Хамид Дабаши: Злочиначка улога Енглеске у иранској историји

ИСКРА на Фејсбуку

Иранцима, као главним жртвама енглеско-америчке преваре, нису потребни инострани филмски продуценти да би причу о пучу из 1953. приближили широкој публици

Демонстрације просталица Мохамеда Мосадека у Техерану, 16. 8. 1953. (Фото: Викимедија)

Зашто филмски продуценти у Енглеској спречавају приказивање документарног филма „Пуч из 1953“

„Љутити филмски продуценти спречили приказивање хваљеног иранског документарца“, гласио је недавно наслов у Гардијану. О каквом се документарцу ради? „Приказивање филма ‚Пуч из 1953‘ (‘Coup 53’), који документује улогу енглеске обавјештајне службе МИ6 (MI6) у поновном довођењу шаха на власт, спречено је усљед тврдњи појединаца да им се тиме нарушава углед.“

Читав свијет зна да су 1953. енглески МИ6 и америчка ЦИА режирали војни пуч ради свргавања владе премијера Мухамеда Мосадика и поновног довођења на власт одбјеглог монарха који је служио њиховим нафтним компанијама и другим економским и стратешким интересима. Предсједник владе Енглеске у то вријеме био је Винстон Черчил, масовни убица омиљен у елитним круговима у Енглеској, док је предсједник САД био Двајт Ајзенхауер.

Ако мислите да је овај погубни чин био изузетак, три године потом енглеска влада премијера Ентонија Идна, уз саучесништво Израела и Француске, извршила је инвазију на Египат да би спречила предсједника Насера да национализује Суецки канал. С друге стране Атлантика, САД су 1954. учиниле исто што у Ирану, режирајући државни удар у Гватемали.

Чињенице о пучу у Ирану из 1953. познате су широм свијета. С докумената ЦИА скинута је ознака тајности. Њујорк тајмс је прије двије деценије објавио и подробан извјештај. Објављене су бројне књиге и чланци на персијском и енглеском. Некадашњи предсједник Америке Барак Обама и сама ЦИА признали су да је Америка учествовала у пучу.

Зашто онда филмски продуценти у Енглеској спречавају објављивање овог документарног филма?

Зато што се у њему откривају нове појединости о учешћу владе Енглеске у пучу у Ирану.

У том смислу, важно је истаћи значај овог пуча у историји читавог иранског народа. За Иранце је злочиначка операција МИ6 и ЦИА из 1953. године против Мосадикове владе можда најкобнији догађај у читавом ХХ вијеку.

Нека од ремек-дјела модерног персијског филма, књижевности и поезије баве се терором и издајом од стране Енглеза и Американаца.

Иран има славну филмску историју – поменимо само Абаса Кјаростамија. Иранцима, као главним жртвама енглеско-америчке преваре, нису потребни инострани филмски продуценти да би причу о пучу приближили широкој публици.

Вријеме кад су Енглези владали свијетом и контролисали шта се може а шта не може објављивати о њиховим издајствима одавно је прошло. Да парафразирамо бесмртне ријечи Едварда Саида – више нам не треба дозвола да приповиједамо своје приче.

Хамид Дабаши (Hamid Dabashi) је професор персијске књижевности на Универзитету Колумбија у Њујорку

Чланак  је првобитно објављен на Middle East Eye

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

stanjestvari.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.