ДР МИЛЕ БЈЕЛАЈАЦ: Осврт на смисао Првог светског рата

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Wikimedia/Nationaal Archief/Mr.Nostalgic

Прошло је више од 100 година од Великог рата, а традиција опстаје, носе се цветови булки у реверима и обилазе гробља и споменици палима. Традиција опстаје и као државни празник у некадашњим земљама победницама, а одскора и у Србији. Враћена је и српска застава у меморијални центар у Компијењу 2009. на месту где је Немачка потписала акт капитулације 11. новембра 1918.

Ипак, тешко је заборавити да је 2018. тренутни политички разлог, тамо на месту централног славља, био старији од захвалности Србији за убрзавање краја рата и жртве које је поднела заједно са својим савезницима да се не оствари један пројекат доминације светом и наметање тешких услова свим пораженим нацијама. Диктирао би се мир тежи од оног који је Пруска наметнула пораженој Француској 1871. године.

Сто година после примирја од 11. новембра и 75 година од слома покушаја обнове пројекта који је поражен 1918. године, намећу се нове интерпретације за нове генерације које више немају властито сећање на те борбе и масовна страдања. Пригодним говорима француских и немачких државника инсистира се на једнаком страдању војника и једне и друге стране, њихова заједничка жеља да се врате што пре својим кућама.

Обнављају се сећања на тешко страдање војника у блатњавим, затрованим рововима, на тактички промашено јуришање преко жица на митраљезе, несахрањене кости које су лежале на ничијој земљи. Дневници наде и страха писани од оних на првој линији, војника, лекара, рањеника, заробљеника, у масама су објављивани поводом стогодишњице. Вапај ужаснутих, овековечен у сликарству и литератури, пацифистичким покретима некада, замаглио је одговор на просто  питање – од чега су се победом одбраниле државе које су се нашле на путу великог дизајна.

Збуњујућа ревизија

Рат, који данас сматрају непотребном кланицом, поведен је са идејом креирања нове светске мапе моћи и са идејом очувања једне старе средњоевропске империје. Повеле су га Немачка и Аустроугарска. Нападнути су били Луксембург, Белгија, Француска, Србија и Црна Гора. Русија и Велика Британија браниле су дотадашњу равнотежу снага и постојећи поредак. И Немачка и Аустроугарска избегле су све понуде за мирно разрешење Јулске кризе 1914. Из свега што знамо, желео се рат јер је једино војничком победом могао бити диктиран мир који би значио успостављање новог светског поретка. Сматрало се да је последњи час док неке силе, као Русија, не ојачају и спроведу планиране војне реформе и доврше градњу железничке мреже.

Ратне операције отпочеле су на западу првих дана августа, упадом у Луксембург и нападом на Белгију и Француску. На Балкану, изузев симболичних хитаца на Београд 28. јула по објави рата, ратна дејства почела су тек 12. августа.

Готово непрекинута историографска ревизија оцена о узроцима који су довели до рата и данас збуњује – сви су подједнако криви, али највише Балкан и Русија, пишу. Версај је био неправедан и ужасан мир који је довео до реванша побеђених само двадесет година касније. Версај је створио неприродне, вештачке државе које треба ликвидирати, такође пишу и проповедају. Остајући на међуратним покушајима ревизије оцена о узроцима рата, савремени историчари који су их оживели заборавили су да се у међувремену десио Други светски рат и да су ревизионисти у пракси показали своје право лице.

Пројектима истребљења појединих народа или њиховог пресељења, протеривања, само су додате нове димензије као што су Холокауст и геноцид. Некада планирани рат супериорних и инфериорних култура (цивилизација), економске и геополитичке доминације, добио је само у новим, изведбеним детаљима. Немачки историчари, који су научно демистификовали ове намере, указали на континуитет циљева и пројеката, данас, 100 година касније, желе се омаловажити и дискредитовати.

Канадско-британска историчарка Маргарет Макмилан не искључује да су миротворци из 1919. чинили грешке, али да сам Версајски уговор није узрок Другог светског рата. Често је постало опште место, пише она, да се за политичке одлуке из двадесетих и тридесетих година прошлог века кривица баца на сам мировни процес. Заборавља се да је одговорност била на онима који су их у том времену доносили. Чак и много деценија касније, овакве оцене су у оптицају.

Тако је у миленијумском броју Економиста, наводи Макмиланова, написано да је „последњи злочин био мир у Версају, чије су тешке одредбе омогућиле Други светски рат“. Макмиланова закључује да Хитлер није водио рат због Версаја, мада му је он пружио изговоре за пропаганду – он је водио рат за доминацију у Европи. Планирао је уништење Пољске, Чехословачке и освајање Совјетског Савеза. Он је тражио експанзију немачког народа и животни простор. Успут, уништење Јевреја, бољшевика и других. Такође, она, али и француски историчар Жан-Жак Бекер и други, оспоравају још једну честу флоскулу да је Версај створио Пољску, Чехословачку и Југославију јер су оне већ биле створене пре конференције, биле су свршен чин.

Британски историчар Макс Хејстингс упозорава у својој књизи Париз 1919… да је Версајски мир из 1919. имао мањкавости, „али да су Немци којим случајем били победници и диктирали услове, европска слобода, правда и демократија платиле би огромну цену. Немци су у Првом светском рату поставили територијалне ратне циљеве који нису били ништа мање амбициозни од оних које су њихове вође пропагирале у Другом светском рату.

Стога је прилично погрешно описивати несумњиву европску трагедију од 1914. до 1918. као узалудну, што је став који често имају млађе генерације имајући у виду људске жртве“. Додајмо, према истим плановима, Србија би била умањени протекторат Аустроугарске, а Срби из источне Босне и Херцеговине трајно протерани из Подриња. Југ би припао Бугарској и Великој Албанији.

Војна цензура

Британски војни теоретичар Лидл Харт је поодавно устврдио да су пробој Солунског фронта, избацивање Бугарске и Турске из рата растресли Аустроугарску и присилили Немачку да хитно затражи примирје. Био је то школски пример стратегије посредног наступања и решења које је омогућио споредни фронт.

И ова проста истина је још у јесен 1918. заташкавана, војна цензура у Паризу није пуштала извештаје који би славили победу савезничке источне армије генерала Д’ Епереа, те одлучни допринос српске војске и њој придодатих двеју француских дивизија, коњичке бригаде и тешке артиљерије. О овоме су са горчином писали Д’ Епере и његови штабни официри, а посебно Луј Кордије, велики пријатељ српског народа и војске и душа ветеранске организације „Ратници са истока“. После свих жртава на западном фронту, ловорике је требало да падну на вође које су тамо ратовале. О томе је сведочио и британски адмирал Ернест Трубриџ у својим дневницима, не без горчине али и британског смисла за реалност.

Ако и данас има сумње у ове наводе, њу ће најбоље развејати наводи историчара који су поодавно установили да је аустроугарска влада већ 25. септембра, дакле пре коначне капитулације Бугарске, увидела да је све изгубљено и да наступа слом, а да је немачка врховна команда дан уочи бугарске капитулације тражила од канцелара да се хитно поведу разговори о примирју.

На западу, Зигфридова одбрамбена линија још није била начета, поготово не савладана. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра на италијанском тлу, неколико дана раније Турска, док ће Мађарска потписати сепаратно примирје пред војводом Мишићем и француским генералом Анријем, по овлашћењу командујућег генерала Д’ Епереа, 13. новембра у Београду.

 

Миле Бјелајац је српски политиколог, доктор историјских наука и универзитетски професор

standard.rs, Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.