НИКОЛИНА ЂУРОВИЋ: Жена постмодерна

Жена. Ева и Марија. Грешница и искупитељка. Кћи и родитељка. Ропкиња и владарица. Очајница и Блаженка. Архетипски образац сваке жене. Жена у жени. Жена. Афродита и Психа. Љепота и плодност. Јединствени потенцијал жене. Жена као жена мијења се и стари, мајка је мајка, увијек иста, вјечито свјежа, матер моја дивна! Мисија жене је узвишена. Прокреација као фантастична креација! Двоје као једно, од једног још једно, двоје у једном. Обраћење нижег у више, Ероса у Агапе, сласти у жртву. Јер дакако, све се плаћа пријатељу. Не може јабука за џ, извини молим те. Али гдје је та стријела пожуде? Гдје је тај Амор?

Различите су дефиниције и интерпретације те најангажованије љупке ријечи. Љубав је пријемчивост за сваки дјелић стварности, сензитивност ума. Љубав је жртва. У љубави је живот! Ко мало воли, мало даје. Ко воли воли, даје све. Оно у чему се саглашавамо је да је љубав с оне стране физике, не можеш је ухватити, пригрлити, не можеш је омеђити. Не можеш јој мјеру наћи. Љубав је љубав! Али та метафизичка, дражесна љубав свакако се у нечему мора манифестовати, оваплотити. Њена пројава је у субјекту, јер је он носилац љубави. Онај који љуби је у љубави. Љубљени је почаствован, нешто од те љубави излиће се и на њега. А Љубо је мудар, јер он зна да се љубав само љубављу добија. Ако желим да сам љубљен, морам да љубим. Занимљиво! Дуго је љубио Љубо. Био је у љубави романтичан, импресиониран, препорођен, класично инспирисан, реалистичан, просвјетљен, естетичан, бизаран, натуралан, обновљен, чудан, хуман, авангардан. Писао је поеме, сликао триптихе, војевао, својој жени глава био. Дуго, дуго…

А онда је наступила нека нова струја. Неромантичних, непросвјетљених, иреалних… Сви су се питали шта би са инспирисаним, поновно рођеним, људским. Гдје се изгуби онај аморозни поета, надахнути артист, куражни ратник? Гдје нестаде? И ми се питамо куд однесе овај нови вал жену нам и Љуба? Јесу ли актуални или превазиђени? Је ли Љубо евергрин или инстант момак? И да ли је у постмодерни љубав модерна? А жена?

Чини нам се да је наша модерна жена сама, њена реалност је осама. Њен оброк је само њен, рачун не дијели ни са ким, у најбољем случају, друштво јој прави пријатељица цигарета. А и она је варљива. Док корача улицом, уобичајено сама, њена мисао је увијек иста, превладати самоћу, ујединити се, афирмисати се, прокреирати. Достићи јединство, пуноћу, хармонију. Принцип јин иште принцип јанг. А Љуба ни на видику. Осама се наставља. Али шта ти је Љубо? Гдје се скриваш, гдје шкољке скупљаш? Јеси ли и ти сам или самодовољан? Је ли ти довољна та твоја полупуна, полупразна чаша воде? Од Љуба ни гласа. Од њега ни трептај, али нам рече неко да Љубо има своју преокупацију. Технологизација је Љубова преокупација. Њена најстрашнија супарница постаде информатизација. Она је сада доминација, та страшна госпођица Супремација. Слутила је жена да нешто није у реду. Интуиција је то! Али зашто Љубо, било би нам красно? Од Љуба ни даха. Принцип јанг иште принцип јин. Ривалство се наставља. Љубо је изабрао, има право, слободан је човјек. Потпуно је посвећен својој грацији, дражесној Креацији. Задовољан је. Жена је резигнирана. Донекле. Оставила је цигарете. Њена најбоља пријатељица сада је Нада, надимак јој је Вјера. Можда, али само можда, Љубо из ере технологизације прелети у сферу илуминације те одапне своју стријелу пут најдивније креације, све у циљу прокреације. Може бити. Све је могуће! Нада је и наша пријатељица. Жени треба женик, жени треба ратник! Љубо?

Тагови: Николина Ђуровић