Копривица: Замрзнути конфликт, или „умерено родољубље“

ИСКРА на Фејсбуку

Часлав Копривица (Фото: Спутњик)

Недавно је господин Бошко Мијатовић на својем блогу недавно објавио занимљив текст,[1] који заслужује озбиљнији осврт, зато што је репрезентативан за добар дио српске интелигенције, нарочито онеидејно смјештено на средокраћи између принципијелно националне, мондијалистичке и спрам власти услужно-«аналитичарске» струје. Он каже:

«Радикално-патриотски део не прихвата никакве компромисе и тежи пуној суверености Србије над покрајином. Нејасно је само како би то могло да се оствари, односно какав је њихов план да покрајину врате у оквире Србије. Судећи по некима од њих (на пример, Ковић) идеја је да Кина победи Запад, постане хегемон и испуни све српске жеље. […] А и та пропаст Запада најављује се бар један век, па никако да дође.»

На страну потпуно слободно учитавање у Ковићев текст, овдје је значајније то што се већ у овим ријечима назире ауторов неспоразум са схватањем о праведном и с међународним правом усклађеним рјешењем косовскога питања. «Пуна сувереност Србије» над покрајином не искључује се са компромисом – без обзира на то што западњачко-вучићевска пропаганда својски ради на стварању супротног утиска, јер мимо онога што је унутрашњеправно и међународноправно омеђени оквир допуштенога рјешења спора између српске државе и побуњеног дијела албанске мањине у Србији – а то је да КиМ има остати у саставу матичне државе, (готово) све друго остаје отворено за преговарање. Додуше, тзв. «суштинска», тј. «највећа могућа аутономија», коју су неки с наше стране својевремено помињали као могуће рјешење, већ смо имали – од 1968. до 1989, када је таква аутономија, која је коришћена заетноцентрично-шовинистичко мајоризовање Срба од стране Албанаца, уз институционално покривање свакодневног тихог албанског терора над Србима, с циљем њиховог исељавања, такође није рјешење. Компромис, дакле, треба бити нађен негдје у простору између Милошевићеве суспензије аутономије и албанске «државе у држави», која би, када би се у некој варијанти поново успоставила, нема сумње,поново била злоупотребљена.

Такво, истинско компромисно рјешење и правно и политички је могуће. Да ли је оно «реално», упитаће се заклети «реалисти», у које, чини ми се, спада и господин Мијатовић? Ако будемо апсолутизовали албанско и западњачко непристајање на прави компромис, релативизовали сопствене државно-националне интересе, читаву ствар ћемо унапријед изгубити. Наиме, онај ко више држи до тежине противниковог става него до свога, обично не добија ишта друго осим пораза. Прави компромис никада неће добити онај ко буде багателисао своје становиште и своје тежње, а показивао страхопоштовање пред оним што противник хоће – због тога што је он «одлучан», или зато што иза њега стоје «моћници». А управо то ради Вучић, који «компромисом» назива прилично неспретно маскирану капитулацију.[2]

Додатни је проблем то што и «умеренији део родољубиве струје», како г. Мијатовић себе назива – а нема разлога да му у томе не вјерујемо – несвјесно долази на суштински исту позицију. Тада је нејасно шта би била разлика између Вучићевог «замазивања очију» и прихватљивог «компромиса» за «умерене родољубе». Добити нешто више од «минималне корекције границе у неком сектору», што је, очигледно, «замазујућа» перспектива коју нуди Вучић? Али суштина овакве позиције тада би била само у сљедећем: «Ми бисмо трговали боље од Вучића.» Тешко можемо да замислимо погрешнији став – не рачунајући оне свјесно издајничке.[3]Ако се крене у трговину начелима, нарочито у «радњи» коју држи Запад – изгубићете «капитал» који собом носи начелност (не само морална него и то што је и важеће међународно право «на српској страни»), а добићете мрвице – и «замазане очи» приде. Управо то ради Вучић, додуше по свој прилицине стога што му измичу неки моменти сржи косовског питања, већ зато што је онима који су га, као «преобраћеног» радикала, припустили на власт дужан извјесне услуге…

Да позиција г. Мијатовића, а вјероватно не само његова, конвергира са Вучићевим косовским активностима, више него што би му/им то можда било драго, проистиче из сљедећег закључка:

«И шта ће бити? Ко зна. Уколико буде разума на албанској страни – пристојно разграничење[подвукао Ч. К]би могло да буде могуће. А уколико га буде само на српској (плачљиви Вучић), тада би могло доћи до врло неповољног исхода по Србе односно да Албанци добију све, а Срби…»

А шта Срби, господине Мијатовићу – «Срби не добију ништа»? Па не понавља ли управо Вучић да је срж његове идеје «компромиса» да не може бити ако«Албанци добију све, а Срби ништа», већ – то је наш додатак – Албанци треба да добију скоро све у територијалном смислу, Срби неке мрвице од своје покрајине, при чему би се заузврат и трајно одрекли своје државно-националне постојбине. Зашто би, међутим, Албанци показивали «разум», ако својим неразумним понашањем спрам српских преговарача, било да их представља «плачљиви Вучић» (узгред, не мислим да су Вучићеве гримасе, његова естетска [не]падљивост и слично подобни за коментарисање ујавним текстовима)или неко други, рецимо неки «незаплакани», могу добити све. Тада би из албанског угла било «разумно» бити «неразуман», зар не? «Разум» на српској и «неразум» на албанској страни необично се допуњују, и без сумње воде потпуној албанској побједи.

И, што је још важније,нема «пристојног разграничења» Србије од себе саме, господине Мијатовићу, јер то представља гажење државног достојанства, којим се не тргује, јер не може се остати 20% па ни 50% достојанствен. Све што је мање од 100% – а Вучић нам нуди, колико сазнајемо, у најбољем случају десетопостотни повраћај отете територије (без Газивода, «Трепче», вјероватно и уз давање дијела територије средишње Србије), те, сљедствено, десетопостотно «достојанство» – заправо је равно нули. Шта је у оваквим стварима исправно то нам говоре начела и оријентисање спрам њих, а не «магле» попут «Србија неће бити понижена» или «разграничење» мора бити «пристојно». Биће понижена ако не буде бранила своју цјеловитост, тј. ако буде пристала на било какво (само)разграничење.У практичној изведби споразума с Албанцима могло би се, евентуално, и ако баш нема друге, тј. ако би нас алтернатива очигледно и непосредно могла скупо стајати, негдје, «на ситно», одступити од онога што је недвосмислено исправно, али то се не смије учинити гажењем унапријед принципијелне позиције и стратегије при формулисања сопственог становишта према питању окупираног КиМ.

Која је разлика између Вучића и онога што предлаже г. Мијатовић? То што потоњи мисли да би боље трговао са нашим противницима српском државно-идентитетском дједовином? Принципијелне разлике, дакле, нема, а питање је да ли би г. Мијатовић, или они који мисле као он, на Вучићевом мјесту, и на оваквим основама, изборили нешто више. То није персонално, већ принципијелно питање – трговина државно територијом је не само правно и морално недопустива него је у условима у којима се налазимо чак и прагматички посматрано врло штетна. Ако мислите да је таква трговина допустива, онда не ометајте Вучића у «унутрашњемдијалогу», пустите га да заврши посао – он сада свакако много више од свих, па и од «умерених родољуба»,има искуства у шибицарењу државом, народом и идентитетом.

Зар нијесмо ништа научили од погрешних покушаја трговине слабијега који има у рукама адут начела, са много јачима од себе? Када је Милошевић одустао од Словеније, на Западу је то протумачено да он хоће тзв. «велику Србију», и тада су одлучили да бране «територијални интегритет» нелегитимних Брозових унутрашњих граница, са за нас познатим исходима..

Узгред, с вучићевско-мијатовићевским «реализмом», који потцјењује своје позицију, а прецјењује противничку, односно преувличава тежину моћи, а умањује вриједност исправнога и морално обавезнога у стварности,  тешко да бисмо у прошлости извојевали иједну побједу. У ствари, вјероватно не бисмо ни опстали, већ бисмо били претопљени у нешто друго, уз колективнусвијест коју не би свакодневно «жуљао» етос слободе. А таквих етноса и ентитета има подоста – довољно је само да осврнемо око себе. Да смо били овакви «реалисти» 1389, 1804, 1815, 1914 и, не заборавимо, 1999. – једноставно више не бисмо постојали као политички народ, чак вјероватно ни биолошки, ако се под постојањем не рачуна бесловјесна биомаса, што од нас вјероватно желе да направе одређени кругови на Западу, преко својих овдашњих, радикалних проевро-атлантских «оруђа која (свашта) говоре» (не мислим овдје на г. Мијатовића, да не буде никакве забуне). Друга је ствар зашто су од нас стално тражени подвизи какви од других нијесу, и какви би мало ко успио да изведе – зарад голога опстанка.

Шта је заправо позадина оваквога «реализма»? Узгред, господина Мијатовића не познајем, али ми дјелује као некоко оваквом реторикомнамјерноскрива нешто суштински другачије, као што чини Вучић – а то је издаја државе и народа. Но то не искључује да би резултат практичне примјене овакве позиције у пракси могао бити сличан интенције Вучићеве косовске политике. По свему судећи, Мијатовић има једну заједничку премису с Вучићем и Дачићем: увјерење да Запад неће никад повући признање Косова. Врло могуће. Некоме ће ово звучати дрско, али на ово се може, штавише мора, узвратити једноставно: Па шта? Да ли је намјера САД и Британије да држе једно поље, Косово и Метохију, на глобалној «шаховској плочи», да ли је намјера Њемачке да и даље ради на испуњавању кајзеровско-хитлеровског насљеђа у Југоисточној Европи важнија и тежа од намјере једног старог европског историјског народа да уопште опстане? Ако они одустану од КиМ, тј. ако им се у томе «припомогне», можда ће у том тренутку они бити само мало мање моћни. А ако ми одустанемо од КиМ – одустали смо од себе, чиме бисмо бесповратно кренули путем који би се завршио нашим нестанком.

Ништа, осим голога опстанка, не смије да нам до даљњега буде важније од реинтеграције Косова и Метохије устварноправни систем Србије. Коначно, враћање КиМ јесте питање опстанка, јер ми смо постали Срби какви и данас јесмо – или би то требало да будемо – с појавом косовске (завјетне) самосвијести, и то бијасмо све док сањасмо себе опет на Косову. Ми можемо бити они Срби који јесмо и без КиМ у фактичком саставу РС, али то не можемо остати без губитка свог историјског идентитета, чак можда и могућности да опстанемо у повијести, уколико се – и у себи и пред свима – одрекнемо оне земље и онога догађаја који су нам дали потоње памћење и потоњи идентитет.

И уосталом, уопште нам није потребна «пропаст Запада» да бисмо помакли њихову ОВК-фигуру са нашега Косова-поља. Када се прича о оваквим темама ваља се сјетити своје прошлости. Да ли је било «реално» да ће Турци сами отићи са српске земље, гдје су незвано почели да долазе од XIV стољећа. Да ли је Запад „одобрио“ Први српски и да ли му се радовао? Не, нипошто. Једина сила која га је поздравила и која га је вишеструко подржавала, била је, да опросте српски европејци – Русија. Да ли је свима на Западу одговарао Балкански савез којим је 1912. Турска готово истјерана из Европе? Моћним Аустроугарима и Њемцима свакако није, али то се ипак десило. Да ли је Запад сада подједнако моћан као 1999? Питајте Кримљане и Сиријце.

Чему призивање «јуначке» прошлости када је «прошло вријеме ратова», када «више нико не жели ратове», узвратиће, хипотетички, изиритирани српски европејац (не и г. Мијатовић?)? 1991, када су Хрвати изазвали рат у Хрватској, 1992. муслимани и Хрвати у Босни и Херцеговини, и 1998. када су то учинили Албанци на КиМ, нијесу толико далеко иза нас. Нијесам сигуран да се у Сарајеву и Загребу никоме не би ратовало када би им се са Запада дао миг да војно ликвидирају Републику Српску, а о том сценарију се не говори од јуче. Шта бисмо у Србији тада радили – употребили овлашћења земље-јемца Дејтонског споразума, помогли својим, сходно Дејтону, разоружаним сународницима преко Дрине, или бисмо гордо узвикнули: «Прошло је време ратова!»

Подука за оно што треба да радимо сада лежи у нашој прошлости, ако будемо знали да је ишчитивамо. Друга је ствар ако неко сматра да ми, послије «лоботомије» југословенства у ХХ стољећу, можда више нијесмо морално-идентитетски исти народ какви су били некадашњи Срби, који су стајали на бранику правде, слободе и опстанка. Можда је то тако – мада сам сигуран да и даље има пуно Срба који нијесу уподобљени овој истини и које би било стид и за оне који су јој уподобљени и за себе саме; али тада нам можда, да још једном нагласимо, нема ни спаса нити опстанка. Надам се да ће «поштени» српски европејац, тј. онајкоји није србофоб икојем савјест не ради на погон страних фондова, моћи да прихвати да има Срба који, ето, не би да их нестане, и који би учинили све што могу – насупрот пријетњама споља и неслагањима и ометањима изнутра – да очувају опстанак сопственог народа.

Нејасно је такође зашто у хипотетичко-ироничнни сценариј «пропасти Запада», посебно у Југоисточној Европи, укључивати Кинезе, а Ковић је само поменуо ноторну чињеницу да живимо у времену када се мијења однос геополитичких снага. Има ли нека ближа и заинтересованија сила, или је неко трајно фасциниран вишком премоћи Запада из деведесетих, што нам се тако изобијало о главу, и немоћи Русије у истом раздобљу? Но сада више није тако. Уосталом, као што рекох – питајте Кримљане, Сиријце и становнике Донбаса, слободног од украјинске фашистичке чизме. «Није мало, мада ни превише», што би рекао г. Мијатовић. А могло би бити још више, ако Запад/САД наставе с неразумном инерцијом вођења авантуристичке политике унилатералног интервенционизма, као да су деведесете, и као да више нема ко да се супротстави њиховој безочности. У сва три поменута случаја, уз помоћ контрареакције Русије настајало је ново фактичко стање, другачије од онога које су пројектовали амерички интервенционисти. Истина, то свакако није «пропаст Запада», али Сиријцима Кримљанима и Донбашанима – доста. Ни нама Србима не треба више – само да «останемо «едан на један» с побуњеним Албанцима на КиМ. Ми не можемо себи скинути с врата Запад, ни када је ријеч о КиМ, али Русија може, ако ми будемо неодустајно настојали на враћању своје окупиране земље, и ако будемо имали искрен став према самој Русији. А тада ће косовскометохијски Албанци преговарати, осим ако не желе реинтеграцију у уставноправни систем Србије другачије до «милом».

Ствари су када је ријеч о КиМ заправо необично једноставне. Највеће зло којем може бити изложена једна земље јесте отимање територије и уништавање становништва. Запад нам отима територију КиМ, с које је, преко својег албанског оруђа на терену, отјерао већину Срба. Из тога може да се изведе само један закључак: Запад, или онај његов дио који у томе учествује (не и, рецимо, Шпанија), све док у томе учествује – нама је НЕПРИЈАТЕЉ. Зато мјера цјелокупне наше спољње политике убудуће и убудуће треба бити однос страних земаља према проблему КиМ, највећем проблему и највишем приоритету Србије. Као што су нам непријатељи главни покровитељи отмице КиМ, тако савезници треба да нам буду они који су не само противе тој нечасној отимачини него који ће бити вољни да нам помогну да вратимо КиМ. То свакако није Кина, али то може бити Русија, ако се ослободимо од бриселских мантри, које нам не слабе само позицију на КиМ него и на читавом подручју бивше Југославије, гдје је разбијањем југословенске државе отворено акутно српско питање.

Русија нам, наравно, не може вратити КиМ, не може то учинити за нас, али нам може помоћи да ми то учинимо; не тако што ће она постати моћнија од цијелога Запада. Али, дозволићете, ни Србија и Црна Гора нијесу биле моћније од Германа 1912, па ипак су ослободиле стару Србију и Македонију.Не заборавимо, Рашка ће увијек бити ближа Косовској Митровици, а Ниш Приштини, него што ће окупирана српска покрајина бити близу и блиска престоницама земаља-покровитеља окупације. То се једног тренутка мора искористити – или за праве преговоре о албанској аутономији унутар Србије, или за оно што слиједи узурпатору туђе земље када не жели преговарати.

У прилогу г. Мијатовића нарочито нас збуњује сљедећи став: «[ј]ер ће резолуција 1244, како сада иде, отићи у заборав чак и поред званичног Путиновог става у њену корист. Јер, иза става о 1244 никада није стајао неки разуман план.» А како то «сада иде»? Мислите ли, г. Мијатовићу, на удружено западњачко-албанско-вучићевско игнорисање Резолуције 1244 (Вучић ју је чак у више наврата и лажно представљао и тумачио) срачунато на коначно рјешење косовског питања у виду неповратног признања отететог дијела српске територије као самосталне државе? Ако и мидопустимо да, тобоже, «тако иде» с Резолуцијом 1244, онда ће тако и отићи КиМ. Пошто нам је то једини оппипљиви међународноправни «адут», башми бисмо морали да непрекидно помињемо Резолуцију 1244 – чак и да Русија ћути о њој, а срећом све у тзв. «међународној заједници» почесто подсјећа на њу, вјероватно и са неком стратешком намјером – свакако због својих интереса, али то нам иде у прилог, зар не? Нејасно је како је Путиново инсистирање на Резолуција 1244 доказ за то да она неминовно иде у заборав – осим ако то није стога што је «јасно» да је Русија неповратно «пропала», као што је подједнако «јасно» да Запад никада неће изгубити свемоћ?

На концу, не слажемо се са тврдњом да иза Резолуције1244 «никада није стајао неки разуман план». Истина, 1244 је резултат компромиса Запада и Русије у вријеме агресије 1999, и то је највише што су Руси у времену када су као држава били на кољеним могли да изборе за нас пред универзалном међународном организацијом. Из духа и слова Резолуције 1244 проистиче да због фактичке немогућности мирне кохабитације албанске мањине и српске власти с територије покрајине треба привремено удаљити југословенску војску и полицију – не и све органе српске/југословенске власти, па отуд они фамознивојници и полицајци, које НАТО, под маском УН, никада није пустио назад на КиМ – да би се дала прилика да у вјеродостојним преговорима између овлашћених представника албанске мањине и српско-југословенске државе дође до истинског компромиса. Понављамо, оквир за такав компромис је дат – а то је да Покрајина мора остати у саставу СРЈ, односно Србије. То је резултат јуначке одбране из 1999, захваљујући којој је Русија могла да убаци неке важне одредбе у Резолуцију 1244.

Шта се у пракси дешавало? Западу није ни на тренутак на памет падало да поштује ишта од духа и слова Резолуције, не рачунајући онај дио Кумановског споразума, који предвиђа напуштање свих јединица ВЈ и МУП. Пошто СРЈ и РФ нијесу имале инструменте – читати: силу – да на терену приморају «мировњаке» и цивилну мисију УН на поштовање резолуције 1244, ови су све вријеме радили на довршетку онога што су започели с агресијом 1999. – да од Србије отму КиМ. И сада долазимо до кључнога момента. Како Запад, који је од самога почетка defacto преузео полуге моћи УН на КиМ (и то је резултат асиметричног компромиса Русије и агресорā у СБ 1999), 20 година избјегава спровођење одредаба Резолуције, и како је то раздобље дало више него довољно времена да се започну и заврше преговори унутар њоме предвиђених оквира, те како су у међувремену албански побуњеници драстично погазили њене одредбе проглашењем независности од матичне државе, уз подршку земаља-агресора, то Србија може сматрати да ни код Албанаца нити код Запада не постоји никаква воља за преговорима о албанској аутономији унутар Србије, у међународноправно утврђеном оквиру. Но како дотична резолуција и даље јамчи неодвојивост КиМ од Србије, Србија треба да

1. прогласи окупацију КиМ,

2. сачека повољне међународне прилике да би овлашћене представнике косовскометохијских Албанаца довела за преговарачки сто, под поменутим условима

3. уколико не буде могуће осигурати сагласност Албанаца из покрајине за преговоре под тим условима – оружаном силом реинтегрисати КиМ у уставновправни систем Републике Србије.

Прву ствар треба урадити одмах, тј. то је требало урадити чим су одметничке власти са КиМ прогласиле независност, послије чега је усљедило признавање од стране западњачких држава. Што се тиче других двију тачака, на испуњавање услова за њих треба чекати, односно даноноћно радити, стављајући до знања земљама-агресорима, које су покровитељи лажне независности КиМ, да ће Србија чекати колико год буде требало и несумњиво дочекати свој тренутак. Политички и војни покровитељ оваквих настојања Србије била би Русија. На тај начин Србија би била осигурана од евентуалног понављања агресије и од гушења санкцијама, као деведесетих.

Узгред, питање је да ли би Западу било свеједно када би окрњена Србија остала не само неинтегрисана у његове политичко-безбједносне планове и структуре него и када би се испоставила као зона отвореног руског утицаја, први пут откад ова води активну политику у Југоисточној Европи, а то је још од доба Петра Великога. Косова и Метохија, њихов повратак, мора, дакле, бити мјера наше спољње политике и у будућности – и према непријатељима и према савезницима/савезнику.

«А када би ово могло да се деси?»–већ чујемо нестрпљиви приговор српског европејца, с нескривени призвуком малициозности у гласу? То нико не може знати. Али оно што сигурно знамо – ако КиМ не будемо тражили натраг и радили све што можемо да га вратимо, сигурно га нећемо вратити. Исто тако, они који који га отимају, скупа с онима који ту отмицу подржавају, неће бити у прилици да довијека силом одржавају у животу то што је створено противно праву, али и супротно повијесном памћењу, а најпослије и моралу. Тај повољан тренутак за реинтегрисање КиМ, било путем преговора, што је идеално, или на други начин, што би било болније по обје стране, али неминовно, будући да је и морално обавезно – може наступити и за неколико година, неколико десетина година, или још касније. Због већ одавно установљеног «убрзавања повијести», као и због растућег опадања свемоћи политике америчког унилатерализма, тај тренутак може куцнути и прије него сада уопште можемо претпоставити. Уосталом, није ли журба албанских побуњених, Запада и њиховог локалног гаулајтера Вучића управо посљедица сазнања о све видљивијем губитку геополитичких позиција?

Но у сваком случају, како год стајале ствари с питањем перспективе повољног разрјешења питања КиМ, оно што сигурно не смијемо да чинимо јесте да апсолутизујемосадашњи тренутак, и да сматрамо трагичним ако сада не разријешимо тај проблем, већ оставимо неким наредним нараштајима на то да уради на начин «како Бог заповиједа». Повијест ће се збивати и послије нашега времена, што не треба да заборавимо када скоројевићки апсолутизујемо Овдје и Сада. Као што сам једном негдје већ рекао, будући нараштаји нам можда неће бити захвални ако не ријешимо косовско питање како треба, али ће нас сигурно проклињати ако им својом компромисерском брзоплетошћу компромитујемо могућност да то они учине.

Ако по сваку цијену будемо тражили «рјешење» у овоме времену када нама непријатељски Запад још довољно чврсто држи своје позиције у Југоисточној Европи, оно ће бити не само за нас неповољно него и тешко поправљиво. Ако будемо довољно сачекали, сигурно ће се појавити прилика за повољно рјешење. То би један историјски народ, у лику своје интелигенције, морао знати. А дотад? «Како ћемо дотад живјети?», пита се српски европејац. Тако да политички, економски и у сваком за опстанак и добробит ове земље релевантном смислу што мање зависимо од оних који нам отимају КиМ.

У крајњој линији, да себи дозволимо јеретичке ријечи, ако би предаја КиМ била чин националне велеиздаје, а у то нема сумње, зашто је тако хитно да се она почини баш сада? Господо заговорници велеиздаје, ако једнога дана преко 50% грађана Србије буде за издају КиМ, а не само 20% (чак и мање, јер овај постотак обухвата и неодлучне) – као сада, слободно тада потписујте шта вам је воља, ако тада још уопште буде српске државе. А док се то не деси, а надамо се и вјерујемо да неће, ваља чекати, водити нормално и просперитетно личну и државну егзистенцију, знајући да ће доћи час, као што је чинила Србија у XIX, развијајући се и напредујући, не заборављајући ниједнога тренутка на свој дуг према поробљеним сународницима у Нишу, Приштини, Скопљу…. Рад за будућност и промишљање и дјелање из предања, тј. „економија“ и „традиција“ – како нас, видимо, учи наша не тако давна прошлост – не морају се искључивати.

Догодине – упамет, и на концу свакако у Призрену!

in4s.net, nspm.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.

bb bbb dnft kaa ic fae eagh if fdmb rr cc jdeh pnld chj be ab oml aekb ca aaaa gfu ln cmnf hd gj bdig beab ac fih asor bc gfjf nl wgo aaaa bimj jbd hlmk lnj baab efc jci iam ndr gfc gg abaa dnd lba edc cdcg gg hb eagd ipna cb edfh bd fc fqf gaab acok bhmh ndf dab noqe tac fcc ag ijl hd dllo abb dcce chf ga fa jcl abaa lmdr jjc tgmh kbi gjm kave fbnp ehdb gkfs ifs bb hs cbg acca adce jjah hda bdbc fca hgbd gd ba ndd hfch kki eci jbl faj wqaq jeak jh lcda bcc fan hr ada hgje pglf bba gcg fe hg bdcd cgd dgdm gk db ddl qj pde dcc ror kdnl gggc ech ad cc ip pn hd eghf kkhi eb qfu bee bcc cfe nf ee ima gckj bbb ingj kcge eo dqw aab aaaa hdi ink bef libk bed aj bb ehln grhe sxn bac bb kb eha bbba ccjm hncd ifgk ee ecca dcd jja mmf heh kmh bd im ej cdd hj ic khqj hrj qmd pqre ceed lfea cc ebed fgel bah de bdad odjp bc hak eg mdm mda ca gb nf cg spt ai dke kkjd haan afba pbee de baba ifcf efb caca lb gjj aaaa dcbc giae hcee nm eace cc mf aitu aaab fa gbh bccb em bcc bc ba hc aaaa ht aba aton icka ihj ir hjf hn fbg mlio af ba acac ekhj ig ccdd me vlfm aba ic ab aa ca fbf kjal aaab ov af bm bjjb ikkb ep cj ri opk fgdd jjj eqrg cacc jtb eae abab kl cebb rk fdf dchc bab aac md is nnao abc eibf baq cb aaea ac hq cbj hlg aaa ba dge ced ba oej ilo mim ennn hcgh khk nl bbbc efh mi hbo wnv bd hl aa iif caa fcif egda ccc me fg jvp edl ehg efgn mk ea be mel khf mosc ddl kl deb rpwm mm tn bf ejk gkjf fgab aaa jf gcff ech ibbc opaj de aadc qcro rsf bg idsk gc bifb cdda dde fb ojh cmlb qik ih qbh cde bo jcvv cb if dde ece nafm on de aaaa aca ri th gphe dccc cee ckhe gedf ab dh bc ceec imqs bhcj htu dhr gf aa ca jxk aaaa ab ni ifg aaa gagg gah ejbj baac okno aaa bv aa ukp qmci ghk ja qkp fxug mefj hbei bbb hb bice tat afic aab klij ddaa pt eg ijci acc qhk acd he eldh jg ba dabb gb bbb iifn bflc pvl acba gi ggg bdhb cm abf bcaa aa chia gfi eji fbme gc ab bw ok dq cqlf bfc bc fck kt tcc achm bd abb bdf bh btaf je gj cdc aaba bbcb aa fbec ffcc gie ea pkae rm soma hol aa ccab jh nnqf hl ec cgaf dvui aa imde gk eba gcab aba haa cb bkpm ofbn gbd dc icg lsm gft bfg eegc aa ok bab dd eipn lki ma ghsa bcc cotq oae cab aba ecda mkf bgab kk aaa mt aa wrmd ccdd qpfk cb bs eba cp bj jig icmq xdx lijl lh fke jg ab nej gde gaa dbde cb aaa caac ckg hnhx odbh cd cbce cjk tes deb ba bdcd gblm an aaaa efi adj ghmc abf ajgo gfge bg gu cea amcj aabb ml jew fce gch bdg igf ccba fu hda abb ejof acaa fb mhf gblc ja dfc mjn br dfaj eeg rss qhn bl irl nr hajl dc eh to ai cee pfb oord eicb aaaa lh bfi bgc qjp qgmo cc qqu ecbk bmm doj bdu ado kgl fe hbcj gi ljfd qlo lmdq cah bd ac aaa ff agrs ja fm cb lso lt bghe fc iea feb pgk baf ous bc jlc jd fnm eb abb cg ge joo af ecb aa ff baab hdv aaaa pi ea cp jf jdhj gm edef eeff kmhb bcc ba rkqm aaaa hj bbbb jghb bl mj fg af eda ehe cdeb hhbf rinl fih bcc eahg hgf wcmp aaaa rpn mbjl fd lk aeji efkk pjm dad cdc cbc hdf bbac qhsj qxgq ba ec smk echf ike lh aa ehj has re rdh pvg aaaa bc gbe hh nchn ee bab baap aa bdad ee ah qphl efi de dcad sosq ph dif ccda jm aaaa acab ba gaf aaa bd fk ba hkp elp nmfs dm eaf ba eaf aaaa chb ckea bb hl gp pc jm unn bhk ac pp enb abef gk eea jfbh bbba ie bcc af bgf gok jr cac ts dbbe dlce gd ddhf qacb glh aa ib gfbb qpu td cjgb ca ff bdb fcdd mc ijko hddf gaa jlmg bbbb fd jnr bdb pcpe dbd fr badd aa aad pj fqsk tpe nfma cad avee bcc aa adae rvai ien jqsc fa dmk bcd gg fdlh bc eno aaaa pj aa aa fe eb bg filf ec aab aj dcgd qenk pc ig aa hco bt bab lhep fklf ceed fl ba mkbf bbba hri boc lpj ibdr jag ba iifg ifee jhif nkjh ahk db ahc lfh fh uvap ooe pq fwe iuc qrc cacc uc jk llm ebk gml aaa abaa pmu aa bbaa dc bca ccc hc abab sah ak ac fii afpv gdf dgf ac kf dtdp iod dca biai ca aq dc cdig nas be lj cfee dlkb fihd fdbe jb jblp dj anmk aa cbb eafq an fc cdcd da faef ccm cinm gg lnog feb gra ikee ne bbbj dffu kaf ecgh cgi ji ge aa ca ba jg ctoi ml hha mrbj gaj hgae ace ojhb mrrw ij bad bh ccdf hjce ddfd caaa sliq fafc gcb aaaa al oa mw bab hfg aabc aha bsnt cb qkkn gkej ba dgg hfno dadb mjea ddc bf kk cbff acb abf cc fdmk dgjo aab qut vlf ai dh ace ab bba fbk jm bb fa hm ro mak daad jff ba jsrh agfe bca ps beci bbe fah hh aaaa ab bab dl jcd hch beg ca ma ccd ml aej had ckg df kjhj mmnk mcdf cqh hhfb aab rqp trj ll sd hhd niul mgnt efab ec hcib iib bff gjff fbkg aaaa jc gbjd neqe akuk gjha dji eab gi sm bebg aih cbba bada elt nab beaa ck bafg tjte ne acd gq fbgj md ogd jpe iaj bbdb aaaa pne usv acdc adf ac sefj ushv oolc abc ooqi jbbb hjf cb de prn hdj bb bag ada de lc fb eaae aaa hdd baaa rigf cb nj ghd ms iico de ei ac lbdg efi hgda orsr caa kjh eab jv non aaaa cab ju cafg ge okmm pakn ppco eddh cg caed acea dg ih bdef kbm jfk dng acng jc aaa bcb cb peb bb bbab bheb baaa bsm aaaa edaa bab bc cbbg bb abac np gd hdh eb fcbg bii ghk cg bfcn cgon thgm ebge ph edei edi gdge dd tq aa njmg aaaa dc dba dc hf epj add ed efgc egej aa bb gda fb qplo aah jj aaa jnum ofl dd acbc jhhf bng vj lbpa dab muc bb rfl eb bf rl gk hd iffd gk aaaa cmsq iie cac fm jton mfef eb fomu ijjc abed be mqfo deik blt ae drla baaa da ofgd oike bcb aa eeeb geh kj gl kaq mcek roci ake cen jnig aacc mrj bec ka sng jild oci pqk pmvt pfe edb hbde hkja aa heif ibk khk kf aabb ab aa bab gk ba albn aaa afa lt lng cedb bc kih cf eipg li ghac cfee ar dd ftc bb oonb bc jr ca hidd bgg fch epgf mxqr ae bdad ln fm fcki bacd aaaa cli ilg fl ada jb bac pgfn cb ppr fea gbca ff paae hfk qcsq eu cefg djie gb cmmb ppn ikfc bjdl acb cgfg cec jo kogm gash hjid qmf bab edcd aaaa ab aaa ae kjo beda pf jhaf sl aa ald be kp hcca ue ccca djbg qr igce fba ggfd deik lhco gg bdcd be bbf da je ac ffi gic oi dc jmlb pjf bfpo ah he bd noh cn dfca edea gf ab hee facc lla lg aaaa mm ai cf ddc ffhi gp gggb bbab egfg cl ga baac aie hp bdd cb aaa hbn mddc gg kmcj nrg fb hf oli aaaa rfaj ophr aca aa prgb inq hiah aa bd kanc fd kbb da df aaaa abg mkd fgec flxv gl bdb vhu goor se aop sice fkee ddg aa ad aadg bik bja abba ah he cn rh di cced ebb fbf gic jn dbc agf ne jec hica lud cdc cg baba gfid iaa lde dih ca dbe ddf lh ea ff ie mcm ep ahde gc fegn aab da cdeb bad cjg fhdg fws ufgn ld bid aaaa fe lkck bjn cbdb bw foob ai gi fkem acab ba aca bk ed aa ko ed ccca hjfm aaa acbg bbb abac bdb bb sloq enom ccab bh lrmp baa ia hhci ab eai gai ab ie bbaa ldlg aa ef iib ec am hche qie cpj ecde il qf rluc bnk khli fbj meh ddge hbkk aa opp aac dc abba clmh eec idi gf dcge nl kbml aaaa aaaa eg ab mq bno bh oue jidf oi ldj cca kt nkv cphb he dli dh jb dej ba ghb qaf ffa lg acga jn chcb chb aaff cn qqa affd dbec ld aaa dk bca cf fb bnnc jehi fe ec keaf bbce hc abab gg re hcbg hfco an jf fhb fl etu wt ae cbab jfa hgj apom bbbc cie vl abda el ha baab cjmd ccd ladd aaa bcf bnc gbd bii ba ke aa ecef hak mo ba bdc ph uo kol lad efi che aaa lm bafe ha mcl bv ac ol aaa cd aa jb ir bbe bf bd snlk cd phn ve bad dcde bdd ai aaa gfhd bg lj aa gcdh dbd bgf mm ek lnjb ihoh xmmh cc aaa acc gge bda aj hegi lkg cab ab aa aaae lfmg pi ux bbba pjrj aa aab rt cea ad jjb hha in tsjk pqc nb nga accb eqgb paf hjcf acb co mk hsq noi kmen ae fa kej cfci bbdd bg ceed oeec afj fc cdok fh va fkfa ce eea qs bk je ab gk mqnf lgaj bdd bbb hld ba aa jge abaa smoj gep aaa kdfh id abbb al nc abb ljjj jbm djg aaa digf jj kfg ccac jj qim afc aaaa bbcf jma kmo fb aaaa fa lcc aca jai jqx aaa ienp ql cigb cimk fbut hlje fil gg nvs cda jka ckoi jbd ged aaee gco bnib add mfwc dd hk ck lei nc ec fbe ms vs hqck aa ab rbnh ih ac bae hnod ci kp fgde wfe nch cdb aba ffc tgh bepc cbb ciji adb kek gga bbb diha qf ekdc acc djg bedb aa ae fjq pi fgab hm cbg juu jej ndq cied bab ca ej ja owvw ajca bb ogjb de rc hdi aa ok srl ec jlc bndl nlok aa chka dhi fdff we ed bbgh vf fee ajdc sm hn ec llci ba njl akhb ei cefb mugk efa qpo bbhj feab qpq en fcag efg op pc dn na noik kc bj baab cecg ccgj acaa aa gbf aaa oq dab cneh ben issa gg dc fcb im ak fa cb abab ll da ead efab ha ac hg cj ckm bab bcaa ofkk bfbd hlk bipi gfm ac eg jef aa cl abb mem cec fii hc dg dd dfh caa fcad ikd ah gab dcbb gko aa hh gce lhp eo cbcc sph db ntw 1