МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ: Брант на оптуженичкој клупи

Под тешком сенком рата у Украјини, и апсурдном прихватању натурене кривице, Немци су кренули у радикалну ревизију сопствене историје. И наједном су им се, из тренутне визуре, „отвориле очи“: деценије добрих односа с Москвом биле су велика грешка

Први се на „оптуженичкој клупи“ ревизионстичког суда историје нашао, очекивано, као највећи „грешник“, управо Вили Брант: на удару и преиспитивању је његова политичка оставштина, источна политика. Доскора неупитна историјска тековина. Узвишени национални симбол и ДНК странке коју је успешно водио више од четврт века, Социјалдемократске партије (СПД). Њена икона и легенда.

Обриси Брантове источне политике, која ће га овенчати славом („личност године“ часописа „Тајм“, Нобелова награда за мир) а његовој земљи поправити углед у свету, чему је допринело и оно чувено клечање у Варшави (које је пораженим Немцима помогло да „опет усправно ходају“) појавили су се док је још био градоначелник Западног Берлина.

Време подизања фамозног зида и Хладног рата

У немогућим условима, учинио је могуће: испословао је споразум о посетама грађана из херметички затвореног западног дела града источној страни, с транзитом кроз совјетску окупациону зону.

Велике историјске потезе почео је, међутим, да повлачи кад је постао канцелар Западне Немачке: помирење са Истоком постало је окосница и суштина његове спољне политике. Заједно с Егоном Баром, најближим сарадником још из берлинских (градоначелничких) дана, отворио је, најпре, варшавска врата: споразум с Пољском склопљен је 12. августа 1970. Који месец касније, 7. децембра, отворена су она најважнија, московска врата.

Уговор са Совјетским Савезом релаксирао је хладноратовску атмосферу и створио шансу за „немогући“ међунемачки споразум. Све до шездесетих година минулог века западнонемачке власти, од Конрада Аденауера, Лудвига Ерхарда до Георга Кисингера, нису, наиме, хтеле да чују за постојање источнонемачке државе, Немачке Демократске Републике. Брант је преломио: признао је реалност, без формалног и званичног признања Источне Немачке.

Формула коју Брисел натура Београду, под видом „европског плана“, с изворним је немачким рукописом: неколико чланова фамозног плана који политичку атмосферу у Србији доводи до усијања, преписани су, од слова до слова, из међунемачког споразума из 1972. године.

Брант је у сопственој земљи имао далеко више проблема кад се радило о споразумима с Немачком Демократском Републиком и Пољском, него с оним важнијим, са Совјетским Савезом, иако ни ту није било лако.

Текстови сва три споразума, на којима је, у Брантово име, радио Егон Бар, били су необичајено кратки. С готово истоветним формулацијама које су се сводиле на основне и обавезујуће принципе: одустајање од употребе и претње силом у међусобним односима и, оно главно, поштовање постојећих граница.

Та последња „ставка“ из споразума с Пољском изазивала је највише оспоравања и жучних расправа које су, иначе, о свим „источним споразумима“, трајале више од годину дана. За опозицију у Бону, а радило се о јакој Хришћанско демократској унији (ЦДУ) била је неприхватљива источна граница, на Одри и Ниси: територија Пољске је након Другог светског рата „дубоко зашла“ у територију некадашњег Рајха.

Стотине хиљада Немаца присиљено је да напусти своје куће. Главна препрека за успостављање дипломатских односа са Варшавом. И један од разлога што се „источни споразуми“ више од годину дана нису могли наћи на дневном реду Бундестага.

„Још никад једно питање није тако и толико узбудило духове нашег народа, никад  ставови нису били тако огорчено супротстављени“, забележио је шеф дипломатије у Брантовој влади, либерал Валтер Шел.

После жучне и бучне расправе у Бундестагу, која је трајала двадесет и два сата (!), настала је драма приликом гласања. Брант је рачунао са сигурном већином, социјалдемократа и либерала. Тренутак изненађења и запрепашћење: неки су из коалиције гласали против.

Вођа опозиције, лидер демохришћана Рајнер Барцел, видео је у томе шансу: затражио је гласање о неповерењу Брантовој влади. Кад је то учињено, и њему су недостају два гласа из сопственог блока.

Много касније се испоставило да је у то умешала прсте источнонемачка служба безбедности, Штази. Очигледно на „миг“ из Москве: источној страни није одговарало да с падом Бранта пропадну склопљени споразуми.

Један посланик Хришћанско демократске уније (ЦДУ), Јулиус Штајнер, потплаћен је са 50.000 марака. Онај други глас припадао је посланику (баварске) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), доушнику Штазија…

Парада „грешника“

Иако је све „грешнички““ почело с источном политиком Вилија Бранта, као с праисконским грехом, његовом стазом су непоколебљиво наставили да корачају други „грешници“: Хелмут Кол, Герхард Шредер и Ангела Меркел. Чињенице које се у тренутној, запаљивој русофобији заборављају.

Кол је захваљујући том „греху“ постао „канцелар ујединитељ“. Без руског благослова то не би могао. Да је само један (тада совјетски) тенк изашао на улице Берлина у драматичној новембарској ноћи 1989, не би пао Зид а уједињење би било препуштено историји. Совјетски Савез је у том часу имао на тлу Немачке Демократске Републике моћну Западну армијску (моторизовану) групу са готово пола милиона војника.

Герхард Шредер је захваљујући благонаклоности Москве, и пријатељским везама с руским председником Владимиром Путином, обезбедио Немачкој године благостања и економског просперитета. Јефтини руски енергенти снабдевали су, издашно и сигурно, немачку индустрију, чинећи је конкурентном у планетарним оквирима.

У Шредерово време склопљени су споразуми о Северним токовима, дном Балтичког мора. Немачка се тако обезбеђивала од све учесталијих ризика на украјинским и пољским рутама.

Иако скептична према великом руско – немачком енергетском споразуму, док је била у опозицији, Ангела Меркел му се, по ступању на канцеларски трон, приклонила. Пригрлила га је посебно, као спасоносно решење, кад је, после катастрофе у јапанској Фукушими, донела радикалну одлуку да дигне руке од нуклеарки.

Велики заокрет (прекретница: Zeitewende) у односима с Рсуијом направио је садашњи канцелар Олаф Шолц. Хазардерски је прекинуо Брантову линију добрих односа с Москвом. С непредивим последицама којих је, изгледа, ипак, свестан. Бар кад је странка у питању: рискантно је атаковати на социјалдемократску икону, поготову кад политичке акције социјалдемокартама и самом канцелару остено падају.

Шолц покушава да ублажи неминовне последице. Упозорава да се не сме „стављати на коцку помирење Немаца и Руса после Другог светског рата“, чему је, превасходно, допринела управо Брантова сада оспорена „источна политика“.

Отуда и покушај да се Брант некако „поштеди“, а за све грехе његове „источне политике“ окриви Егон Бар. Њен „извођач“ и „архитекта“. И то, међутим, наилази, на отпор. У Барову одбрану огласио се, јавно, најстарији Брантов син, угледни универзитетски професор Петер Брант: Вили и Егон су, у свему овоме, неодвојив тандем.

Егон Бар је, све до своје смрти (2015), упркос свему, инсистирао да Русија буде неизоставно укључена у европску безбедносну архитектуру.

И у програму Социјалдемокраске партије постоји реченица: „Безбедност у Европи могуће је постићи једино са Русијом“. Садашњи лидер СПД Ларс Кингбајл, међутим, каже да то више не важи. Грешку треба исправити.

Он би уместо Европе с Русијом, Европу – против Руса…