ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: ПОРУКЕ ЗА ЖИВОТ

Сједим са Јовом Михаиловићем неимаром из Топлице у ресторану „Одмор на Дрини“ у Бајиној Башти. Слушам и пишем Јовине поруке за живота. Јово је говорио да треба бити и човјек и пас. Увјек треба сачекати, па одлуку донијети, односно пустити да преноћи, јер је увјек паметније јутро од вечери. Само хладне главе кроз живот ићи. Ништа не вјеруј док не провјериш, онако као што се каже ─ трипут мјери, а једном сјеци. Говорио је Јово и да се човјек у животу треба мудролијама бранити, никаквом виком и галамом, већ само чињеницама. Јово ми је причао да је најгора болест изнутра, јер човјек рану споља види, па је лијечи, а изнутра се рана не види. О политици каже да је најгоре кад је систем несигуран и неуређен и подсјећа нас на Устав САД који је стар 250 година. Данас је борба за енергијом у свјету, јер без енергије нема кретања и живота.

У нашем разговору Јово се враћа на свакодневнице и каже да се треба борити да зависиш од свог рада и да не будеш пуно зависан од државе: „Не доводи себе у кредите, не упуштај се у велике послове. Користи природу и њезине ресурсе. Бори се за себе, а не за друге; јачај породичну фирму; развијај занатство, храну и ручни рад. Схвати да је у животу све пролазно осим воде, ваздуха и земље и запамти да нису сретни ни они који пуно имају. Увјек говори истину, не лажи и правда ће доћи кад-тад.“

Пијемо кафу на старом мјесту „Одмор на Дрини“ и водимо разговоре ја и мој друг Јово. Ја сам 1962, а он 1943. годиште. Слушам бесједе настале из његовог мукотрпног животног пута. Сви ми треба да прођемо кроз густо сито и на крају само наша дјела остају. Памет која није претворена у добробит земље и народа, боље да и не постоји. Ђе лаж вечера, ту обично не доручкује. Даље ми Јово наглашава да земља и занат не дају огладнити. Вријеме доноси и односи, даје и узима. Човјек је пролазно биће, а кад би људи били паметни и то схватили, живот би био пуно љепши. Све док ми не будемо поштовали сами себе, тешко ћемо и другог поштовати. Чему сталне лажи, потурања и цинкарења? Све док тога буде, нема слоге и благостања у друштву. У животу треба радити то за шта те Бог надарио. Морамо схватити да ми себи крчимо сами пут кроз живот, да свако од нас себи треба да заради за живота. Свака власт се скида њиховим грешкама и лошим поступцима. Нерад и бахатост су најопаснији безбожници. Капитал брже оде но што дође и знај да је најопасније вријеме кад се обогати фукара. Данас је техника довела народ до ризика живота, јер је толико напредовала да мјења и људски ум. Сада се треба повући у сопствени рад и не треба бити зајажљив и халапљив. Данас се брзо живи. Нису све кризе исте ─ некад је криза била борба за хљеб, а данас је криза администрације по оној Титиној: „Друже Тито, не може се више, један ради, а тројица пише!”. Убиће нас администрација. Ми идемо из крајности у крајност. Само гледамо како ћемо другог заврнути, смутити нешто да нам је је какав неред и да живимо од нерада. Ми смо при-митивни безбожни злобни људи и како вријеме иде, бићемо све гори. Човјек се мора поштовати како год узмеш. На крају све што силом дође, силом и оде. Вјера је направила да се владика и фратар не жене, да не би себи шта присвојили. Најгори ти постану они које највише помогнеш. Људи се морају поштовати кроз њихова дјела. Ја да сам млађи, радио бих као моји што су некада радили ─ не бих ишао у луксуз: него своја храна, свој огрев, свој занат; о себи и при себи. Ми славимо што је било, али ајде да видимо шта ће бити; шта можемо за младе урадити; шта је економска оправданост. Треба да то радимо. Што је било, било је. Не живи се из прошлости, већ за будућност. Пара је чудо, она завади два ока у глави. Зато се увјек треба држати средине, јер први и задњи увјек награбусе. Треба човјек да има увјек резерву и стално је треба надопуњавати. Новац је радно вријеме. Настале су велике социјалне разлике, а порез држава увјек узима и ту су те разлике. Треба направити прихватљиво да буде за све. А и човјек мора бити свјестан колико му значи слобода и здравље. Данас нема љубави, нема солидарности, само голи материјални интерес. Ја кажем својој ђеци: Полако радите, ал не журите. Чувајте енергију и снагу, јер тако чувате своје здравље. Ово данас је зло и наопако, што кажу отело се из божију руку. Најгоре је кад човјек под старе дане полуди, па не зна шта прича. Пред сиротињом се понашај скромно. Каже мој ђед: Био неки слуга код газде и он му понудио велике паре. Он ишао кроз село и пјевао, јер се добро нахранио. Кад прође мјесец дана, он само шути. Добио паре и почео да размишља. Узе он те паре и врати газди и рече му ─ Ево теби газда твоје паре, не могу више да размишљам. Више волим пјевати него размишљати.

На крају за данас да ти кажем коју и о женама. Женама је бог одредио шта треба да раде и гдје им је мјесто. И да знаш, мој Павловићу, све је у генима. Они се троше, а људи мјењају и тако се мјења и карактер људи.

Какви људи, такви разговори.

Што имаш, не кажи, што немаш, не тражи.

Одијело украшава човјека, а не чини га човјеком.

Жена врти ђе бургија неће.

Жена кад плаче и милује, тад те највише лаже.

Можеш како хоћеш, ал нећеш докле хоћеш.

Чега је много, на крају буде мало.

Од немања тврђег рада нема.

Заклела се земља рају да се тајне морат знају.

Каква шума, такви и зечеви.

Ђе варница не креше, ту и нема ватре.

Није свачије кроз село пјевати.

Свако брдо има своје стрмо.

Ко се не стиди, тај се и не боји.

Памет у главу, а леђа уза зид.

Ово су били моји последњи разговори са Јовом у „Одмору на Дрини“, 17. 12. 2015. године. Јово је умро у јулу 2016. године.

Радомир Павловић