ДРАГОМИР М. ДАВИДОВИЋ: УЧЕЊЕ О FILIOQUE И ЊЕГОВИ ТРАГОВИ У ПОКОЉИМА СРБА – АНАЛИЗА НА ОСНОВУ  «ПСИХОЛОШКИХ БЕЛЕЖАКА» ДРАГАНА КРСТИЋА

ИСКРА на Фејсбуку

Јасеновац

Сажетак: У раду је кратко приказана анализа утицаја учења о filioque на покоље Срба у Другом светском рату и касније, онако како је то сагледао Драган Крстић у својим „Психолошким белешкама“, као и његов увид да ово учење представља идејну основу свих актуелних тоталитаризама, а који су се сви без обзира на своје разлике, удружили у схватању, и спроводили га у дело, да Србе треба уништити, или им барем „променити свест“.

На размишљања о теми из наслова и њојзи сличним, није ме навела ни професионална радозналост ни дужност, јер сам по професији физичар, него животна потреба да боље схватим и сагледам корене историјске судбине моје, и уже и шире, породице, као и целог многострадалног православног српског народа коме и сам припадам, и потреба да сагледам дубље узроке распада дугогодишњих пријатељстава са некада блиским људима католичке вере. До тих распада је дошло током ратова деведесетих, због посве опречних схватања и интерпретација свега битног у вези са ратним збивањима. Најсажетије је, по њему оптималан пут решења проблема, помало метафорички, формулисао један професор Универзитета; „ „Небески народ“ на небо, а остали у етничке границе.“ Теоријску подлогу и њено објашњење за сродне ставове имао сам прилике да чујем сасвим неочекивано, на за мене чудном месту, не бих ни помислио да такво место и постоји да га нисам видео, и у чудној прилици, наиме у Москви, у Католичком институту у Москви, на улици Енгелса, а на конференцији о мистицизму. Тамо сам се нашао по позиву мога пријатеља С. С. Хоружег с којим се виђам сваки пут кад одем у Москву, а те године због разних неодложних обавеза није било друге могућности да се сретнемо и поразговарамо – него на том месту и у таквој прилици. На конференцији ми је најупечатљивије било предавање једног младог језуите са закључком до кога је дошао после дугих граматичких и теоријских разглабања да постоје само две правилне интерпретације хришћанства а то су грчка и римска; руска интерпретација хришћанства је уствари пресвучени фолклор – док интерпретација хришћанства балканских православних Словена није чак ни то. Председавајући је питао да ли има питања или коментара – није их било (!) – и таман кад је хтео да најави следеће предавање ја сам замолио да ми да реч, да искажем свој утисак који није био ни питање ни  коментар.

Ја сам рекао да за нас православне Србе православље није питање никакве интерпретације и граматике, него питање живота, да постоји легенда да је родоначелник православних Срба Свети Сава српски рекао да смо ми на Истоку Запад а на Западу Исток, а да је велики српски писац Иво Андрић рекао да ми Срби једнако познајемо, разумемо  и волимо и Исток и Запад, а да нас једнако не разумеју и бију и Исток и Запад. Подвукао сам да су нас у најновије време биле све најнапредније земље Запада, све са благословом Папе римског, да нас Руси нису помогли али да нас барем нису бомбардовали. У тим чињеницама живота ми видимо по чему се православље разликује од ових других „интерпретација“. Уследио је предавачев шлагворт: „По томе што вас нису бомбардовали, види се да Руси не разумеју шта је хришћанство!“

Како разумети или бар наслутити порекло оваквих схватања и апсолутну самоувереност њихових носилаца? Прегледао сам много књига да нађем бар приближне одговоре на та питања и најзад сам нашао мени лично најприхватљивије, и мислим тачне, одговоре у књигама Драгана Крстића (1929-2006) – Психолошке белешке [1-4]. Белешке су писане тајно, и објављене већим делом тек посмртно зато што би му њихово објављивање у Титовој диктатури донело најмање дугогодишњу робију на којој је био неколико месеци већ као седамнаестогодишњак, у казнено радном логору у Великој Ремети на Фрушкој Гори, због приватних примедби о комунизму и комунистима.

Прва и очигледна разлика католика и православних је увођење од стране католика у Символ вере додатка „филиокве“ – „… и од Сина“. За разлику од неких наших марксиста који су у „филиокве“ видели само бесмислицу и „проклетство малих разлика“ због којих је страдало много наших људи, Драган Крстић је схватио сву провалију коју је међу хришћане увео овај додатак, и сву несрећу коју је он донео православним Србима. „Филиокве је једна од оних малих, „једва приметних“ разлика које су суштински измениле свет и његову историју. Само један везник и једна именица измениле су целокупну структуру поруке старих светих књига, као што једна тачка или црта могу да измене структуру и смисао једне реченице, или неког цртежа, као што се добро зна у гешталт психологији. Првобитни постулат хришћанског веровања подразумевао је да Свети дух са својим Логосом може да исходи само од Бога, а не и од сина, Исуса Христа, који је сишао из трансцедентног света на земљу и имао овоземаљску улогу. Тиме је онемогућено да било која овоземаљска личност, па макар да је у питању и син Божји, поседује божански логос и да њиме управља. У датом концепту трансцедентни свет постоји као такав по себи и за себе, и нико изван њега, у овоземаљском свету, не може имати његове атрибуте.  … Увођењем оног додатка „… и Сина“ у пропозиције фундаменталног веровања, Западна црква је разрушила првобитну структуру односа човека према Богу и Светом духу и поставила нове односе. Ако је Божји син такође исходиште Светог духа, онда и наследници Исуса Христа, његови апостоли, наслеђују и носе у себи ту трансцедентну моћ, располажу Логосом и могу њиме управљати. Сматра се да је први поглавар тада заједничке хришћанске цркве био један од Христових апостола, свети Петар, тадашњи бискуп у Риму, и по том основу Римска црква би требало да представља наследника Исуса Христа. Заједно са тим наслеђем преносе се по тој схеми и сви атрибути који произлазе из оног додатка „… и Сина“, па поглавар Римске цркве репрезентује и Бога (који је послао Христа на земљу) и Свети дух, са Логосом, апсолутном истином и непогрешивошћу.“

Крстић сматра да никада неки исламски ђихад или неки римокатолички свети рат не би могао бити ни започет а камо ли успешно завршен, да није било извршено свођење Светог духа и божанске моћи из трансцедентног света на земљу. У православној хришћанској теологији, постоји фасцинација папинством и папом као основним обрасцем издајства Бога (која изгледа у наше време почиње да бледи), после чега су постале могуће све друге трансформације лажног преузимања божанских улога у тоталитарним диктатурама. „И сада, пред нама, фасцинантно стоји римски папа као лажни посредник божанске и историјске воље, као посредник између људи и Бога, који ствара посредоване личности (то је бољи израз од уобичајеног термина ауторитарна личност), и у стању је да својим послушницима да сва овлашћења, и да им опрости све грехове, и све то овде на земљи, где један смртник обећава нешто неком другом смртнику. То је био прототип свих тоталитарних диктатура нашег времена, сви диктатори су се јављали у сличној улози, сви су посредовали и општу и индивидуалну судбину, сви су имали иза себе безброј апсолутних послушника, којима су давали све, опраштали све, па и одузимали све, као што су то, уосталом, и папе чиниле. Сви диктатори су, такође, морали бити безгрешни, барем за време док су били на власти.“

Све идеологије нашег времена почивале су на оном додатку „… и Сина“ који је такође исходиште Светог духа и божанске моћи. Због тога су све и морале бити тоталне и тоталитарне, али и тотално ирационалне.

“Римска црква је убрзо после отцепљења постала моћна теократска организација, са великим и непосредним утицајем на понашање европских држава. Иако се она отцепила, наметнула је свету концепт да је она друга, православна црква шизматична, и да су припадници тих цркава обични шизматици са којима се ваља обрачунати“.

Сви тоталитарни режими чије смо идејно порекло видели удружили су се у за то погодном моменту против Срба – „сви они били су сјајно уједињени против Срба, не показујући готово никакве разлике у мржњи, мада су њихове међусобне разлике биле далеко веће од оних које су их делиле од Срба. Као вођени неким чудовишним диригентом, чије су канџе држале палицу која је дотицала сваки кутак Југославије, сви они, као у хору, певали су једну те исту, лажну и дречаву песму, чије је извођење само привидно личило на хистерично пренемагање, а уствари то је била опасна, параноидно-схизоидна песма. И сви су убијали на исти начин. Жртва је морала да буде измрцварена и искасапљена, пререзана ножем или здробљена маљем, а лобања детета морала је да буде смрскана ударцем о зид, то су чак и увежбавали убице почетници, било је важно како ухватити дете за једну ногу и како га треба замахнути и треснути о зид да прво удари главом. И ништа их није могло зауставити у тој махнитој песми  ни у побеснелој мржњи.“

За разлику од Јевреја које су Немци убијали индустријски, највећи број Срба у Јасеновцу убијан је метком или ударцем у главу, или је заклан „што само варира тему „главе“ у убиству, јер симболизује њено одвајање од тела.У екстремним случајевима  хрватски националисти одсецали су главу секиром, или су перверзно тестерисали врат жртви, не би ли буквално одвојили главу од тела“, јер је „глава“ жртве са својим апстрактним мишљењем „крива“ и да она као основни извор „греха“ мора бити нападнута.. …Убијање Срба односило се пре свега на убијање одређених идеја… То потврђује и чињеница да је паралелно вршено и масовно покатоличавање Срба, када су Срби нагло постајали „Хрвати“…“

 

Списак литературе:

 

  1. Драган Крстић, Психолошке белешке, 1960-67., БАЛКАНИЈА Нови Сад, 2014.
  2. Драган Крстић, Психолошке белешке II, 1968-73., БАЛКАНИЈА Нови Сад, 2015.
  3. Драган Крстић, Психолошке белешке III, 1974-75., БАЛКАНИЈА Нови Сад, 2016.
  4. Драган Крстић, Психолошке белешке IV, 1976-77., БАЛКАНИЈА Нови Сад, 2017.

 

THE THEORY OF FILIOQUE AND ITS TRAILS IN MASSACRES OF SERBS – ANALYSIS ON THE GROUNDS OF   «PSYCHOLOGICAL NOTES» BY DRAGAN KRSTIĆ

Dragomir M. Davidović,  e-mail: davidd@vin.bg.ac.rs

                    Institute „Vinča“, University of Belgrade, Belgrade, Serbia

 

Abstract. In this article an analysis of the influence of the filioque theory on massacres of Serbs in the WWII and after, as given by Dragan Krstić in his  „Psychological notes “, is described shortly. His insight that this theory is the ground of all modern totalitarianisms, which in spite of their differences in details were united in the idea, which they tried to make true, that Serbs should be destroyed or at least, that their minds should be changed, is also described.

 

Keywords: filioque, massacres of Serbs, Dragan Krstić, „Psychological notes “.

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.