Мухарем Баздуљ: Нобеловска кладионица и комбинаторике

Тачно за три дана, 10. октобра, биће објављено ко је овогодишњи лауреат Нобелове награде за књижевност. То је датум који се дочекује с великом пажњом. Живот ће се највише променити добитнику или добитници, али буде ту увек и других колатералних победника. Преводиоци, издавачи и други сарадници добију такође својих пет минута славе, а најчешће и неку зарадицу.

О Нобеловој награди је толико писано и говорено да су и све прогнозе, како би се рекло, обрнуле игрицу. У том смислу, нипошто није захвално покушавати погодити ко ће овај пут ући међу „бесмртнике“. У последњих десет година, два пута су награђени франкофони писци (Модијано и Ерно), англофони чак четири пута (Ишигуро, Дилан, Гурна и Глик), један писац немачког (Хандке) и једна књижевница руског језика (Алексијевич), уз једну Пољакињу (Токарчук) и једног Норвежанина (Фосе).

Гледано геополитички, а из нобеловске перспективе то обично није погрешно, време је за неку Африку или Азију, евентуално Јужну Америку, односно шпански језик. Истини за вољу, Гурна је родом из Африке, али је језички и формативно ипак део енглеске културе. У том смислу, не би било изненађење кад би награду добио неко попут Мије Кута или Сесара Аире или Нурудина Фараха или Нгуги ва Тионга.

Мој лични фаворит је, нека остане записано, мада је, по свој прилици, то метак у празно, кинески писац Ју Хуа. Осим што заиста врхунски пише, волео бих и да се списак добитника награде Андрићевог Института и Нобеловог комитета још једанпут „прекрсти“: Хандке и Гурна су ипак прво награђени у Стокхолму, а затим у Андрићграду, а било би неке поетске правде кад би код Ју Хуе било обратно. (Успут, Хуа је награђен исте године и од истог жирија који је наградио и недавно преминулог Бору Ђорђевића, а жири су сачињавали Јован Делић, Емир Кустурица и потписник овог текста.)

Дванаест апостола

Али како рекох, Швеђани су код Нобела одавно обрнули игрицу па можда да би показали како их није брига за било шта награде Муракамија да се напокон нико из медија више не пита „А ко им је тај?“ или Андруховича да покажу да су за Украјину или Јерофејева да поруче да им не сметају руски језик и култура или Гросмана да се види како их није брига за протесте против израелске политике који тресу (и) шведске градове или напослетку Салмана Руждија да би опет могли рећи како им прија контроверза или чак Томаса Пинчона да виде хоће ли овај доћи да се слика или ће послати неког „бедела“. Оно што знамо је да награду неће добити Кадаре јер је умро односно нико с презименом на „ић“, мада, ко зна, неке мале шансе можда и има јужноафрички писац Иван Владисавиц (који своје књиге потписује верзијом без „квачице“ тако да му се презиме, технички и формално, и не завршава са „ић“ него са „иц“), зато што никог таквог, по свој прилици, нико озбиљан и није номиновао.

Шалу на страну, набројах ја овде дванаест имена, цео фудбалски тим с тренером, дванаест апостола, а сва је прилика да ће бити награђен неко – тринаести, да не кажем тринаесто прасе.

У том смислу, није незанимљиво, из компаративних разлога, вратити се стотину година уназад. Године 1924. књижевног Нобела је освојио пољски писац Владислав Рејмонт, првенствено за свој колосални епско-реалистични роман „Сељаци“. То је наставак једне врло лепе сторије о Нобелу и пољској књижевности која је почела још са Сјенкјевичем 1905, па преко Рејмонта, Чеслава Милоша и Виславе Шимборске дошла до Олге Токарчук (мада је Исак Сингер макар делимично и пољски писац). Из данашње перспективе, кад Рејмонта углавном читају студенти полонистике и људи из струке, можда је још занимљивије подсетити на податак да је те године било номиновано укупно 18 писаца и да су сви били Европљани (пет Немаца, четворо Италијана, два Пољака, два Аустријанца, по један Британац, Норвежанин, Исланђанин, Француз те Ирац). У поређењу са данашњом ситуацијом, то је велика разлика. Међу онима које је Рејмонт те године „победио“ били су и Томас Харди, Томас Ман и Џорџ Бернард Шо.

Месец књиге

Из перспективе историје књижевности, можда је, међутим, најзанимљивије присетити се писаца који су те 1924. умрли, а да их за Нобела нико никад није номиновао. На том списку су, између осталих, Валериј Брјусов, Џозеф Конрад и Франц Кафка. Можда ће и у некој не тако далекој будућности неко имати потребу да потенцира како су 2024. умрли аутори и ауторке попут Џона Барта, Едне О’Брајен и Пола Остера, а да Нобеловом наградом нису били награђени. Номиновани су по свој прилици били, мада не знамо поуздано, пошто се номинације јавно објављују тек после педесет година.

Било како било, како рекосмо, октобар је свакако месец књиге па ће вест о новом нобеловцу неко време да доминира медијским пејзажом. Сајам књиге у Франкфурту, по многима најважнији у свету, почиње 16. октобра, Сајам књиге у Београду, консензуално најважнији на Балкану, почиње три дана касније. Име и презиме овогодишњег нобеловца фреквентно ће се изговарати и на једном и на другом.

А кад смо код таквих сајамских препорука, увек се лако сетити бројних анегдота о Миодрагу Булатовићу. Код нас је, чини ми се, остало потпуно непознато рецентно откриће да је Булатовић 1973. био врло озбиљан кандидат јер га је предложио Алан Филип са Универзитета у Копенхагену, и то скупа са легендарним британским песником Вистаном Одном. Награду је те године, као први аустралијски писац и „откриће новог континента литературе“ однео Патрик Вајт. Ако се не варам, после је није добио ниједан други Аустралијанац. Апропо тога, можда је ред, рецимо, на Џералда Марнејна или Алексис Рајт?