НИКОЛИНА ЂУРОВИЋ: Сигурност

Био једном један Петар који је живио у главном граду и имао сигуран, државни посао. Живио је тако Петар, спокојно. Од осам до четири, кућа посô, посô кућа, теретана, изласци… Плата редовна, излет за првомајске празнике, државни посао је то! Ех, како му је само позавидио Павле, друг из школске клупе, кад му је овај рекао је за стално, да има рјешење. Павле се иначе бави неким умјетностима, боја нешто и прави неке орнаменте. Једва крпи крај с крајем, нашао је неког мецену, па га тај одржава у животу. Греотице! Велику је завист Петар видио у Павловим очима кад му је рекао да је збринут, сређен, могао је то да осјети. Сретоше се тако а онда и растадоше Петар и Павле. Перо оде на свој стандардни дојч, будући да је био искочио на паузу. Сркну гутљај и замисли се.

Рјешење? Сигурност? Сјети се Перо лекције из финансија када је спремао државнички испит, услов за његов актуелни, сигурни посао. Положио је наравно с највећим оцјенама и сада га ево, на својој сигурној позицији. Јавне, државне финансије. Чине их примици и издаци. Држава углавном приходује од пореза, а расходује, између осталог, и на Перову плату. Да би Перо добио своју плату једноставно мора да буде прихода. Да би плата била редовна, приходи морају да буду стални. Неопходан је баланс између примитака и издатака. У случају дисбаланса, ради се такозвани ребаланс буџета, уравнотежење, стабилизација. Уколико се Перови приходи не стабилизују, држава се задужује код међународних, стабилних, финансијских институција. Уколико се држава често задужује за Перову плату, настаје јавни дуг. Уколико дуг расте и нарасте, држава је у дужничком проблему. Државни проблем, Перов проблем, нема плате! У најбољем случају, добром вољом, добрих донатора држави може да се помогне добрим донацијама. Размишљао је тако Перо и питао се, може ли да не буде моје плате, забога? Ма откуд бре, то је сигуран посао, ја имам рјешење!

Зграбио је дневну штампу са сусједног стола и почео да прелистава. На насловној уобичајено, локалне проневјере, цифре мегаломанске. На сљедећој, о Грчкој. Грчка добила кредит и одмах га потрошила на отплату дуга. Ау, јадо мој, и Грчка је у дугу! Имају ли они сад за плате, питао се Перо. Забога, је ли редовна, као нама, сваког првог, другог, трећег у мјесецу? Таман је био преусмјерио мисли, кад ево их опет, те maledette финансије! Али чекај, чекај, ако је Света Гора у проблему, шта да очекује ова моја, Црна Гора? Ако је Κάρολος остао без своје плате, шта ће бити с овом мојом, шућмурастом, платом? Прошло је већ сат и по, морао је да се врати на посао. Испио је посљедњи гутљај свог дојча…

На путу до канцеларије и даље је размишљао о истом. Сунчеви зраци миловали су му лице, а луча је њедрила лучу. Знаш шта, рече себи, нема сигурности ни у чему. Једина константа је промјена! Од данас ћу да вјерујем а не да инсистирам на сигурности. Од данас више нећу да бринем, ни за живот свој, ни за тијело своје. Ни шта ћу јести ни шта ћу пити, ни у шта ћу се обући. Од данас нећу да бринем за сјутра, нека сјутра брине за себе. Доста је сваком дану своје сафре. Нека се осигурава ко хоће! Имам ја своје село, Ново Село. Имам ја своје виноградарство, пчеларство… Имам ја своју органску пољопривреду. Имам ја ових својих десет прстију. Ја сам млад, здрав и раден момак. А можда бих могао и да видим са Павлом да организујемо неку ликовну колонију, имао сам и ја неког дара, а он ме је једини увијек подржавао. Сјетио се још једне реченице из дневне штампе. Ако имате десет евра у џепу, а при томе немате никаквих дугова, богатији сте од двадесет пет одсто Американаца. Он дужник није био, а у џепу је имао двадесет евра, до плате. Био је богат човјек. Повратило му се расположење.

Тагови: Николина Ђуровић