланса Хашког трибунала, један од можда најзначајнијих контроверзних доприноса овог суда – поред увођења одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата – представљају и пресуде којима је Хашки трибунал утврдио постојање дела наводног геноцида у Сребреници. Овакав наратив, некритички, али опет, не и неочекивано прихватио је и Међународни суд правде у предмету Босна и Херцеговина против Србије, прихватајући закључке Хашког трибунала о геноциду, и потврђујући да се у Сребреници десио геноцид – и то не било какав већ „територијално ограничени геноцид” – до тада непознат у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, као и у теорији кривичног права.
Критичка анализа

Али, расправе о закључцима Хашког трибунала и Међународног суда правде о начину на који су примењене одредбе Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, ма колико занимљиве, превализазе обим овог огледа. Међутим, као што је већ више пута наглашено, и то се мора изнова рећи: српско друштво се мора организовано, доследно и упорно посветити истраживању целокупног легата Хашког трибунала. Јер, овај легат представља израз антиплурализма у доктрини међународног права – и доказ примене силе, а не примене међународног права – и то не крију и највећи подржаваоци настанка овог ad hoc суда. Критичка анализа јуриспруденције Хашког трибунала свакако да представља приоритетни задатак српске правне науке у будућем периоду. Најава нове Резолуције о Сребреници то најбоље потврђује!

Најпре, реч је о потреби да се у турбулентним временима по међународни мир, изнова пробуде тензије у Босни и Херцеговини, у којој – и то се мора признати – од Дејтонског мировног споразума 1995. године, до данас, није било међународног сукоба, макар и на нивоу ексцеса. Сам предлог немачко-руандске резолуције у суштини представља збир фраза и општих места који не одударају од сличних резолуција. Опет су ту позиви на сећање, процесуирања, упозорења, систем образовања, програм информисања и сл.

Посебно је важна намера да се 11. јули прогласи „међународним даном сећања на геноцид почињен у Сребреници 1995. године”. Сваком је јасно да се овде не ради о емпатији и борби за међународни мир, већ о организованој акцији која има више различитих циљева у више постављених вектора. Следећи циљ представља потреба да се фразеолошки приступ догађајима у Сребреници, сачува и зацементира, имајући у виду последња истраживања која званични наратив доводе у питање. О прилог наведеном сведочи и чињеница да је и сам Хашки трибунал у предмету Толимир већ извршио значајно умањивање броја страдалих. Зато је потребно сачувати постојећи мит и то на највишем нивоу. Односно како луцидно закључује Бодријар: „након брисања објективне реалности, ми присуствујемо успону интегралне реалности”.
Скривени тоталитаризам

Важно је указати на згодну аналогију. Резолуцијом 58/234 од 23. децембра 2003. године – који је усвојила Генерална скупштина УН и то без гласања – установљен је „Међународни дан сећања на геноцид у Руанди 1994. године”. Наведеном резолуцијом изнет је низ захтева, препорука и очекивања, којима се свет подсећа на геноцид у Руанди, и указује да многи починиоци дела нису приведени правди. Још једна Резолуција о геноциду у Руанди усвојена је у марту 2020. године. Међутим, упадљиво је да предлог Резолуције о Сребреници у себи садржи и позив против било каквог „ревизионизма”.

Наравно, под „ревизионизмом” се подразумева било какво историјско и правнотеоријско проучавање догађаја и пресуда Хашког трибунала. Креатори овог процеса су свесни свих недостатака постојећег прокламованог денацификаторског карактера Сребренице, тако да је нужност спречити било каква истраживања како самог догађаја, тако и критичка сагледавања закључака Хашког трибунала и закључака Међународног суда правде. У овоме се огледа највећи тоталитаризам који се крије иза Резолуције. Јер како учи историја идеја, иза сваког позива за успостављање тоталног морала – крије се морал тоталитаризма.

Мора се приметити да се и УН, налазе у крајње деликатној ситуацији. Свет се налази у метежу. Сукоб у Украјини се већ препознаје као сукоб вредносних перпектива у данашњем свету. Рат на Блиском истоку поларизује међународно друштво. Процеси у Африци наговештавају тектонске промене и нове „деколонизације”. На овом месту, важно је указати на одређена ограничења Генералне скупштине УН у конкретном питању. Подела надлежности између органа УН је стриктна и јасна. Наиме, полазећи од члана 11 (надлежности Генералне скупштине) Повеље УН, јасно је да Генерална скупштина има одређена ограничења која су наведена у члану 12.

Повеље (реч је о ограничењима да уколико се Савет безбедности бави одређеном темом Генерална скупштина „не може да чини никакву препоруку у вези са тим спором или ситуацијом, изузев ако то Савет безбедности затражи”). Имајући у виду да се Савет безбедности УН редовно бави питањем мира у Босни и Херцеговини – последњи пут 2. новембра 2023. године када је подржао обнављање мандата мировне мисије ЕУФОР-а (EUFOR Althea) за накнадни период од 12 месеци – јасно је да овакве препоруке које се односе на мир у Босни и Херцеговини не могу да се нађу пред Генералном скупштином УН, без сагласности Савета безбедности. Такође, отворено је питање потребне већине за изгласавање ове резолуције. Иако је Резолуција о геноциду у Руанди донета без гласања, мора се рећи да је Генералној скупштини УН потребна 2/3 већина. Овакав став јасно произилази из члана 18. Повеље УН.
Отворена хипокризија

Јасно је да Резолуција представља оружје које је уперено против постојећих прилика у Босни и Херцеговини, као и против српског народа. И у овом водвиљу свако од протагониста има свој мали прљави интерес. Немачка се ових дана суочава са оптужбама пред Међународним судом правде за саучесништво у геноциду у Гази. Занимљива је аргументација којом се Немачка брани у овом спору. Сажетак одговора Немачке – који је изложила немачки представник Таниа Вон Услар Глајхен – заснива се на кратком денацификаторском ескурсу, уздижући немачку одговорност на ниво сваког raison d’etat – у односима према међународним проблемима, од тирада о осетљивости немачке државе на питања страдања народа, до признавања права на самоопредељење палестинском народу, прихватајући границе Палестине „пре израелске окупације 1967. године”.

Наравно, овакве „смерности” у прихватању историјског наслеђа и историјске одговорности у Другом светском рату на територији бивше Југославије, или Источној Европи, нема ни у траговима. Управо се у овој моралној пробириљивости – која се претворила у отворену хипокризију – могу пронаћи намере протагониста ове Резолуције. На другој страни су локални политичари који у немогућности да понуде решења за нагомилане проблеме у Босни и Херцеговини, једини излаз виде у сталној тензији усмереној против Републике Српске, у чему тзв. међународна заједница има огромну заслугу именовањем Кристијана Шмита за представника УН, без одлуке УН.

Предлог Резолуције представља наставак западне политике засноване на лажима, манипулацијама и бомбардовању и томе се треба отворено супротставити у Генералној скупштини УН, и на политичком и на правном нивоу. Савезника у данашњем поларизованом свету има, као што има и оних који још увек верују да међународно друштво мора да егзистира у неком правном оквиру. Ово је прилика за све.

Међутим, ствари треба сагледати у контексту. Јер контекст често разоткрива смисао. Зато ја важно указати и на једно друго поље на коме се урушава позиција Србије, као једном од гаранта Дејтонског споразума. Реч је о покушају да тзв. „Косово” уђе у Савет Европе. Сваком иоле непристрасном посматрачу јасно је да овај двоструку напад на Србију – један у УН, други у Савету Европе – није производ случајности. На овом месту, мора се рећи да већа опасност по српске интересе тренутно лежи у најављеном уласку „Косова” у Савет Европе. Улазак тзв. Косова у Савет Европе представљало би већи пораз него сви досадашњи потписани и непотписани споразуми, који би умањили капацитете Србије како у односу на Косово и Метохију, тако и у одбрани Републике Српске.