МИРОСЛАВ САМАРЏИЋ: Народни суверенитет или неолиберална глобализација

ИСКРА на Фејсбуку

Пандемија вируса корона додатно је компромитовала економски систем неолибералне глобализације. Тај процес је почео избијањем финансијске кризе 2007.-2009. која никад није у потпуности санирана. Када се појавила нова биолошка опасност испоставило се да су државе биле потпуно неспремне и неспособне да јој се супротставе. Механизми за брзо реаговање у ситацијама кризе су демонтирани упоредно са напуштањем социјалне државе. У најбогатијим земљама није било чак ни заштитиних маски и друге неопходне медицинске опреме. Запањени посматрачи одједном су схватили да се у ЕУ не производи ниједан грам парацетамола. Корона је најубедљивије показала како је владајући систем глобализованог капитализма неодржив.

Упорно одбијање владајућих стуктура у свету да крену у одлучну промену система који не функционише продубљује кризу. Становништво због тога све више прилази десничарским и популистичким покретима који наступају са позиција обнове националног сувренитета. Противници неолиберализма на левици не уочавају у довољној мери да космополитизам капитала није прогресивна политичка идеја. Код њих још увек постоји страх да је национални суверенитет нешто ретроградно, превазиђено, погубно.

За разлику од њих Џон Мајнард Кејнз указивао је на потенцијалне штетности од неограниченог економског интернационализма и предности од економске самодовољности. У једном чланку из 1933. он је писао да су протагонисти слободне трговине у XИX веку веровали да су они једини далековиди и да је политика која ремети међународну поделу рада резултат незнања и себичних интереса.(1). Мислили су да једино слободна трговина решава проблем сиромаштва у целом свету јер се тако на најбољи начин користе светски ресурси. Такав поредак обезбеђује не само преживљавање економски најспособнијх већ служи слободи, личној иницијативи, неограниченим могућностима креативности и спутава снаге које захтевају привилегије и монополе. Присталице слободне трговине су себе сматрале протагонистима мира, међународне слоге, економске правде и ширења прогреса међу народима.

Кејнз је, међутим, тврдио да је корисно смањивање, а не повећавање економске испреплетености између нација. Идеје, знање и наука по својој природи треба да буду интернационални. Производња добара кад год је разумно и могуће треба да буде национална, што нарочито важи за финансије. Међународна специјализација је оправдана тамо где то захтевају климатске прилике, природни ресурси, ниво културе и густина насељености.

Већи степен националне изолације од оног који је постојао до 1914. више би служио ствари мира. Економски интернационализам XИX века није допринео избегавању рата. Кејнз је сумњао да је корист од слободне међународне трговине већа од предности која настаје када се економске активности врше унутар националног оквира. Искуство доказује да се већина процеса модерне масовне производње може успешно обављати у већини земаља са готово једнаком ефикасношћу. Иако национална самодовољност нешто и кошта, ради се о луксузу који себи можемо да приуштимо. Декадентни интернационални индивидуалистички капитализам не представља успех. Он није интелигентан, није праведан, нема врлине и не производи добра.

Сви морамо тражити свој пут спасења, писао је Кејнз. Не желимо да зависимо од ћуди сила које настоје да израде универзални еквилибријум у сагласности са идеалним принципима лесе фер (лаиссез-фаире) капитализма. Морамо бити своји господари и што је могуће више слободни од утицаја спољашњег света, пенетрације страног капитала у економску структуру земље и зависности привредног живота од флуктуација економске политике у другим земљама. Залагао се за спречавање могућности бекства капитала.

Постојећи систем неће омогућити материјални просперитет који је могућ по другом систему, сматрао је Кејнз. Нема перспективе уколико постоји једнообразни економски систем у целом свету. Морамо бити слободни од утицаја спољашњих економских промена како би изградили идеалну социјалну републику. Сиромашни не смеју остати сиромашни зато што се то не исплати богатима. Не сме се уништавати природа зато што она нема економску вредност. Није за нацију најбоља она опција која је најбоља за Вал стрит. Постојећи економски систем спречава нас да експлоатишемо могућности које пружа савремена техника.

Кејнз никада није доводио у питање капитализам, залагао се за његово очување, али уз јаку економску улогу националних држава. Али да би се тај циљ постигао неопходна је реоријентација мисли и разума. Држава, пре него појединци, треба да промени критеријуме. Треба задржати што је више могуће приватну иницијативу, расуђивање и предузимљивост, али одлуке о томе шта ће се производити унутар нације и шта ће се размењивати са иностранством морају бити ствар политике.

Кејнз није био догматичан, уочавао је и осуђивао лудости економског национализма његовог времена. Када доктринар крене у акцију мора да заборави доктрину.

Економска транзиција, економска самодовољност и планска домаћа економија споро настају. Економски процеси укорењени су у времену а рапидна промена води деструкцији богатства. Не треба ићи у фронтални напад него у постепене промене, не треба чупати корење одједном него постепено омогућавати биљкама да расту у различитим правцима.

Поменути чланк Кејнз је писао у првом лицу множине. Његов концпет државног капитализма био је намењен велким државама. Велика Британија била је тада још увек огромна империја.

Кејнз је за неолиберале и данас већа опасност од марксизма. Он је био један од најумнијих људи двадесетог века. Критиковао је капитализам свог времена, али и совјетски социјализам. Јасно је ,међутим, видео да свет иде у катастрофу уколико се све економске активности заснивају искључиво на аутоматском деловању тржишта. Говорио је да је у класном сукобу на страни образоване буржоазије.

Савремени политиколог Паоло Ђербаудо сматра да суверенитет чини способност власти да има контролу над својом територијом. Супротан концепт представља међуповезани глобални економски простор у коме не постоји државна контрола. Он се залаже за форме државне интервенције које обезбеђују сигурност домаћем становништву и заштиту од претеране изложености спољашњим утицајима. Да би се тај циљ постигао неопходни су прогресивни суверенитет, економска демократија, заштитине баријере и регулативне институције. Не сме се дискурс суверенитета препустити десници. Она пропагира етно- национални концепт суверенитета, мржњу према спољним непријатељима, мигрантима и другим народима. Левица се последњих деценија сувише концентрисала на одбрану вредности средњих класа и тиме себе маргинализовала. Треба се усмерити на изградњу одбрамбених структура против торнада глобалног капитализма. Неопходна је заштита од страних корпорација и банака а не од миграната и других народа. Суверенитет је одбрамбени механизам који већину брани од мањине, обичне људе од супранационалних владајућих елита: банкара, корумпираних лобиста и политичара као и глобалних институција попут ММФ-а, Светске банке и сл. Они на све начине онемогућавају аутономију малих народа и држава. Суверенитет је нужна претпоставка демократије, тврди Ђербаудо. (2)

Један од најагилнијих левичарских заступника ресуверенизације је економиста Костас Лапавитсас. Током грчке кризе 2015. припадао је радикалном крилу Сиризе које се противило споразуму са кредиторима. Он заступа концепт народног суверенитета који је усмерен против фетишизма економије као технократске делатности.

Радничака класа може само на националном плану да заштити своје интересе и да угрози власт буржаозије. На доношење одлука она може да утиче само преко унутрашњих политичких механизама као што су представничка тела, извршна власт, локална самоуправа, медији, цивилно друштво и сл. Радничка класа има јаке националне карактеристике, интернационално увек има корене у националном.

Суверенитет народа је укинут у Европској унији, сматра овај аутор, како би био успостављен суверенитет капитала. Државе чланице изгубиле су могућност да интервенишу на националном нивоу, а заузврат нису добиле ту могућност на европском. Тако су остале без механизама преко којих би могле да заштите социјална права својих грађана и државу благостања. Све у име Европе. Логика економске међузависности подрила је суверенитет и наметнула је транснационалне управљачке структуре попут ЕУ. Она је хијерархијски организовани савез националних држава који је формиран као оквир за безобзирно промовисање неолибералног капитализма. Тако је редукован простор за економско деловање државе и политички ослабљена радничка класа будући да класне поделе немају хомгену европску фому. Пема Лапавитсасу, кохерентни програмски одговор на кризу неолиберализма почива на следећим принципима:

– постојање монетарног суверенитета;

– укидање мера штедње (аустеритy);

– индустријска стратегија која напушта концепт привреденог развоја који се базира на финансијама и услугама;

– јавно власништво над кључним ресурсима као што су енергија, транспорт, јавне услуге (водоснабдевање, електрична енергија, јавна комунална предузећа…);

– инструменти за остваривање социјалних права не смеју бити у приватним рукама;

– јавно власништво у области финансија и контрола банака;

– редистрибуција зарада и богатства;

– зелена развојна стратегија.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

  1. John Maynard Keynes, “National Self-Sufficiency,” The Yale Review, Vol. 22, no. 4 (June 1933), pp. 755-769
  2. Paolo Gerbaudo, The populist era, Soundings: A journal of politics and culture

Issue 65, Spring 2017,pp. 46-58

  1. Costas Lapavitsas, Crisis in the Eurozone ,Verso 2012; The Left Case Against the EU, Polity. 2018.

 

Zrenjanin, 8.8.2020.

* Naslovna fotografija preuzeta sa https://sh.wikipedia.org/wiki/John_Maynard_Keynes

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.