ФИЛИП РОДИЋ: Болест здравог разума

Готово да није прошао дан а да нам нека од водећих личности друге, прогресивне, либералне Србије, није солила памет како ово или оно „није у складу са здравим

Стицајем околности, реченица која ми се током овог ванредног стања највише мотала по глави је парафраза чувене реплике из представе немачког драматурга Ханса Јоста, толико често погрешно приписивана Херману Герингу, “када чујем реч култура, хватам се за свој револвер” (изворно “откочим свој бровинг”). У мојој, карантинској верзији, реч “култура” замењена је појмом “здрав разум”, јер готово да није прошао дан а да нам нека од водећих личности друге, прогресивне, либералне, случајне, или како год је желите назвати, Србије, није солила памет како ово или оно што није у складу са њиховим светоназором “није у складу са здравим разумом”.

Посебно ми је чудно када о “здравом разуму” пише особа која је пре само неког времена писала текст о томе како је успела да се не убије упркос тешком психичком обољењу и која и дан-данас “по потреби” пије анксиолитике како би ублажила своје ирационалне страхове, о чему отворено говори на свом твитер-налогу који, чак, назива “каналом за ширење здравог разума”. У наслову, а и садржају једне од својих колумни, она чак отворено здравом разуму супротставља верска осећања. За разлику од ње (и многих других из те екипе домаћих просветитеља), ја не претендујем да сам власник “здравог разума”, а то посебно не бих радио када би ми једина потврда за то могао бити лекарски рецепт за “ривотрил”. Верујем само да имам разум који је некоме, можда, здрав, а некоме, можда, и није, јер шта је то, заправо, “здрав разум”?

Модерно значење појма “здрав разум”, које датира из времена просветитељства, је “конвенционална мудрост” која је “основа модерног размишљања”. Конвенционална мудрост, као што јој само име каже није некаква апсолутна истина, него ствар конвенције, односно договора који је променљива категорија, баш као што је то и “наука”, односно научне теорије, иза којих се поред здравог разума ови људи заклањају док намећу своје погледе на живот и свет.

Ернесто Сабато, чувени аргентински писац који је, као физичар, имао и озбиљну научну каријеру, сматрао је, тако, “здрав разум” великим и сталним непријатељем науке и филозофије. Човек који је своју принципијелност и правдољубивост доказао прво супротстављањем власти Хуана Перона, а по његовом свргавању стајањем у одбрану перониста прогоњених од нове власти, написао је у есеју “Појединац и универзум” из 1945. да верује да би “суд који би деловао у име Здравог Разума осудио на лудницу Зенона, Парменида, Берклија, Хјума, Ајнштајна”. “Достојно је дивљења, међутим, што здрав разум и даље има толики дидактички и друштвени углед упркос свим невољама које је баш он препоручио: равној површини Земље, геоцентризму, наивном реализму, Пастеровом лудилу. Да је здрав разум превладао, не бисмо имали радиотелефонију, ни серуме, нити простор-време, ни Достојевског. Ни Америка не би била откривена”, навео је Сабато.

С обзиром на то да излазимо из карантина и да је позивања на “здрав разум” највише и било током пандемије, занимљиво је да се Сабато у свом есеју посебно осврнуо на лекаре: “На крају крајева, добар део савременог умећа лечења састоји се од празноверица које су добиле грчке називе. И строго узев, мало је људи тако празноверних као што су лекари: када се рашири нека нова празноверица, као што је вађење крајника, они помисле да се свака болест може излечити тим необичним поступком. Уопште, може се рећи да само празноверни људи могу одлучно одбацити неку празноверицу, јер они су једини који чврсто верују у нешто: истински људи од науке превише су опрезни да би ишта дефинитивно одбацили.” Превише опрезни да би ишта дефинитивно одбацили, укључујући и силу причешћа? Док је здрав разум, како наводи Сабато, “непријатељ чуда, али неуобичајеног чуда”. Смислено је Сабатово указивање да је “лако доказати да је здрав разум чаролија и најразузданија машта: тај ђавољи адвокат наводи сељака да се закуне да је Земља равна и да је Сунце диск од двадесет сантиметара у пречнику, а у свом чаробњачком бесу може и укинути велике делове стварности, а некмоли изобличити их”.

Заиста сумњам да би данашњи наши заговорници “здравог разума”, колико год били острашћени у својој мржњи спрам православља и цркве, негирали врхунску вредност идеја љубави, солидарности, равноправности, милосрђа које је Христос проповедао, а које су биле у супротности са ондашњим “здравим разумом”, због чега је и распет. Разум је здрав као што је у Орвеловој Океанији рат мир, слобода ропство, а незнање моћ. Управо је то начин размишљања који ватрени заговорници “здравог разума” желе да нам наметну, или нам већ намећу. Постављајући ствари тако да су све ствари са којима се они не слажу и које су њима несхватљиве супротне “здравом разуму”, па самим тим и болесне, те се имају “деконтаминирати” је пут у диктатуру и смрт, пут који је Ђордана Бруна одвео до ломаче, јер је оно што је тврдио било супротно “здравом разуму”.

 

Аутор Филип Родић

 

 

Извор Вечерње новости, 10. мај 2020.