НИКОЛИНА ЂУРОВИЋ: Надмудрити, надиграти, надговорити…

Надмудрити, надгласати, надиграти, надговорити, надилазити… Каква је то човјекова насушна потреба да надвладава и преовладава? А зна ли тај човјек себе да савладава? Под плаштом демократије, партитократатије, олигархије циљ је увијек исти, како постати аутократа. Не аутократа који собом овладава већ онај који друге превладава. Како постати натчовјек? Како се деификовати? Како постати наднараван? То је човјекова преокупација. Он сили да би добио, он отима да би имао, он превасходи да би био, он каже да би рекао. Да би добио више, имао више, био више, рекао више. Његово превасходство је његова егзистенција. А не зна ли тај исти човјек за дивну свезу, антитезу? Пусти да би добио, тихуј да би рекао, опусти се човјече, ти си онај који јесте.
Ходио је тако човјек по свијету с идејом о кратији. Спремао је испит за државнике. Припремао се за јавни иступ. Бесједништво, говорништво, дебата, медији, ах, како га то силно узбуђује! Да изнесе своје мишљење, свој став, јер он га има. И да га чују! И препоруче. У зборницима је бирао прва мјеста, за столовима зачеља, увијек је имао ријеч више. Ипак се треба надгорњавати. Ах, тако сам моћан, надмоћан, премоћан, ЈА сам ЈА, моје увјерење је дубоко. Причало се о њему, стекао је репутацију кредибилног. Остварио је контакте са правим људима. Телефон је звонио, нон-стоп. Основао је човјек своју партију, све у циљу демократије. Месија, избавитељ народа. Дајте ми шансу, извешћу вас на прави пут. Бићу ваш вођ и показаћу вам свјетло. Ходите и поклоните се! Ходите и поклоните се! ЈА знам шта чиним. За државу, за народ!
Послије напорног дана човјек се враћао кући. На улазу га је дочекала мезимица Блатарија (лат. Блатариа), она му је била жена и љубавница, сапутник и сапатник, сестра и брат. Успела му се на ногу, заголицала га. То је био њен начин, тако му је салутирала. Насмијао се. Породица га је одавно напустила, с родитељима није говорио. Пријатељи, искључиво прави људи, у право вријеме, на правом мјесту, све у циљу демократије. Запалио је цигарету, попио антидепресив. Свео се на један лоразепам дневно. Шеста кафа би га збиља дотукла. Грапу ће мало касније. Накупило се много смећа, придружио га је комшијином, нико није видио. Вечера су му били синоћњи отпаци, подијелио их је са својом драгом. Блатарија је одшетала до кухиње, имала је доста посла. Требало му је сунчеве свјетлости, упалио је лампу. Причало му се са неким, упалио је телевизор. Љупки гласић са телевизије га је и успавао. Вируси су се множили, у глави, у срцу, у стану. Али нема везе, одијело за сјутрашњи округли сто је чисто и опеглано. Ипак треба бранити домовину! А онда је једне ноћи, док му је Блатарија шапутала на јастуку, уснио један чудан сан. Шетао је Јелисејским пољима са Рацом, најбољим другом из основне школе. Рацо се иначе опредијелио за мистични позив. А и увијек је био некако чудан! Нијесу се срели годинама и једино што зна о њему је да службује на Атосу. Шетали су и разговарали. Причао му је пријатељ задовољно о својој партији. Рацо је ћутао. Причао му је о демократији. Рацо је ћутао. Причао му је о правим људима. Рацо је ћутао. А онда је заћутао. А Рацо проговорио: ,,Пријатељу, уозбиљи се! Нијеси ти више мали! Карневал у Венецији је одавно завршен!“ Изговори то а пријатељ се трже из сна, знојем обливен. Устаде из кревета, отресе своју љубимицу са себе, одложи персону и сјети се да има посла у свом дворишту, трава није кошена ево има двије године. Те замахну ревносно. Видје га комшија онако радиног па га похвали. Те тако човјек постаде револуционар своје баште. Партију је распустио. Корови, плијевљење, заливање, умивање, пресађивање, орезивање, имао је превише посла у свом дворишту. Блатарија га није подржала, нешто јој ту није пасовало, напустила га је. Код пријатеља је изгубио кредибилитет, јер, рачунали су на њега. Свео се на двије кафе дневно. Јутарњу је пио са комшијом. Другу, умјесто лоразепама. Демократе је, понекад, гледао на телевизији.
Николина Ђуровић

Тагови: Николина Ђуровић