БЕЋИР ВУКОВИЋ: Виш’ Србије на небу облачноме

Прије него се обују, понеки типови требали би да посједе на кревету, па тек да саопште свијету свјеже утиске о свијету. Па, ето, и ситуацији у Србији. У реду је, свијет жељно чека њихове мисли, али заборавили су да обују чарапе. Ма, у реду је, иде љето, иду и соло ципеле, и фурај…

Причекај, и види о чему се ради. Можебити, да иза протеста у Србији има још понешто. У Србији је увијек било: иза неке политичке ујдурме, још неко стоји. Са назувеним чарапама и цокулама.

Кад је срушен Берлински зид, цијели Београд је пјевао. Кад је Њемачка опет бомбардовала Београд, опет су сви плакали. Синоћ се Њемачка опет смијала сценама из Београда.

Београду може бити: демонстранти млате вође такозване опозиције. Демонстранти су огорченији на опозицију него на власт. Али, да оставимо нашу руку да наш свраб чеше, фала богу далекоме, видећемо шта је и овамо, и тамо…

И, овдје би – по пркну – требала да добије понека опозиција.

Ја сам старомодан (ако вам пристаје израз), тако да не скидам чарапе. Кад их назујем, лако их не сазувам. Са друге стране, што се тиче и позиције и опозиције у Србији, увијек сачекам – процену – мудре Латинке, па и Кандићеве, па и Бисеркове, па и Суше, и Давида, да видим како они виде ствари. Треба ли још да набрајам.

Кад чујем њихово мишљење, лакше заокружим и своју политичку мисао. Али, и онда просједим на кревету. Узео сам ту навику, и тако фурам. Никоме овакав приступ анализовања ситуације у Србији, не може шкодити…

Ослушни бисере Бисеркине, па ћеш и ти, путниче, лакше проћи српским политичким богазама. Нећеш се потуцати од немила до недрага.

Ако знате чији су они пријатељи – којих овдашњих типова – онда се још и лакше можете разабрати у политичком плетиву.

Занимљиво да се протести у Београду поклапају са – прозом у етар – владике Григорија. (Недавно, на конгресу виртуалне стварности у једном селу у Алпама), усвојен је нови жанр прозе – проза у етар. Није важна проза Григоријева, важно је поклапање прозе са стварношћу. Има владика прозе и проза, није да нема, па се, кашто, и проспе преко свеске, и зажубори испод стола.

Недавно је и овдашњи поп, такође низ етар, пустио једну прозну мисао, како литије нису ни вјерске него грађанске, али неко је мисао пресерео у лету, притиснуо је упијачем, и затворио у свешчицу. Нисам три дана сазувао чарапе. У чарапама сам и спавао.

Полиција у Београду, полиција у Будви, полиција у Чикагу, полуција у Паризу. Свуда полиција бије. Полиција је свуда иста. Па, опет, није, баш, свуда иста. Више за једну ноћ полиција у Београду попије батина, но у Чикагу за десег година. У Црној Гори, полиција окупира и општине.

Руку на срце, полиција највише батина попије у Београду, и то је факат. Али, и факат је да нисмо видјели да полицајац у Београду – кољеном некога дави на асфалту. Свака разлика је важна. Аналитичари, и слични типови, морали су то регистровати. (Почесмо са типовима на креветима, а завршисмо са аналитичарима.) Тако је кад вас рука води кроз љепоту писања…

Што јесте јесте, полиција свих држава, чизмама ће сломити и клавир Франца Листа.

Исто тако, закључићемо и ми (да не питамо сваки час Латинку), полиција понегде брани демократију, а понегде дикратуру. Понегде брани вољу народа, понегде брани украдено од народа.

Џаба смо учили како у комунизму одумире држава. Некада су ове ријечи могле да буду употребљене против вас, као доказ. Сада, кад исте ријечи ничему не служе, морали би признати и понеку заблуду. Макар та заблуда имала и име – демократија.

Ево, колико ме удружене служе меморија и памћење, резултат је пред вама: стварно не памтим да је неко мимо „демократа“, насртао на Скупштину Србије. Не вјерујем да памти друкчију слику ни Латинка, а она памти к’о по једна. Памти и Суша, колико ме служи меморија. За некога другога остављам памћење. Ако ништа не функционише, заборавим да обујем чарапе.

(Немојте проверавати: чарапе се могу обути, обући, назути и навући…) Иде љето, па се сазујте и опустите. У српском богатом језику, доста израза за свакога, и сваку прилику, па фурајте…