
Класик је имао среће што није живео у нашем времену, јер је, по нашим стандардима, Гогољево писање било чисти екстремизам.
Све те мртве младе даме, па мајске утопљенице, па ђаволи који лете небом – био је то чисти сатанизам, сада забрањен. Гогољ би доживео катастрофу са целом том јужноруском готиком. У најбољем случају, био би објављен са страницама замазаним црним мастилом.
Наравно, Гогољев екстремизам не ограничава се само на сатанизам. И „Ревизор“ и „Шињел“ несумњиво дискредитују власт у Руској Федерацији.
А тек „Мртве душе“ – ужасно екстремистичка књига, која отворено исмева поштоване званичнике и подједнако поштоване бизнисмене.
Само замислите како би се Николај Васиљевич размахао у нашем времену? Какве би сјајне портрете савремених лоповчина добила руска књижевност! И колико је данас одличних тема за друштвено-политичку сатиру!
Само замислите шта би Гогољ написао о данашњим Абрамовичима и Дерипаскама, а уз њих и о парадним генералима који су од војске мазнули последње ексере из чизама.
Па ни са малоруском темом Николај Васиљевич се не би баш прославио. Јер је у „Тарасу Буљби“ лако детектовати назнаке „срдитог патриотизма“. Зглајзао би заједно са Стрељковом.
Све у свему, опус руског класика пружио би довољно материјала за најмање 10 година, ако не и више.
Добро је, ипак, што је Гогољ стварао у другом времену и оставио нам у наслеђе вечне ликове Чичикова, Ноздрјова, Манилова, Собакевича, Пљушкина, Коробочке, Хљестакова и бескрајног Акакија Акакијевича.
Јер – сви су они и данас живи. У томе се и састоји права величина руске књижевности, којој никаква цензура није страшна ни после 200 година.
Срећан рођендан, Николају Васиљевичу! Захваљујући теби, о њима ми знамо све.
(Телеграм канал „Обыкновенный царизм“; превео Ж. Никчевић)