Небојша Катић: Европске вредности и пузећи тоталитаризам

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Принтскрин

Мала је вероватноћа да ће протести на улицама западних метропола успети да зауставе и промене трендове овог пузећег тоталитаризма. Побуњени појединци и групе су, бојим се, без шансе

Док утицајни центри моћи и њихови медији деле демократске лекције лево и десно, а поготово источно, на западу Европе догађају се процеси који личе на ругање прокламованим демократским вредностима. Процеси капиларног тоталитаризма под различитим изговорима непрекидно јачају и обликују јавну сферу.

Изненађује лакоћа којом највећи део западне јавности већ годинама прихвата ограничавање својих елементарних права, тобоже у име сигурности. Јуче је то било због борбе против исламског тероризма, данас је то због борбе против пандемије, а за сутра се већ најављује љута борба против сајбер-тероризма. Подједнако је опасна и брзина којом се јавни говор неформално цензурише и где агресивна мањина, уз дискретну подршку власти, намеће свој систем вредности и промовише своје интересе.

У таквом амбијенту је могуће и да француска влада дође на идеју да предложи закон о безбедности којим се, између осталог, ограничава право грађана да снимају и објављују снимке полицијских интервенција. Може бити да француска влада очекује да ће се политичка и економска ситуација додатно погоршавати, да ће полиција морати још жешће да млати своје побуњене грађане, па није згодно да се такве слике шаљу у свет. (Закон је великом већином изгласан у доњем дому скупштине, али ће вероватно бити промењен под притиском масовне грађанске побуне.)

Француски председник већ има лоша искуства с видео-записима. Да није било видео-снимка једне полицијске интервенције из 2018, „афера Бенала” не би избила у јавност. Никада се не би сазнало да се један од најближих сарадника председника Макрона понекад, забаве ради, преоблачи у полицајца и млати демонстранте на улицама Париза. Да је закон тада био на снази, не би било прилике ни за непријатна питања у вези са необичном блискошћу председника Макрона и лепушкастог Александра Бенале, по коме је афера и добила име.

И на другој страни Ламанша, у колевци демократије, дешавају се ствари које већ измичу разуму. Слобода говора престаје да буде гарантовано право и неформалне „идеолошке комисије” одлучују о томе шта се у јавном простору сме рећи, а шта је „вербални деликт”.

Ако, на пример, неко верује да су разлике између мушког и женског пола ипак доминантно биолошке и да пол није социјални конструкт, допашће невоља ако то јавно и каже. Ту неопростиву грешку је направила Сузан Мур, сада већ бивша колумнисткиња енглеског дневника „Гардијан”. Њен (узгредни) став о биолошкој основи полности окарактерисан је као трансфобичан и 338 правоверних радника „Гардијана” оградило се писмом од своје колегинице и њене колумне. (Читалац ће приметити да се ја, опрезно и мудро, не одређујем према ставу колумнисткиње Мур и да се само стидљиво залажем за њено право на слободну реч.)

Кроз сличну шибу јавности тренутно пролази и Џереми Корбин, донедавни вођа лабуристичке партије. Последње Корбинове невоље у вези су с извештајем једне парадржавне комисије која се бавила антисемитизмом у Лабуристичкој партији. Иако је, као и увек, осудио антисемитизам и прихватио налазе комисије, Корбин се ипак усудио да изјави да је проблем антисемитизма у партији драматично пренаглашен од стране његових политичких противника у партији и ван ње, као и од стране медија. Од Корбина се изгледа очекивало да напише покајничко писмо партији, мада, истини за вољу, овај лондонски процес још не личи на „московске процесе”.

Грађани с истанчаним осећајем за дух времена могли би рећи да, ако је ситуација већ таква, не треба изазивати судбину и своје ставове не треба јавно износити. Али, ни ова врста мудрости можда више неће бити довољна да поданике не-нарочито-Уједињеног-Краљевства сачува од казни за вербални деликт. Једна владина законодавна комисија предлаже да се и ставови који се саопштавају приватно, у сопственом дому на пример, могу судски процесуирати уколико их је могуће подвести под ширење мржње везане за расу, веру или сексуалну оријентацију. Искуство учи да самозвани цензори имају велику слободу у квалификовању вербалних преступа, а што је њихова слобода већа, то је простор слободе говора све мањи. Можда је тренутак и да грађани демократске Европе науче да је у ћутању сигурност, како би то рекао Андрићев јунак, везир Јусуф.

Мала је вероватноћа да ће протести на улицама западних метропола успети да зауставе и промене трендове овог пузећег тоталитаризма. Ту и тамо направиће се привремени уступак улици, а потом ће се наставити по старом. Центри моћи дуго су се припремали за ове сукобе и инструменти репресије далеко превазилазе моћ улице. И није реч само о голој полицијској сили – водећи медији и цензори друштвених мрежа све отвореније подржавају репресију и постају њени нескривени саучесници. Побуњени појединци и групе су, бојим се, без шансе.

Економиста

Опрема: Стање ствари

(Политика, 5. 12. 2020)

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.