Прилепин: Русија не сме више ниоткуда да се повлачи

У ствари, Руси су лаковјерни, као дјеца, Руси су осјетљиви као дјеца, недалековиди, као дјеца.

Ми смо се повукли са свих адреса – чак и отуда гдје су тражили да останемо, гдје су молили да
останемо. Отишли смо и отуда гдје нам се нису баш радовали, а гдје смо требали да останемо.
Напустили смо базе на Куби и у Вијетнаму, отишли из Авганистана. Оставили све афричке државе,
све латиноамеричке пријатеље. Напустили не само Варшавски блок, него и већину бивших
совјетских република, иако смо у њих уложили трилионе, и имали право да тамо останемо у
каквом год својству пожелимо.

Тај списак је невјероватан, бесконачан, понегдје тужан, понегдје срамотан. Кад тај списак
погледаш, сваки пут пожелиш да сједнеш на трактор и кренеш на Јељцин центар, уђеш у било коју
неуморну космополитску редакцију – штампану, радијску, телевизијску, електронску – и да их
питаш: зашто сте ви такве бестидне џукеле, а?

Скоро свуда гдје смо ми били па отишли појавили су се Американци са својим самозадовољним
фацама, и разни њихови партнери. То како су се они понашали у протеклих тридесетак година
сваком нормалном руском човјеку је доказало: не треба се ниоткуда повлачити.

Русија је свељудска, општечовјечанска. Русија има свемирску, васељенску душу – то је рекао
Достојевски. А ви тако волите Достојевског! Па ево – он је то рекао.

Русија се граничи с Богом – то је рекао Рилке.

Ми смо свуда код куће. Не затварајте се, ући ћемо.

Добро, добро, шалим се. Брзо се закатанчите.