Олга Андрејева: С ТУГОМ ЧИТАЈУЋИ БРИЉАНТНОГ ФРЕНЗЕНА

Ми заиста живимо у свету пост-истине.

Демонизација Русије на Западу почиње буквално од колевке. И они с тим надреалним ужасом живе цео живот. Размишљају и филозофирају на ову тему. Али се као почетна теза узима баш ужас. То нико не доводи у питање.

Прочитала сам „Пјурити“ Џонатана Френзена.

За мене је ово његов други роман. Први, „Корекције“, није био баш нарочит. А овај је одличан!

Бриљантно и дубоко написано.

Али управо због своје дубине ту се открива и нека врста генеричке стигме западног односа према стварности, која је, с обзиром на садашње околности, очигледно непремостива.

Троје људи у различитим деловима планете, Пип Тајлер, Том Аберант и Андреас Вулф, међусобно су повезани родбинским везама и старим злочином који повезује породице јаче него икад.

Све троје су опседнути идејом моралне чистоте, безгрешности.

Све троје желе да буду добри.

Том Аберант је Американац, главни уредник истраживачке публикације, Вулф је родом из Источног Берлина и Асанжов колега, креатор онлајн ресурса који разоткрива злочине ЦИА-е и све остало.

То је прича о модерном рату против греха, у суштини веома хришћанска.

Не може се постати савест епохе са грехом у души.

Не може се судити другима из страха да ће вас неко осудити.

Разоткривач ће пре или касније бити разоткривен.

Идеја моралне чистоте почива на осећају првобитне изопачености.

У ствари, није важно да ли је грех заиста почињен или није.

И ту се открива чудна мана у целом логичком ланцу.

За Френзена, болна тачка заустављања свих његових моралних рефлексија је – биполарност света.

Његови опсесивни покушаји да репродукује социјалистички облик живота изгледају чудно, ако не и фантазмагорично.

Они су само мало реалистичнији од руских шубара у филмовима о Бонду.

Са његове тачке гледишта, искуство социјализма је увек траума. Увек, без обзира на идентитет личности.

Његова норма је савремена Америка. И ништа друго на свету уопште не постоји. Друге варијанте вредности, концепта добра и зла су немогуће. Нема их и готово.

Покушавајући да створи спекулативни антрополошки конструкт социјализма, он полази од једине антитезе која му је очигледна од детињства: тржиште је рај, социјализам је пакао.

Притом, он не примећује како, с једне стране, обасипа хришћанским опроштењем било какве моралне грешке својих сународника, а с друге, како тотално политизује, а самим тим и изобличава целокупно ткиво живота у социјалистичком лагеру.

Грубо говорећи, Запад суди о себи као што хришћанин суди о хришћанину.

А о социјалистичком Истоку Запад суди на исти начин као што Џејмс Кук суди о канибалима Нове Гвинеје или Писаро о Индијанцима Маја.

Бојим се да ће управо ова верзија историје остати потомцима. Сви ми на Истоку постаћемо морални политички монструми и „жртве“ режима.

А саосећање према савременим неурозама Запада биће потпуно ослобођено потраге за друштвеним пореклом болести.

Код њих – неуроза је приватна ствар појединца, невезана за систем.

Код нас – ми генерално немамо право на индивидуалност, а самим тим ни на приватни живот, укључујући неурозу. Ми смо просто наказе.

То схватање је погрешно, и за Запад и за Исток.

Али они то не желе да схвате.

(Фејсбук страница О. Андрејеве; превео Ж. Никчевић)

?>