Часлав Д. Копривица: Камен на јунака – дрвље на нас. О србофобном (пост)југословенству

ИСКРА на Фејсбуку

Часлав Копривица (фото: Искра)

Сасвим недавно, једна професорка историје с Београдског универзитета усталасала је духове својом у исходу етички врло спорном јавном квалификацијом. Она је оцијенила као крајње неподесно давање улице Благоју Јововићу, атентатору на Анта Павелића, од чијих је хитаца друга најутицајнија личност хрватске историје (послије Броза) на концу издахнула

Сасвим недавно, једна професорка историје с Београдског универзитета усталасала је духове својом у исходу етички врло спорном јавном квалификацијом. Она је оцијенила као крајње неподесно давање улице Благоју Јововићу, атентатору на Анта Павелића, од чијих је хитаца друга најутицајнија личност хрватске историје (послије Броза) на концу издахнула. Према њеним ријечима, такав чин значи да „Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике“. Овај догађај је индикативан зато што потврђује да је у политичко-емотивном симпатисању од стране тзв. „друге Србије“ свега према Србима непријатељског отворена нова страница. Заправо то се одавно десило, али за то шира јавност Србије, неупућена у минуциозности савременог конвертитства, није знала, па отуда констернација оваквим тумачењима „истакнуте научнице“.

Но да бисмо дошли до суштине, погледајмо како стоје ствари с непосредним оцјенама које изнесе ангажована историчарка.

„Крвна освета“: Благоје Јововић био је из Црне Горе, па стога није много вјероватно да је неко од његових најближих сродника могао бити жртва НДХ. Крвна освета се односи на освету за смрт сродника, евентуално припадника племена – „национална крвна освета“, колико нам је познато, није позната.

„Узимање правде у своје руке“ Ово стоји, али коју је алтернативу имао Јововић, иначе некадашњи подофицир Југословенске војске у отаџбини? Да се обрати органима римокатоличанству и Ватикану одане Аргентине, већ познате по скривању нацистичких и њихових савезничких злочинаца из Другог свјетског рата? Да се као политички емигрант и противник комунистичког режима обрати органима тадашње југословенске државе? Иначе, како изгледа када социјалистичка југословенска држава „узме правду у своје руке“ видјело се много касније на срамном суђењу Артуковићу у Загребу, на којем је предмет процеса био јако мало дио злочина у којима је учествовао један од најистакнутијих челника зликовачке хрватске државе. Све је било организовано тако да не дође до суштинске осуде злочиначке природе усташке хрватске државе, а камоли до катарзе Хрвата. Уосталом, када нема другог пута понекад и државе узимају правду у своје руке. Сјетимо се како је Израел годинама широм свијета „ловио“ терористе који су побили израелске спортисте на Олимпијади у Минхену 1972. Да ли би дотична професорка била спремна да налогодавце тих акција и њихове извршиоце назове „[3] убицама и [4] насилницима“, како је назвала Јововића? Узгред, према свједочењима самог Јововића, он је послије испаљена два хица у Павелића стајао над његовим тијелом и био у прилици да га „дотуче“, али то није урадио, надајући се да ће доћи до суђења. Да ли је то накнадно „дорађено“ сјећање или не, то не можемо знати, али у сваком случају, као што знамо, до суђења никада није дошло, јер је Павелић убрзо, тајно, као што је тамо и дошао, пребачен у Шпанију, гдје је умро. Оно што је, међутим, јасно из перспективе 2020. – да није било Јововићевог атентата (којим је логистички руководио његов рођак Јаков Јововић, иначе познат по томе да је на Радио-Београду 27. марта 1941. „одглумио“ краљевића Петра Карађорђевића, односно краља Петра II), Павелић би врло вјероватно био отишао с овога свијета, не осјетивши никакву правду – ни институционалну нити неинституционалну. Да ли један професор Београдског универзитета, који уз то предаје историју, сматра да би то био оптималан завршетак животног пута Архизлочинца?

Погледајмо сада како ствари стоје на начелном плану када је ријеч о друштвеној кажњивости злочина. Још од антике историја цивилизоване Европе познаје традицију моралне екскулпације извршења правде над зликовцима – од тираноубистава (а Павелић је био нешто много ужасније од тога), па до оних који су починили светогрђе, прекршили табу итд. Онај ко лиши живота злотвора, нарочито излажући свој живот опасности, није био квалификован као „убица“ и „насилник“, већ неко ко је учинио достојно дјело, чиме је искупио правду у име читаве заједнице, а можда и читавог (морално свјесног) човјечанства. У модерно доба, јачањем социјалних функција правне државе и наглашеним инстуционализовањем кривичног права, држава је у своје руке преузела монопол установљавања и вршења правде – али не зато што само држава „зна“ ко је зликовац (за Павелића, рецимо, знамо сви – мада послије иступа попут онога професорке БУ више нијесмо сигурни), већ зато што је довођење тог монопола у питање нецјелисходно, потенцијално врло штетно, а може произвести правну, па чак и моралну аномију. Ипак, шта је боље, или шта је мање лоше – да архизлочинац Павелић умре мирно у постељи, неколико деценија касније, „чекајући“ руку правде, коју, по свој прилици, не би дочекао, или да га ипак стигне праведна казна за све учињене земаљске злочине који обимом и вриједношћу увелико надмашују један (његов) зликовачки живот?

Откад се праведна казна морално квалификује као „убиство“? Када би свијет почивао на таквој оцјени – тада не би било начина да се заштитимо од зла, јер никакав отпор њему, а камоли његово искорењивање, не би били допуштени. Да ли би професорка била спремна да изјави да су атентаторске акције против некадашњих нацистичких злочинаца које је вршила израелска држава, у ситуацији када судски епилог извршења правде није био вјероватан, слављење убилаштва и крвне освете, или је то можда само „повластица“ за њене сународнике – када извршавају чинове не само националне него и општељудске правде? Двоструки стандарди на штету Срба, морални, политички, историјски… – то је црвена нит која повезује међуратну антисрпску пропаганду (и ванјугословенску и унутарјугословенску), „суочавања с прошлошћу“ у другој Југославији, ратну антисрпску пропаганду Запада деведесетих и потоњу хашку „правду“ двијехиљадитих. Тих тековина, видимо, србофоби се и даље не одричу…

Када је ријеч о Јововићевом атентату на Павелића, што је конкретан повод овог текста, њега је могуће оцијенити само као извршиоца правде над једним од највећих злотвора у историји човјечанства, чији је режим омогућио сопственом народу да, сразмјерно својем броју, направи најстрашнији колективни злочин у Другом свјетском рату. Зато, он заслужује да буде слављен и никада заборављен, не само у сјећању српског народа. Ко тога није свјестан, ко то пориче, а Јововића проглашава „убицом“, тај има из основа изврнуту моралну перцепцију, минимализује степен злочина атентатом умореног архизлотвора, или чак вјерује у нешто што се не усуђујемо да изговоримо. Онај ко каже да Благоје није витез правде представља моралног парију, јер стати украј таквом разљуду какав је Павелић није само српска национална него и општељудска, морална дужност.

Како објаснити овакав благонаклон став српских „грађаниста“ према усташтву? Каква је генеологија грађанистичке усташофилије у Срба? Пођимо редом, са социо-психолошким ракурсом усмјереним ка недавној прошлост. Ако већ није опстало брозовско (криптокроатоцентрично) југословенство – за шта су, према радикалним грађанистима, наравно, криви Милошевић и већинска воља Срба да и даље некако ипак буду Срби – тада је друга најбоља политичкоидентитетска опција, коју они истрајно слиједе, држање хрватског становишта према унутарсрпски колективноидентитетски релевантним догађајима у бившој Југославији и око ње. Тиме се може објаснити „непогрешиво“ подржавање сваке антисрпске интенције, (про)гласа, акције, феномена, ексцеса, покрета на подручју бивше Југославије. Зато, у мјери у којој ће бити пуни разумијевања за исламске фундаменталисте из БиХ, шиптарске терористе с КиМ, дукљотворце из Црне Горе… – у дословно истој мјери, ако не и за коју нијансу жешће, другосрбијански морални гаулајетери Србије биће непопустљиви према било чему што им одвећ „замирише“ на српскō.

Тако ће, у суштини, они себе довести у когнитивно-дјелатно лагодну – а морално недораслу и зазорну позицију пуког копирања става званичног (и незваничног) Загреба. Хрватско становиште је, дакле, посљедње социопсихолошко уточиште неутјешних „српских“ југослависта. Хрватска непрекидно држи антисрпски курс зато што се, без обзира која идеолошка опција био на власти, упорно држи „непогрешиве“ франковачко-усташке магистрале: Што горе Србима – то боље Хрватској. То значи да се све релевантне идеолошке снаге у Хрватској, које се о разним питањима унутрашњег политичког живота могу разликовати, када је ријеч о Србима и српском питању склопиле, у суштини, усташоидни консензус. То и објашњава како је могуће да хрватски љевичари, идеолошки потомци некадашњег Савеза комуниста Хрватске, према Србима остају на старчевићевском стајалишту. Што се тиче носталгични „кругодвојкашких“ (пост)југослависта (гдје год обитавали – „круг двојке“ је метафора малограђанске, србофобне чаршије Београда и око њега) – антисрпски назор и антисрпско дјелање немају алтернативу. Наиме, док год траје њихова антисрпска борба остаје жива нада у обнову њихове идентитетске утопије – брозоидне Југославије, или пак нечега њој налик. У крајњем случају, ако и знају да то није реално, они макар испуњавају своју „дужност“: праве штету Србима и српству гдје год могу, не очекујући, у својој заумној антиврлини, за то никакву накнаду, осим моралне подршке „другова и другарица“ широм бивше Југославије. Топла ријеч усташе из Имотског или „арнауташког“ команданта у „ОВК“ – тако зна загријати срце „другосрбијанско“… Продужено штеточинско-издајничко дјеловање посљедња им је залога очувања властите историјско-политичке заблуде – макар по цијену националног отпадништва и непоправљивог морално-антрополошког посрнућа.

Идентитетски сирочићи само код Срба недоукопане Брозовине (зване „СФРЈ“) истрајаваће у својој архизаблуди до краја, будући да су они социопсихолошки одавно одсјекли сваку везу са српским идентитетом (који су интерно демонизовали), тако да послије краја несрећне државе, о којој не престају да сањаре, своје идентитетско уточиште налазе у антисрпској борби; док руже Србе и шкоде им – дотле (им) и (виртуална) Југославија (или Србождерославија) живи. Штавише, у томе су посебно охрабрени околношћу да су баш они, путем упорне антисрпске пропаганде – и „друштвено ангажоване“, а (нарочито) „академске“ – успјели да вирусом, посткумровачког југославизма заразе и оне који не памте другу Југославију (отуда и дио постпетоктобарског нараштаја који се не сјећа Милошевића, али жали за Брозом). Док живи мржња (номиналних) Срба према српству, дотле „парастос“ за „СФРЈ“ није отпојан. Зато је теоријско-морални обрачун с духовном кугом титоизма претпоставка политичкоидентетског консолидовања српске државе, која се и даље налази у недопустиво продуженој „постјугословенској“ фази, што се види и по томе што ниједан од главних електронских медија, ево већ деценијама, никако да престане да нас подсјећа на годишњицу Брозове смрти, или на датум његовог наводног рођења.

Слијеђење и интериоризовање хрватског становишта дејствујући је modus operandi политичко-идентитетског (пост)југославизма код (раз-)Срба, што не изненађује, већ, штавише, представља још један, накнадни доказ о кроатоидно-кроатоцентричној суштини брозовско-постхабзбуршког „југослАвенства“. На тај начин, они су себе учинили политичко-идентитетски зависним од курса који тренутно држи Хрватска, постајући тиме, не тек оказионално, бесплатно оруђе у њеним рукама. Пошто је с разбијањем Југославије и стварањем Републике Хрватске у потоњој дошло до „хисторијске помирбе“ усташа и партизана, тако да је накнадно протумачено да су се и „хрватски партизани“ (иреални ентитет, будући да су партизани из Хрватске у преко 90% случајева били Срби) борили за „независну Хрватску“ (што, када је ријеч о врхушкој, није далеко од истине, ако знамо за Хебранг-Крајачићеву опцију међу комунистичким „магнатима“ из Хрватске, „Маспок“, па и Бакарића да не заборавимо), произведена је политичка вјера нове Хрватске која је крајње „инклузивно“ поставила према усташтву. Тиме је коначно успјело оно о чему се сањало у доба прве НДХ: заједнички фронт усташа и оно мало хрватских комуниста против „великосрпства“ и „србочетништва“.

Будући да су се саморасрбљени постјугослависти довели у позицију политичкоидентитетске зависности од хрватске позиције, која је у међувремену јако добро апсорбовало усташтво, тада је и за њих (толерантан) однос према усташтву постао пробни камен „исправности“ и „правовјерности“ у борби против „великосрпског национализма“. Сувишно је рећи да су многе ведете другосрбијанске „сцене“ испит толерантности према усташтву положили „с одликом“. То је неминовно и стога што су они већ прихватили хрватску националистичку интерпретацију према којој је прва Југославија била не само „великосрпска творевина“ него нешто што безмало подлијеже моралној осуди, па и криминализацији. Што је Краљевина Југославија била „грђа“, то је и НДХ била разумљивија. Из првога, дакле, закономјерно слиједи и разумијевање за настанак усташтва, тако да су, у крајњој линији, за Јасеновац, Јадовно итд. – у чијем се смањивању броја жртава, дакако, хорски саучествује (узгред, заједно с неким јавним личностима које се издају за српске родољубе) – примарно криви краљ Александар, Пашић и „великосрпски кругови“, а не, на примјер, Анте Павелић и његови („з)другови(“).

Ипак, све ово, ма колико било „живописно“ и морално одвратно, само је симптом дубљег идентитетског проблема радикалне „другосрбадије“. Да бисмо његову срж могли боље сагледати, послужићемо се тезом-критеријом Ернста Ренана, према којем становништво на некој територији чини нацију све док се свакодневно, додуше прећутно, „изјашњава“ за своје и даље припадање тој нацији. Тај ренановски свакодневни плебисцит јесте изјашњавање о томе које смо (и даље) нације, и он се – ово је наша допуна – обавља и посредством опредјељивања о томе ко су нам јунаци, свеци, који су нам референтне вриједности, симболи, топоси… Није, наравно, ту ријеч ни о каквом „једноумљу“, већ, напротив, о томе да ако нема никаквог идентитетског („коинтенционалног“) „најмањег заједничког садржаоца“ унутар нечега што би требало бити једна заједница, тада она напросто неће бити могућа. Тај минимални консензус услов је њеног настанка, залога њеног опстанка и полазиште њене коемотивности, те заједничке акције.

Југословенско историјско искуство, нарочито када је ријеч о другој Југославији, до сржи је, махом насилно, „интервенисало“ у то интимно језгро заједништва српске политичке заједнице, да се и данас, тридесет година пошто је вољом Хрвата и Словенаца престала да постоји југословенска политичка заједница, налазимо на брисаном простору њене темељне недоречености. Напори које улаже „друга Србија“ усмјерени управо ка спречавању нечега што је природно – да се у српској политичкој заједници поврати минимални консензус у погледу тога ко смо ми и чему уопште наша држава. Наши србофобни југоносталгичари државу коју су сматрали својом више немају, али зато нама не дозвољавају да се наша пресабере и настави свој пут у будућност као и све нормалне европске државе.

Политичка заједница не може бити заједница in abstracto, тј. тиме што би се конституисала само путем општељудских вриједности и симбола. Конкретне политичке заједнице увијек су „партикуларизоване“, њихова подлога јесте нека нација, тако да су реалне политичке заједнице по правилу националне. А нације имају своје јунаке. Чак када их у реалној историји немају – оне их, према потреби, изумијевају, да би уопште могле бити заједнице.

Радикалним грађанистима, да се вратимо, на конкретни случај, није проблем само Благоје Јововић. Они који не славе никога од јунака, они за које нико из нашег јуначког „пантеона“ није јунак (у пренесеном смислу светиња достојна поштовања – јер постоје особе чије се дјело реципира као свето) – они напросто немају афективно-емотивног додира с оним што саодређује нашу политичку заједницу. Утолико и зато – они су уљези у њој. А ако још и нама бране да славимо своју јунаке (а то кога славите казује ко заправо јесте) – они утолико нападају нас као нас. Овдје чак није ријеч само о томе да ли ће се допустити да овај или онај човјек добије своју улицу, да буде признат и слављен због онога што је учинио. Они чак нападају наш српски „пантеон“ као такав, тј. идеју да Срби могу самостално – независно од Загреба, Берлина, Лондона, Брисела, и, наравно, „Главног стана“ „круга двојке“ – одређивати кога ће како и колико славити.

Тако је, на примјер, за њих Косовски завјет патолошка измишљотина, Милош Обилић „убица“, а онај ко је, у суштини, поновио његово дјело (Гаврило Принцип), иако не у рату (мада непосредно прет рат који је Беч већ био спремио Србима) – „терориста“ је. Тај сој људи жели да нам у недоглед продужава титоистичку принудну управу над памћењем, поред осталога и тако што ће написати такве уџбенике из историје из којих ће српски ђаци учити да је, у основи, истина све оно што околни народи (и „народи“) званично тврде о себи – осим онога што ми вјерујемо за себе, будући да то „вријеђа“ Хрвате, Албанце, „Бошњаке“, Бугаре… Тиме би био оживљен и поновљен идентитетски перформанс звани „братство-јединство“: сви несрби, укључујући и оне који се тек самовољно сматрају таквима, могу слободно остати ти који јесу, односно који желе бити – осим Срба, који као највећи, а по Ватикану/Хабсбурзима/Коминтерни/Хрватима/другој Србији, и колективно криви, у југословенску идентитетску конструкцију улажу своје постепено, али стабилно одустајање од српског идентитета. То, на концу, жели „друга Србија“. И тада би се заиста збило оно: И послије Тита – Тито, које је, учи нас потоње историјско искуство, системски-функционално неодвојиво од: И послије Анта – Анте.

Радикални другосрбијанци нијесу само они који ни на који начин – осим преко пуке административне нужности – не учествују у српском идентитету него они који се на сваки њима доступан и замислив начин боре против њега. Утолико, они нијесу само уљези, већ рак у тијелу српске политичке заједнице. Њихова борба против нас као нас види се и по томе што би да нам забране наше, а наметну, своје или чак туђинске или непријатељске хероје (Броза и сличне). Порицање наших јунака, вријеђање наших светиња јесте непријатељски чин према нама. Самим тиме и уједно – то представља и не на свакодневном плебисциту око учешћа у српској политичкој заједници. Утолико се поставља питање шта они још овдје траже, зашто уопште живе у земљи која није по мјери њиховог србомрзја? Да се надају да ће они, та агресивна антинационална, а самим тиме и антикомунитарна (противзаједнична), најпослије и антиграђанска мањина, преобразити колективни идентитет политичке заједнице Србије у безотаџбински, расрбљени простор? Јасно им је да то није могуће демократским путем – већ само путем окупације, рецимо натовске, која би можда отворила простор духовној кроатизацији Србије. То је, уосталом, виђено у вријеме аустроугарске окупације Србије… Овдашњу духовну пету колону то би вјероватно довело у стање непролазне усхићености.

Ако не знају куда би требало да оду да би се окружили политичком културом блиском њиховом сензибилитету, нека направе мисаони оглед: у којем подручју свијета се одиграва свакодневни плебисцит на ком би они могли гласати за? Хрватска, Федерација БиХ, Црна Гора (потоња врло вјероватно не задуго, јер је народ рекао не наметнутој и отуђеној држави), Албанија, привремено окупирано Косово и Метохија (док траје окупација, којој ће крај доћи). Зашто не иду тамо гдје је њихова србомрзачка политичка вјера добродошла и прикључе се свакодневном (криптоусташком) плебисциту? Боље ће се осјећати тамо, а и нама неће бити рђавије без канцерогеног страног тијела.

(Стање ствари)

2 коментара

  1. Neko каже:

    Interesantno je kako ove udbaske patriote mogu, po narudzbi, napisati roman o nekoj beznacajnoj profesorki, koja po narudzbi iste te udbe baljezga gluposti.
    Nikada doticni intelektualac da napise nesto protiv svog zemljaka iz Niksica (tacnije iz sela pored Niksica) Mila Djukanovica.
    Tita se setio, ali Mila jok.
    Da ne govorim da nema zbora da napise nesto protiv Sultana iz Cipuljica, koji vec godinama zeli da razgranici Srbiju.
    U stilu hrvatske udbe, ne propusta romanopisac da ubaci narucenu rec „drugosrbijanac“!
    Cuj „drugosrbijanac“? A sta je onda taj doticni intelektualac Koprivica, sa proplanka pored Niksica?
    Prvocrnogorac ili drugocrnogorac? Ili mozda drug Crnogorac?
    Ne znam kako to samo da Srbe dele na prvosrbijance, drugosrbijance, Kosovare, bosanske, hrvatske i srpske Srbe, Vojvodjane, one koji pisu latinicom ili cirilicom…? A interesantno, nema makedonskih Srba? Ni rumunskih, ni madjarskih. Ni bugarskih Srba nema.
    Ajde, sto nas deli hrvatska udba, to mogu da razumem, ali zasto srpska?

  2. Predrag каже:

    Njeno ime i prezime je Dubravka Stojanović.
    I to treba jasno i glasno reći. Treba da je sram.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.