НЕБОЈША ПОПОВИЋ: Шта Запад стварно замјера Стаљину

ИСКРА на Фејсбуку

фото: AP Photo /

Хенри Кисинџер, по многима један од најзначајнијих и најуспјешнијих државних секретара САД-а, у својој књизи „Дипломатија“ Јосифа Висарионовича Стаљина описује као „лукавог и неумољивог“ монструма, који је „изнад свега био хладнокрвни стратег“, једном ријечју – „Ришеље свога времена“.

То што је „патријарх америчке дипломатије“ Стаљинов, како каже, „ледени приступ спољној политици“, упоредио са вјештином кардинала Ришељеа који је као најуспјешнији политичар 17. стољећа од Француске направио најзначајнију државу у Европи, при чему се њена територија тада у огромној мјери проширила, данас вјероватно у највећој мјери објашњава одијум који Запад годинама гаји према Стаљину, којег све више покушава да изједначи са нацистичким вођом – Хитлером.

Тај одијум несумњиво полази од чињенице да и неко попут Кисинџера Стаљину сасвим отворено признаје да Совјетски лидер готово ни у једној ситуацији у надметању са Западом није дозволио да буде надигран, те да је и сам био свјестан да је као стратег и геополитичар био суперироан у односу на своје западне колеге.

Да лидери западног свијета никада Стаљину нису могли да опросте гријех што је од Совјетског Савеза,(а у њиховим очима – Русије) у једном тренутку успио да направи најмоћнију државу на свијету, види се и дан данас, у години када се обиљежава 75. година од слома фашизма, или како то у Русији популарно зову – завршетка великог отаџбинског рата.

При томе, треба истаћи да су све остале, често сасвим оправдане замјерке, да је Стаљин био бескрупулозни деспот чију су свирепу владавину животом платили милиони Руса, за Запад од другоразредног значаја! Јер тешко је чак и замислити да тај исти Запад чија су моћ и комфор саздани на стољећима колонијалних освајања и пљачки ресурса других, сада наједном гаји нарочиту емпатију за историјско страдање баш руског народа.

Да је то тако, свједоче бројни примјери лицемјерја, а један од упечатљивијих је свакако размишљање Харија Трумана, који ће као сенатор Мисурија у јеку Другог свјетског рата, јануара 1941. за Њујорк Тајмас изјавити да – „Ако примјетимо да у рату побјеђује Њемачка, ми ћемо помагати Русију, ако примијетимо да Русија побјеђује, ми ћемо помагати Њемачку. На тај начин ћемо помоћи и једнима и другима да се поубијају што је више могуће“.

Из ове изјаве првог америчког послератног предјседника, јасно се види да је политичкој елити САД-а тога времена, све вријеме у фокусу примарно било слабљење и међусобно сатирање својих геополитичких такмаца, док је слом нацистичке пошасти био један од стратешки другоразредних циљева.

Међу сличним примјерима такође ваља нагласити и да се данас мање више зна, да су у Лондону 1945. разматрани планови за напад савезника на Совјетски Савез, чији је народ у том тренутку био измучен и десеткован беспоштедним ратом са Вермахтом, што додатно говори да западни савезници не да нису превише марили за вишемилионске херојске жртве совјетског народа, већ су очито у највишим круговима постојала и размишљања да се тренутна исцрпљеност Русије ратом мора искористити.

Овако упечатљиви историјски примјери не само да говоре о перфидности западне политике, већ истовремено и потврђују да је Стаљин био у праву када није вјеровао својим западним партнерима и савезницима. Сви догађаји и читава историја од Другог свјетског рата на овамо додатно поткрепљују такву тезу.

Зато и данас трају све жешћи покушаји релативизације историје и умањивања заслуга совјетског народа који је поднио највећу жртву у борби против нацизма, па се често главне заслуге за слом Тројног пакта цинично желе приписати редову Рајану а не руском солдату.

Напросто, вјешто се користећи појединим карактеристикама самог Стаљиновог режима, за који је и руски предсједник Путин оцијенио да предствљају „црну страницу у историји наше државе“, покушава се демонизовати и цјелокупна борба СССР-а за ослобођење Европе, иако Запад Јосипу Висарионовичу заправо онако „кисинџеровски“ једино замјера то што није дозволио да крв совјетских војника буде проливена улудо, а што је по завршетку рата наплатио стварањем државе која је била толико моћна да је готово пола вијека била равноправан такмац са Западом.

rs.sputniknews.com, Небојша Поповић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.