Борис Над: Кина, савременост и традиција

фото: REUTERS/Jason Lee

Кина је, поред Сједињених Америчких Држава и Русије, једна од сила које у великој мери одређују нашу садашњост. Одређиваће, у то нема никакве сумње, у још већој мери и нашу будућност, и то не само ону непосредну. О томе постоји готово општи консензус. Ово су три суперсиле савременог доба (све остале су, без обзира на физичку величину, за сада још само споредне). Па ипак, историја се очигледно одвија у том смеру: на историјску сцену ступају нове, или се враћају старе силе. Запад губи своје монополе. Између осталог, и монопол на глобализацију, који му је омогућавао да глобализацију схвата и спроводи прилично једнострано, у сопственом интересу. (Запад је то чинио тако што је, милом или силом – али углавном силом – наметао своје „моделе“ организације друштва, и своје погледе на ствари, у духу такозваног и свакако лажног „западног универзализма“. То је, у ствари, био једноставан и практичан начин за „позападњачење света“.)

Између Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине у овом часу води се огорчена борба за примат. (Нешто слично се дешава и са Русијом, нарочито у домену војних технологија). Према многим показатељима, Кина у том надметању односи превагу. Она ће, у најскорије време, постати доминантна. „Запад не може да врати уназад точак историје“, нити може да задржи „свет од јуче“. Погледајмо на стварност за тренутак кроз економске наочаре (мада ми не мислимо да је овај критеријум пресудан, нити да одређује све остале, премда допуштамо могућност да је то темељни језик нашег, модерног доба): мерено према паритету куповне моћи (Purchasing power parity, ППП) уместо да се БДП напросто изражава у доларима – Кина је већ неко време прва економска сила света. Сједињене Државе (и у томе) значајно заостају. Уколико, из неког разлога, одбацујемо овај критеријум, напредак Кине је такође несумњив: она ће, и према БДП-у израженом у доларима, постати прва економска и трговинска сила света, у року од свега неколико година. За сада, она је претекла Европску унију. Тако је и у свим другим областима, поготову оним „врућим“: Кина данас предводи свет у основним истраживањима и у већини технологија: „у свим областима грађевинарства, одрживих и обновљивих извора енергије; у производњи суперрачунара, у технологијама препознавања говора, у нанотехнологији, у области беспилотних летeлица, у радио-телескопији или хиперсоничном наоружању, у сателитској квантној комуникацији итд“. Кина се убрзано модернизује, а разлог за то, према нашем мишљењу, лежи не само у „модернизму“ већ у континуиету ове велике светске цивилизацицје.

Pax Sinica?

Међу ове три светске силе, Сједињене Државе су сила која наставља да инсистира на једнополарности, односно на поретку света у коме не важе никаква друга правила осим оних које, од случаја до случаја, прописује хегемон. Кина и Русија се, напротив, сматрају мултиполарним светским силама. Свет за који се залажу последње две потпуно је другачији од оног који смо до сада познавали: он, за почетак, неће бити диктиран из једног центра. Напротив, тих центара ће бити више (или чак много). Он се гради на следећој идеји: уместо диктата из једног центра, требало би уважити постојање различитих или чак опречних интереса и између њих, уколико је то могуће, постићи равнотежу или чак хармонију. То је осетљиво питање, које захтева мудрост од оних који предводе промене. Остали кандидати за будући мултиполарни поредак већ се дају наслутити: Индија, Иран, Бразил (Латинска Америка), неке земље у Африци, итд, а можда и многе друге силе, које ће се јавити најпре тамо где су највише узнапредовали процеси деколонизације. Основа мултиполарног света неће бити, и нису, националне државе, створене по западноевропском обрасцу, већ државе-цивилизације. За сада постоје три несумњиве светске суперсиле. И то је непорецива реалност савременог света.

Ипак, то нам још не говори ништа о свету кога ће, евентуално, предводити Кина. Каква је то светска сила у ствари? Каквом поретку она тежи? Да ли ће га преобликовати искључиво у складу са (лажном) сликом коју ова сила гаји о себи, као што је то било до сада, на примеру „америчке демократије“? Да ли ће једну хегемонију једноставно заменити друга? Тежи ли уопште Кина томе да извози свој „модел“, као што је то, током трајања униполарности, желела да уради Америка, користећи готово искључиво силу? Униполарност је уписана у сам „генетски код“ Америке. Америка тежи униполарности. Америка и јесте „униполарна светска сила“, а то има дубоке везе са њеним настанком. Створили су је пуритански колонисти, који су имали веома ригидан и ограничен поглед на историју. Кинески, као и руски пут је другачији; Кина прихвата различитости. То је надасве важна поука њене дуге историје. Кина јесте цивилизација, Америка није. Кинески успех гради се на принципу узајамне користи: „Чак и пре неколико хиљада година, људи у Источној Азији знали су да је тајна просперитетног друштва да успоставе узајамно користан и кооперативан однос са својим суседима, да ћете, што више суседи тргују, имати приступ за све више добара – и што више тргујете, суседи ће више куповати од вас. То је древну Кину учинило довољно снажном да се одбрани од сваке инвазије западних сила, и управо то је разлог зашто је Кина најстарија континуирана цивилизација у Евроазији“.

Реч је, заправо, о синергији (према изразу познатог руског синолога Владимира Маљавина). У питању је деловање више неповезаних сила које остварују исти циљ. „Реч синергија не постоји у западној дипломатији, која полази од обавеза, одређених правно утврђених односа“, иза чега се крије намера Запада да „остатку света“ наметне своје моделе организације друштва. Уосталом, Кина никад у својој историји није наметала никакве „моделе“. Насупрот томе, „једно од главних обележја модерне мисли јесте проучавање модела“, приметио је још амерички филозоф Томас Молнар, али „саме нације нису прекопиране са неког модела“, већ, „у најбољем случају, од сувише полиморфних модела“. Мисао која се усмерава према одређеном моделу – „и тако јасније види у лавиринту од принципа и споредних узрока“ – пре је обележје америчког духа, који тежи да поједностављује, да не кажемо банализује ствари. Кинеско схватање међународних односа неупоредиво је сложеније: оно полази од тога да је систем сваке земље специфичан, условљен сопственим и непоновљивим развојем. Развој се овде не супротставља „природи“: „Укратко, према визији коју је (Езра) Паунд преузео од Чу Хсија, хармонија и правда у политичко-друштвеном поретку зависе од понашања које је у складу са природом, док су неред и субверзија последица кршења природних норми“.

Критеријум слободе

Кинеска позиција је зато кроз историју одувек била она „Средишњег царства“. То се налази у снажној супротности према (претпостављеном) „кинеском (комунистичком) тоталитаризму“. Да ли је Кина заиста тоталитарна? Појам тоталитаризма везан је за Запад и Европу, у којој је настао и развијао се, и склон је да све противуречности своди на једноставне бинарне формуле (попут оне о „ауторитаризму“ и „демократији“). Да ли су, међутим, САД заиста „слободне“ и „демократске“, или су оне тоталитарна сила? САД не познају никакву другу идеологију, осим оне либералне. Приметимо, без потребе да се упуштамо у ову дискусију, да је слобода релативна ствар: неко се може осећати слободнијим у САД, неко се пријатније осећа у Северној Кореји или Ирану. Али тешко је народ у Сједињеним Државама назвати „слободним“; још теже је назвати „демократском“ власт у овој великој земљи. Ако је критеријум „демократија“, САД и Запад узурпирају и својатају овај појам, који засигурно припада читавом човечанству (читав савремени енглески језик изграђен је на појму демократије, примећује један аутор, за који нико не зна шта тачно значи). Било како било, чувена „америчка демократија“ је данас у најдубљој кризи од свог постанка. Заправо, „америчка демократија“ и није демократија, како тврди кинески научник и теоретичар Ванг Хунинг, будући да овом „демократијом“ управља једва 5.000 људи. Ову чињеницу прати масовно разочарење самих Американаца у сопствени политички систем, који не решава проблеме, већ их сам ствара (сетимо се спорних избора и „јуриша на Капитол“ од 6. јануара 2021). Постоје, најзад, различита схватања о томе шта је демократија. Према кинеском, демократска је она власт која најбоље одговара на очекивања и потребе народа.

Кина, то је такође данас несумњиво, тежи глобализацији. Ипак, слично демократији, постоје и различита схватања глобализације. Глобализација је један од процеса (међу многим другим, каткад и међусобно супротстављеним), који дубоко обележавају историју света. Међусобни утицаји и прожимања култура, није ли овај феномен у корену сваког развоја? Да ли је прва нама позната глобализација била она коју је, можда и нехотице, подстакао Александар Македонски, оснивајући „прво светско царство“? (Њен исход није био никакав „melting pot“, био је то пре историјски плодоносан контакт са другим културама, који је имао за последицу период наглог културног процвата, познат као хеленизам.) Глобализација, осим тога, није нужно „непријатна“, поготову не ако се одвија на природан начин и уколико се сам процес не намеће и не злоупотребљава. Глобализација не подразумева наше одрицање од идентитета, већ је, у неку руку, нужан процес повезивања и упознавања других и другачијих цивилизација, култура и народа. (Слична ствар је с космополитизмом: његов очигледни предуслов је дубока укорењеност у сопственој култури; не постоји космополитизам сам по себи, као што не постоји космополита који не припада ниједном народу, јер и појединци и народи не живе у празном простору.) Ми смо до сада упознали искључиво „глобализацију“ америчког типа.

Прикладније име за то је „глобализам“, која носи јасан идеолошки предзнак. Њега карактерише „каубојски стил“, стил насилника, силеџије, без много – или без имало – уважавања разлика у сензибилитету и култури. Глобализам је, под маском лажног прихватања и уважавања других, наметао своју доминацију и свој поглед на свет. У ствари, он тежи искорењивању других народа, у циљу стварања јединственог „светског тржишта“. Сви су, у крајњем, требали да постану Америка, а сви народи „Американци“; његов циљ је дистопијско „људско тржиште“. Америка се при том обраћа пуком „конзументу“, и то на само једном, најприземнијем нивоу – оном  материјалном. Оваква „глобализација“ нужно је изазивала и изазиваће отпор. Човека, без обзира на то где живео, не одређују једино материјалне потребе. Сада је изузетно важно да се одмакнемо од америчке (западне) кодификације свести, тврди један савремени геополитичар. Да ли управо наставак глобализације данас захтева да се одмакнемо од Запада, који све више постаје затворен, искључив и ексклузиван „клуб“ за себе? („Империјална ароганција“, помешана са највулгарнијим расизмом, чак и када је он прикривен, дубоко обележава неколико стотина година западне историје, што се испољава и данас.) Одмакнути се од западних, бинарних стереотипа нарочито је важно како бисмо спознали свет у његовој сложености, или се, макар у извесној мери, приближили том далеком циљу.

Питање (не)пристрастности?

Аутор ове књиге није никакав експерт за Кину. Он чак и не зна кинески језик и никад није боравио у Кини. Све што је у њој изложено, плод је сада већ вишегодишњих истраживања, упорне жеље писца да о Кини сазна нешто више. Извори о Кини данас су често контрадикторни (тако је, истини за вољу, било и у прошлости, када су о њој пристизали само ретки извештаји језуита). Поготову су контрадикторни у условима новог „хладног рата“, којег Запад (требало би рећи: Сједињене Америчке Државе) данас намеће Кини и, на концу, читавом свету. Треба ли свету нови „хладни рат“ и да ли је он уопште могућ или замислив у данашњим условима?

Приметимо, најзад, да ниједно истраживање никад није непристрасно. То је једна од заблуда англосаксонских аутора, који нас, под маском објективности и непристрасности, усмеравају ка жељеним закључцима. Истинско истраживање нас увек некуда води; по правилу, неочекиваним (или чак нежељеним) исходима. То је, у ствари, позив на пустоловину и откриће. Амерички песник Езра Паунд открио је 1913. суптилни и снажни свет кинеске поезије. „Прошли век“ – записао је Паунд неколико година касније – „поново је открио средњи век“. Ово је равно откривању нове земље. „Овај век ће вероватно пронаћи нову Грчку у Кини. У међувремену, открили смо нову скалу вредности.“ Нешто слично се, без жеље за поређењем са великим песником, десило и аутору ове књиге.

Истражујући Кину, аутор је све више постајао „пристрасан“: све више благонаклон према Кини, а све више одбојан према Америци и њеним „вредностима“. Не постоји, уосталом, светска сила која је чешће прибегавала насиљу од Америке. Сједињене Америчке Државе провеле су у рату више од две стотине година, од укупно 245 година свог постојања; Америка ипак не престаје да се издаје за силу која „доноси мир“. Један од разлога је и тај што на Западу између речи и дела постоји неизмерна и растућа провалија: речи више не означавају појаву већ пре њихову супротност. Подразумева се да западне дипломате (односно америчке, будући да је „Запад“ термин који веома прецизно обележава простор америчке хегемоније), једно говоре, друго раде, а треће мисле. Таквих двосмислености нема у Кини (неке ствари се могу, евентуално, прећутати.) Да ли је овде реч о древном учењу кинеске традиције, које инсистира на томе да речи тачно означавају појаве? „Ефикасна реформа друштва мора почети од чина обнове хармоније који је ‘исправљање имена’“, учи нас конфуцијанизам.

Када је Конфуцијев ученик Ци Лу упитао учитеља шта би прво учинио када би постао владар неке државе, Конфуције је рекао: „Прва ствар коју је потребно учинити је исправљање имена“; „Конфучије је сматрао да је за постојање добро уређеног друштва најважније исправљање имена (正名, zhèng míng)“. Паунд преводи изворно кинески термин са „ортологија“: језик мора да одговара појави, он мора да почива на „терминолошкој тачности“. Недостатак коренспонденције између „ствари“ и „имена“ има за последицу људски пад. „Ако имена нису исправљена, оно што је речено неће звучати разумно“, учио је Конфуције. „Ако речено не звучи разумно, онда се не може успешно извршити. Ако се не може успешно извршити, ритуали и музика неће цветати. Ако ритуали и музика не цветају, злочини не могу бити кажњени на прави начин. Ако злочини не могу бити кажњени на прави начин, обичан свет неће имати према чему да се равна и управља“ (Разговори XIII, 3). „Људски пад“ је, у то такође нема сумње, најдаље одмакао на Западу, са (нео)либералним капитализмом. Успон Америке прати не само деградација језика, већ и до сада невиђена деградација човека, људског бића.

Другачији марксизам

Један од разлога за „пристрасност“ аутора је и тај што је кинеско друштво, упркос томе што је марксистичко (ова чињеница уопште не значи раскид са наслеђем, већ његово превредновање), друштво дубоко прожето кинеском традицијом. Већ поменути кинески научник Ванг Хунинг исправно је прозрео ствари: у књизи Америка против Америке (1991), он полази од настанка САД, политичког субјекта рођеног усред индустријске револуције, који се, лишен свог историјског смисла, сместа пројектовао ка будућности. Другим речима: „прогрес“ и „традиција“ су у америчком случају потпуно идентични, односно у Америци никаква традиција не постоји. „Традиција“ у Америци није ништа друго него иновација од пре тридесет или педесет година. У Кини је потпуно другачије. Традиција у Кини очигледно постоји, и то отприлике пет хиљада година, током којих је стрпљиво грађена и обогаћивана. Она је темељ на коме Кина данас поуздано гради своју будућност. То је и суштина „социјализма са кинеским карактеристикама“.

Од те традиције и ми и Европа имали бисмо шта да научимо. То је и смисао дубоког Паундовог учења о Кини, у којој је у њој открио „нову Грчку“: „Паунд је преко Конфуција приступио тој традиционалној мудрости, на коју су указивали Хомер, Аристотел и Данте“ (Клаудио Мути: Паунд против Хантингтона). Сада је, на почетку 21. века, ова мудрост још теже доступна него током 20. века. Постоји за то неколико важних разлога. Најважнији међу њима није језик. Овде, поновимо то још једном, није у питању ни копирање кинеског „модела“; у питању је пре извор инспирације и надахнућа. Реч је поново о традицији, или њеном живом извору, која се на Западу убрзано губи, или је тај процес већ стигао до самог краја. Запад (или „Запад“) не треба да се бори против Истока. Он, напротив, треба да нађе лек за своје болести. Уместо борбе са Истоком, требало би да се Европа излечи тако што ће потражити помоћ од Истока. Тако је, на пример, тврдио (по нашем мишљењу апсолутно основано) француски перенијалистички филозоф Рене Генон. На Истоку је традиција (у геноновском смислу) и данас жива, без обзира да ли његова друштва називамо „капиталистичким“ или „социјалистичким“, и без обзира на то да ли су прошла кроз револуционарна превирања. Али овај могући пут зависи пре свега од стања европских елита.

Буудћност неке цивилизације условљена је њеним способностима учења и прилагођавања (при чему, наравно, не сме да изгуби своју суштину, а то је специфичан одговор на питање шта је човек). Кинеска култура је флексибилна и инклузивна. Ниједна појава у свету, међутим, не стоји у месту; и ниједна није неподложна променама. Кинеска традиција се непрекидно ревитализује; данас ту улогу сталних корекција игра марксизам, схваћен наравно другачије него онај из 19. века.

Поробљавање и ослобођење

Може ли данас Европа да учи од Кине? Европа је, чини се, своју судбину нераскидиво везала за Запад. Запад није цивилизација за себе, то је напросто простор америчке хегемоније. Запад (слично Америци) само имитира цивилизацију, у њеним спољашњим обележјима. Настао је пре неколико стотина година из идеја просветитељства и није више од једне идеологије, за разлику од Европе, која јесте цивилизација, или је то била још до скора. „Запад“, то је само ново и другачије име за смрт Европе. Европа данас стоји пред једноставним избором: избором између „Запада“, или могућности да ревитализује сопствену цивилизацију. Дилема „Европа или Запад“ је, према учењу Драгоша Калајића, заправо избор између живота и смрти. „Запад“ означава само терминалну (леталну) фазу европске цивилизације. Могу ли, међутим, дојучерашњи колонизатори да уче од дојучерашњих потлачених? Могли би, да према њима не гаје мешавину лажне супериорности и презира (испод те „империјалне ароганије“ опет избија „стари добри расизам“). Европа данас држи лекције Кини, уместо да се окрене обострано корисној и плодоносној сарадњи. Стварна сарадња не одвија се (само) на пољу трговине, већ, пре свега, духа и културе. Уколико Европа задржи облик политичке организације познат као Европска унија, или уколико се тај облик радикално не трансформише (што се све више показује као немогуће), одговор на ово питање биће негативан. Европа је кроз историју била колонизатор, а данас је и сама колонизована од стране САД. Европа би најпре требало да ослободи саму себе од проамеричке олигархије, а питање је да ли ће за то имати воље, снаге, па и времена.

Што се тиче Србије, то не би требало да буде велики проблем. Она је одувек стајала на „раскршћу светова“, примајући утицаје и једних и других (и трећих). Ако постоји проблем, то је пре наше неразумевање Кине, које, услед неспремности да јој приђемо отворено, слободно и без предрасуда, прихвата и усваја западне стереотипе, проглашавајући је за „непријатеља човечанства“.

Такав напор, између осталог, изискује да превазиђемо поделе на „левицу“ и „десницу“, која је служила и наставља да служи окупацији Европе. Ово посебно важи у односу на комунизам, који је, упркос неким очекивањима, преживео у великом делу света. Комунизам данас не нестаје, него, напротив, изнова јача (у Источној Азији, Латинској Америци, итд). Истрајавати на антикомунистичким позицијама, данас значи не увиђати многе предности социјализма, схваћеног као покрет који се вековима супротстављао капитализму, нудећи другачији, алтернативни принцип на коме ће се градити друштво: принцип друштвене солидарности и правде, насупрот (америчкој) себичности и „индивидуализму“. То значи и превидети значај социјализма у данашњем, а још више у свету будућности. Социјализам се данас испољава у многим и разноликим формама, а социјалистичке тенденције остају права, а понекад и једина, алтернатива либералном капитализму. Заговарати данас капитализам значи бранити (либерални) капитализам, упркос чињеници да је он већ неко време посве превазиђен као систем, да није пут ка просперитету и богатству друштва (пре ће бити обрнуто), и да данас управо капитализам најефикасније уништава човечанство и читаву планету. Капитализам, у крајњем (као ни социјализам), није нешто ново. Капитализам је само нови облик за нешто веома старо: ново име за поробљавање човека. Социјализам би могао постати име за његово ослобођење.

 

У Панчеву, фебруара 2022

 

Предговор аутора за књигу „Кина, савременост и традиција”

Нови Стандард