Љубодраг Дуци Симоновић: Марина Абрамовић и крај уметности

ИСКРА на Фејсбуку

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком, човек треба да се обрачуна са сопственим телом

Уметник је присутан, перформанс из 2010. године (Фото: Викимедија)

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“ у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе. Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања. И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, већ у Београду и то у виду плаћеничких ништарија који чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, већ на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси имају терапеутску димензију. Она се обраћа људима који су оковани светом у коме су лишени љубави, културног бића и историјске самосвести. Она настоји да са својим сеансама отвори Пандорину кутију њихове подсвести. Какви су то људи који имају потребу да завлаче прсте у вагину „уметнице“, или који су одушевљени њеним мастурбационим сеансама? Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, већ рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, већ да „задовоље“ своју извитоперену личност.

Основни „политички“ принцип са којим се руководи Марина Абрамовић гласи: „Ако промените себе променићете свет“. Уместо да буду окренути према свету, млади треба да се окрену себи и да „мењају себе“ тако, да се у потпуности прилагоде владајућем поретку који уништава живот и човека као природно и хумано биће. Абрамовићкини перформанси представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, већ последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Суштина животне филозофије Абрамовићеве, на којој се заснивају њени перформанси, садржана је у њеној мисли: „Није застрашујуће скочити и полетети, морате скочити са облакодера и опасност почиње када треба да дотакнете тло.“ Она не настоји да изгради критичко-мењалачку свест код младих, без које нема будућности, већ такав карактер који ће им омогућити да преживе у капиталистичком зверињаку. Какав је то свет у коме човек „мора да скочи са облакодера“ и да му се живот своди на очајничко настојање да што дуже лети – док се не разбије о тло? Човек мора да се прилагоди постојећем свету, што значи да буде спреман да поднесе ударце које му живот неминовно наноси. Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Њени перформанси су тренинг за живот. Ради се о стварању садо-мазохистичког карактера који пружа могућност да се преживи у капиталистичком свету. Оно што даје „уметнички“ привид мучењу тела је то што оно има ритуални карактер. У крајњем, најважнија је политичка порука. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком који уништава живот на Земљи, човек треба да се обрачуна са сопственим телом.

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, већ опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Перформанси Абрамовићеве имају сублимишућу и компензациону природу. Она се обраћа младима који су лишени породичне топлине и родитељске љубави. Инсистира се на „препуштању емоцијама“ и то постаје начин на који млади треба да се односе према њеној „уметности“. Она својим сеансама настоји да покрене њихове емоције руководећи се на холивудски начин дегенерисаном максимом да „једино љубав може да спасе свет“. Абрамовићева у младима види „своју децу“ и путем својих сеанси „нуди им љубав“ коју не могу да добију у животу. На тај начин она постаје Велика Мајка која пружа родитељско окриље невољеној деци.

Абрамовићева не рачуна само са тим да су млади у капитализму лишени љубави, већ и историјске самосвести. Она своди људскост на садо-мазохистички карактер и на тај начин лишава човека могућности да постане историјско, слободарско, друштвено, стваралачко и визионарско биће. Капитализам уништава ум и на тај начин могућност да се створи умни одговор на све драматичнију егзистенцијалну кризу коју ствара. Без умног односа према свету човек не може да схвати праву природу владајућег поретка и да стекне одговарајућу критичку свест која ће га усмерити на борбу за опстанак живота на Земљи и на стварање хуманог света.

Абрамовићева тврди да уметност не треба да буде одслика света, већ да треба да ствара идеју будућности. Шта је у њеној „уметности“ то што ствара просторе будућности? Да ли су то сцене и представе које имају „шокантни“ карактер? Исто тако, да ли се њени перформанси заснивају на критици уметности као произвођења лажног света који посредује између човека и стварног света? У том контексту појављује се Маљевичева критика традиционалне уметности и његов „Црни квадрат“. Уистину, Абрамовићева укида уметност и између човека и света убацује перформанс који лишава човека културне самосвести. На тај начин она укида човека као историјско и визионарско биће. Без визије будућности човек је осуђен да безнадежно лута у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила.

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леjди Гагe, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леjди Гага је „навукла“ своје бројне „обожаватеље“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и кренуо је business. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички brend и путем агресивне рекламне кампање постала је светски trend.

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, већ спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери new-age идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света. Користећи иконографију Марине Абрамовић може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

Опрема: Стање ствари

stanjestvari.com

11 коментара

  1. Neko nepoznat каже:

    Pravo pitanje za Marinu Abramovic je, u ciju je vilu na Dedinju njen tata na silu uselio (sa planina Crne Gore) kao Titov general posle rata?
    Sta je bilo sa pravim vlasnicima, jesu li preziveli pogrom?
    Kome sada pripada ta vila, je li bila restitucija?
    I drugo, koga je tata Titov general zvao da Marina preko veze upise Akademiju umetnosti u Beogradu?!
    Da li je platio da mu cerka upise Akademiju.. ili je naredio?

  2. Младен каже:

    Лијепо је то Драгољуб срочио,нема шта.Али штета ријечи.Српским језиком и једноставно речено,то је умјетност онолико,колико је Трамп црнац.Још народскије речено то је обично срање,старе промашене опајдаре,која је отишла код идиота“а гдје би другдје“да је прогласе за умјетницу.У највећем селу код нас би је усраним моткама испратили са све умјетношћу њеном.
    Питање је ко је доведе у Бг.да нам загађује простор кад ми имамо младих вагина на извоз.Неће нико старе вагине.Можда хоће неко зато што су америчке.
    На крају брате ФУЈ,макар испао сељак и дудук за „умјетност“.

  3. Vladimir каже:

    Naučni tekst, shvatljiv za prosečnog čovjeka.
    U tome je tvoja veličina.

  4. Aleksandar каже:

    Ovo je klasicna zamena teza. Vas tekst je proizvod frustracije.

  5. Antiumetnosti каже:

    njena umetnost se zove od nicega nista

  6. Tavita каже:

    „уметност“ и величина Марине Абрмовић је у томе што она својим делима,која је беспрекорно професионлно извела, дала слику света у коме живимо и публици која актвно учествује у њеним перформансма је показала ко су и шта су као личности. Размислимо……

  7. Nebojsha Toshich каже:

    Kako nije fer da ne kažem svoje mišljenje „u lice“ gospodinu Ljubodragu,to sam evo, na njegovom fejzbuku objavio a red jei u Iskri. Pa sam rekao: – Ima neko ko se zove Duci ! Jebote, mora da je matori prdonja bio slatko dijete dok mu dadoše taj „nadjevak“. A kažu da je bio košarkaš. Nikada ga nisam gledao, ali on nema tri čiste sa loptom. Recimo kada dribla (ili se to kaže u fudbalu?) obe mu ruke lijeve. Pa kako on to daje koševe? Kakav je to skok? Pa zar su to „trice“? Pa ti mladi jadnici, ta majmunčad, nemaju gdje drugo da idu osim na utakmice
    (tekme)? Izdrilovani da budu uz najbolje, da se zaštite od mrskog kapitalizma (socijalizma, fažizma, komunizma,demokratizma….),nabrijani,“fanatizovani“ (FAN), na tuču spremni.Neki se nazivaju „horde zla“, i još sijaset takvih koji biju sve živo na utakmicama, kažu i na košarkaškim, ali ne znam, samo ljudi KAŽU. Mislim da treba zabraniti te rasadnike nemira, sataniste i ostala govna koji to organizuju, a naravno i zatvoriti kapije stadiona. Fino taj, kažu da je košarkaš,a JA nikad ćuo,taj narečeni Duci ( u ulozi Du(l)čineje), ovako kaže:- Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма… Ma bravo Duci. Ali eto taj, često ga gledam na Yu tube, dobro zbori. Svaka mu ko u Hajd parku u Londonu.Ono gdje se svaka budala,ili pametnjaković, popne na stolicu i sere šta mu na um padne. U mladim (komunističkim) danima to je za nas bio vrhunac slobode.Hej možeš reći šta hoćeš, samo da si u zraku (a pri tom nisni na vješalima). Danas se Hajd park uselio u kompjutere. Sada svi možemo da visimo, koliko hoćemo. Tako barem kažu. A Duci? Duciju svaka čast. Eto natjerao je nekog jadnika, da u komentaru na njegovu odu Abramovićevoj (koliko je to elegantnije od primitivnog „Abramovićka“) da izjavi da „bolju kritiku nije u životu pročitao“. I nije. Jadničak je pročitao (jednu jedinu) „kritiku“ zato jer je pisao neki, nikad čuo, košarkaš (!?), pa će mu to ostalo zapisano u familiji da je „čovjek od umjetnosti“! Elem nejse. Sjećam se onih podsmješljivih komentara „Nisam čitao knjigu, ali je to protiv našeg socijalističkog čovjeka!“. Bože, koliko smo danas odmakli od tih „olovnih vremena“. A Duci? Šta Duci?. Čovjek je igrao košarku. KAŽU da je igrao dobro, ma ja im ne vjerujem jer nisam ga JA gledao. Pa dobro, a gdje je tu MARINA ABRAMOVIĆ. Kako gdje? Pa na samom vrhu SVJETSKE UMJETNOSTI. A gdje bi drugo, uprkos što je NAŠA.

  8. Nadežda Urošević каже:

    Mi ne smemo da upotrebimo uvrede i psovke u našem komentaru na gornji tekst autora koji sebi tepa ‘Duci’. Slažem se. Ali zašto je to Duciju dozvoljeno? Pored psovki i uvreda na račun Marine Abramović, Duci je promašio i temu, a možda i istorijsku epohu 🤫

  9. Biljana Milanovic каже:

    Duci je sve u pravu! Svaka mu cast!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.