Драгољуб Мандић: Мрачна епизода заборављеног песника

Сведоци смо последњих година колика је моћ кинематографије да оживи интересовање за бројне личности које су дуги низ година биле покривене тамом историјског заборава. Почев од серије Сенке над Балканом, која је у жижу интересовања винула принца Ђорђа Карађорђевића, Мустафу Голубића и генерала Петра Живковића, преко филма и серије који су обрађивали живот и „историјску“ улогу Вере Пешић, шира публика се све више интересовала за историјске личности чије су их представе са екрана фасцинирале, што су бесомучно и на невешт начин користили бројни портали у својим јурњавама за кликовима.

Одмах након одјавне шпице би уследила гомила текстова који су по правилу насловљени са „Ево ко је био…“ и који једностраном и површном садржином усмеравају своје читаоце ка странпутици историјског (не)знања.
„Топли зец“

Последњи такав случај јесте серија Нобеловац која прати живот Иве Андрића. У првој епизоди се појавио, између осталих, и лик Марка Врањешевића, којег игра глумац Срђан Секулић. Одмах након емитовања ове епизоде, на великом броју портала осванули су написи посвећени његовом лику и делу. Према њима, Врањешевић (Нови Град, 1903) је био „један од најдаровитијих српских лиричара на почетку 20. века“.

Пре Другог светског рата радио је као професор српског језика и књижевности у више градова у Србији и био је секретар Српског ПЕН центра. Објављивање његове прве збирке спречио је рат, па се она појавила 1948. под насловом Велика смјена. Истовремено, био је укључен у обнављању културног живота као иницијатор оснивања Удружења књижевника Србије. Међутим, у скоро свим текстовима је пропуштено да се каже да је Врањешевић био и први послератни директор Треће мушке гимназије. Видећемо и због чега.

Наиме, исте године кад је изашла његова збирка, догодио се разлаз између Совјетског Савеза и Југославије. Уследила је хајка на све оне за које се знало или се сумњало да су просовјетски оријентисани. Врањешевић је као такав оптужен у мају 1949, након чега су га се колеге одрекле и искључиле га из УКС. Одведен је на најпознатије титоистичко мучилиште – Голи оток.

За две године колико је тамо провео, Врањешевић је несумњиво претрпео стравичну тортуру, чији је неизоставни део био „топли зец“. Ова врста злостављања подразумевала је да затвореници пролазе кроз шпалир других затвореника чију су канонаду удараца морали да истрпе. Иако се „топли зец“ највише везује за Голи оток, заправо су га комунисти патентирали још почетком 1946. године, када је широм Србије спроведена „дефашизација“ великог броја школа.

Према мишљењу једног од најпозванијих људи за ову тему, Срђана Цветковића, „дефашизацију“ је вероватно иницирао Рато Дугоњић, један од најрадикалнијих функционера комунистичке омладине. Прва се на удару нашла Прва београдска гимназија, где су резултати избора за средњошколске одборе били неповољни за СКОЈ, па их је директор школе поништио и 30. јануара је одржан скуп после којег су скојевци из школе избацили 27 неподобних ђака.
„Дефашизација“ на делу

Поред Београда, где је из свих школа укупно избачено преко 300 ђака, идентично насиље скојевци су спроводили и по унутрашњости Србије, као и на факултетима Београдског универзитета. У фебруару је на ред дошла Трећа мушка гимназија, која је од свих школа сматрана „најреакционарнијом“. Наиме, већину ђака чинили су синови добростојећих „буржујских“ породица са Врачара и ближе околине, а поред њих, школу је похађао и један број припадника СКОЈ-а и младића који су током рата били у партизанима.

Трећа мушка гимназија је тада била расадник ђака који ће временом постати велики људи; чувено пето одељење изнедрило је тројицу академика (Никола Милошевић, Мирон Флашар и Борислав Пекић), петорицу универзитетских професора и „двадесет два дипломирана стручњака разних струка“. Али, уместо знања, тадашњим властима је преча била идеологија.

Наиме, ученици су једног фебруарског дана били позвани да после наставе дођу на манифестацију, наводно, у Лењинову част. Међутим, када су дошли у свечану салу, на подијуму су затекли извесног Мићу Миловића, који ће бити главни руководилац „дефашизације“ Треће мушке гимназије.

И док је пред доведеним скојевцима читао списак имена „фашиста, издајника и реакционара“ који су били оптужени онемогућавање рада школе, Миловића су помно слушали поједини ђаци, професори и директор гимназије Марко Врањешевић, који су мирно стајали с леве стране подијума. Миловић је наставио да оптужује „децу реакционара“ – међу којима је био и Борислав Пекић – за организовање журева на којима су „певане четничке песме и чак ношене четничке каме“, због чега их је требало избацити из школе.

Тадашњи ученик Милан Вељановић сведочи да је први прозван извесни Туцаковић, на шта су скојевци почели да узвикују „На смрт га!“, „Убиј га!“ и „Избаци га кроз прозор!“ Међутим, да би се изашло из зграде гимназије, морало се проћи кроз шпалир вршњака који су их ударали „песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима, који су наједном испод капута извучени“. Када је Туцаковић кренуо, у сали се појавила његова мајка коју су скојевци одмах почели да пљују и вређају најпогрднијим псовкама.

У општем метежу који је уследио, Борислав Пекић је био један од оних који су покушавали да се пробију кроз канонаду удараца својих школских другова. О томе сведочи поменути Вељановић: „Када је кроз ’топлог зеца’ пролазио, Бора Пекић је рукама махао као да лети, а био је врло висок за онај олош… То му је, мислим, спасло главу!“

За то време, док су једни ученици линчовали друге, директор Марко Врањешевић је само стајао са стране и није ништа предузимао. Питање је како би се све завршило да се у згради гимназије није појавила неколицина родитеља којима је јављено шта се догађа. Међу њима је био и Војислав Пекић, тада начелник Одељења општег криминалитета Криминалистичке управе савезног МУП-а, који је пред вратима гимнастичке дворане дохватио Врањешевића и треснуо га о зид, чиме је „дефашизација“ ове школе окончана.

Међутим, читав процес је заустављен тек након што је Јаша Продановић, вођ Југословенске републиканске партије и посланик Народног фронта, лично интервенисао код Јосипа Броза. Неколико дана касније, скоро сви који су били избачени из Треће мушке гимназије су враћени назад у школу.

Марко Врањешевић се од Голог отока никада није опоравио. Извршио је самоубиство 1974. скоком са зграде у којој је живео у Београду. За живота је написао аутобиографски роман у којем је верно описао страдање невиног човека у голооточком затвору.

Међутим, можемо претпоставити да се Врањешевић током свог страдања на Голом отоку вероватно сетио епизоде из Треће мушке гимназије, када се није мешао у свој посао. Идеологија је тог фебруара 1946. била изнад свега оног због чега школе заправо постоје. А када се две године касније клатно идеолошког насиља померило налево, показало се да онај ко се идеолошког мача лати, и те како од истог може и да страда.