Б. Зечевић: Други живот барона Гизла

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Нови Стандард

Гизлово „све за ништа“ може нам се десити и сутра, хоће да каже филм РТС-а, при чему нас здушно опомиње да не понављамо „Пашићеву и Милошевићеву грешку“

Више од сто година дели нас од ултиматума којим је од нас тражено да се одрекнемо независности и суверенитета да бисмо задовољили империјалне апетите силе која је себе сматрала јачом од земаљског и Божјег права. Био је то „најужаснији документ који је икада једна држава уручила другој“ (како га је описао сер Едвард Греј, енглески министар иностраних послова), бесрамни диктат срочен у Бечу, а предат у Београду 23. јула 1914, којим је започео Први светски рат.

Тај захтев уручио је српској влади барон Владимир Гизл фон Гизлинген, посланик Аустроугарске царевине у Београду, одевен у беспрекорни жакет en route, с брижљиво задржаном десном рукавицом од јеленске коже у левој руци, да покаже како је готов да истог часа напусти Београд, јер уопште не очекује да би такав акт могла да прихвати иједна нормална влада.

Пре више од двадесет година предочен нам је „још гори документ“ (према речима нашег тадашњег министра иностраних послова Живадина Јовановића), којим је такође захтевано да се као суверена земља самопоништимо и уз то смерно замолимо империју да нас војно окупира и додатно понизи, што је требало да потпишемо у замку Рамбује код Париза, фебруара 1999. године. И тај документ био је „ужасан“ по мишљењу шампиона светске дипломатије Хенрија Кисинџера: „Текст из Рамбујеа био је провокација. То је био изговор за почетак бомбардовања. Документ из Рамбујеа је био такав да га ниједан Србин не би прихватио. Овај ужасни документ није требало да буде поднет.“

У оба случаја исход је био рат, неједнак по обиму и последицама, али веома сличан по иницијалној простачкој дрскости, којом је бачен под ноге век стрпљиве творбе и претворбе хашких и женевских конвенција, ванредно избрушених докумената над чијим су тачкама и запетама капали тимови светских правника.

Између ове две хартије, којима је брутално обрисано комплетно међународно право, догодила су се два светска рата. Барон Гизл фон Гизлинген умро је у Салцбургу 1936, али је његов дух остао да кињи несрећну Европу и свет још коју стотину година и то све о трошку и на грбачи мале Србије, са савезницима или без њих. Можда нам се слично спрема и данас, без обзира на рукавице, које ће бити одабране. Можда ће нам пажљиво одевени барон, са истим онаквим папиром, опет доћи у вампирску посету. Можда нас неће бомбардовати као 1914, 1941 и 1999 (Русија је, Богу хвала, опет на ногама), али нам може и хоће, у најмању руку, додатно загорчавати живот.

Издајниче, смењен си

На то нас је пре неки дан подсетила емисија Јавног сервиса Србије Рамбује – српска прича аутора Милоша Милића као први део тематске ТВ целине, која је имала наставак под насловом Куманово – преговори победника, на истом програму. С бомбастичним поднасловима попут „да ли је Русија издала Србију у Рамбујеу и да ли је Милошевић могао да спречи бомбардовање?“ у првом наставку, као и најава да ће у другом делу овог телевизијског диптихона јавност први пут моћи да чује „како је Милошевић пристао на ултиматум Ахтисарија и Черномирдина, те да види ексклузивне документе које је Вашингтон скривао двадесет година“, има довољно разлога да се ове творевине РТС-а сматрају политички најактуелнијим телевизијским догађајима протеклих недеља, али и да се размисли шта стоји иза изненадног оживљавања ових тема. Откуд сада опет Рамбује, Куманово и сенка барона Гизла?

Са све извеснијим доласком Бајдена изгледа да поново искрсава авет Рамбујеа, тј. могућност да опет будемо суочени са уценом чије нас је одбијање коштало болног и крвавог искушења на крају прошлог века. Чини се да отуд потиче актуелност ових нагађања, као и бојазан да би нас повратак агресивнијој политици Америке на Балкану могао суочити с одлучним захтевом за признање независности КиМ, за дефинитивним отклоном од Русије и Кине и званичним приступањем НАТО-у (које јој, додуше, и није толико битно, ако се потпуно испуне прва два услова). Све је то већ било на столу у Рамбујеу у зиму и рано пролеће 1999. и све нам се може вратити као нова-стара ноћна мора. То нису дефинитивни закључци ове емисије, али од почетка провејавају као сплетене нити једног и те како присутног спина. Отуд, по свему судећи, подсећање на низ детаља из повести о Рамбујеу о коме би „ваљало поново размислити“.

У вези с тим је недовољно расветљен наратив о тобожњем постојању различитих ставова у Рамбујеу 1999. године: једне, „мекше“ опције према захтевима Запада, коју су наводно заступали шеф делегације проф. др Ратко Марковић и уставни правник др Владан Кутлешић, која је могла довести до споразума и отклањања опасности од бомбардовања, и друге, „тврде“ линије, за коју се тврдоглаво залагао сам Слободан Милошевић. Та друга линија проглашена је одговорном за прекид преговора и рат који је уследио, чиме се инсинуира да је Милошевић, са својим сарадницима Миланом Милутиновићем и Живадином Јовановићем, тадашњим председником Србије, односно министром иностраних послова, могао да спречи бомбардовање.

У емисији о томе отворено говори недавно преминули Владан Кутлешић, лични изасланик Милошевића, који је, тек што је са саветником Олбрајтове Џимом О’Брајеном израдио обострано прихватљив документ, примио депешу из Београда у којој је писало: „Издајниче, смењен си.“ Па је из Београда хитно упућен Милутиновић да заустави даљи расплет. (Иначе, на одјавној шпици наведено је да Милан Милутиновић и Ратко Марковић нису хтели да говоре у емисији.) Живадин Јовановић пак изричито негира постојање овог телеграма, али не и Милошевићево незадовољство словом и духом капитулације, која је већ била на столу.

Истинит или не, овај инцидент погађа суштину онога што би нам се поново могло догодити, као што нам се, уосталом, исти ултиматум, у различитим видовима, понавља од 1914: то је диктат безусловне, срамне капитулације, какву не би могла прихватити ниједна суверена држава. Ово Гизлово „све за ништа“ може нам се десити и сутра, хоће да каже филм Јавног сервиса Србије, при чему нас, низом детаља, здушно опомиње да не понављамо „Пашићеву и Милошевићеву грешку“. Као да не постоје Устав Србије, Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, декларација о неутралности Србије и други лањски снегови….

Мали морају да слушају

За оне који то први пут чују, важно је Кутлешићево откриће да је Милутиновић у Рамбујеу нудио Олбрајтовој да Србија уђе у НАТО, па да као таква испуни све услове ултиматума, али да је аветиња то глатко одбила уз опаску „Сад је касно“. Према неким наводима, Милутиновић је имао сагласност Милошевића за овакву понуду. Чак ни то није прошло, а када је Кутлешић свог партнера питао да ли стварно мисле да нас бомбардују, О’Брајен је одговорио: „Ниси разумео. Мали морају да слушају.“

Само што се ово дешавало у париској палати Клебер 1999, а не у Београду 1914. и што је „папир“ (потпуна и неограничена капитулација) више личио на онај који су у Чешком посланству (у коме је, игром судбине, одрасла иста та Мадлен Олбрајт као Мари Јана Корбелова) у Београду потписали Александар Цинцар Марковић и генерал Радивоје Јанковић 17. априла 1941. „Агресија НАТО-а 1999. није била ’епилог’ неуспелих, неодржаних преговора у Рамбујеу и Паризу“, каже бивши шеф наше дипломатије Јовановић, „већ почетак нове освајачке стратегије САД/НАТО коју карактеришу глобализација војног интервенционизма, експанзија на Исток, рушење међународног правног поретка и милитаризација спољне политике.“

Ко је недавно слушао америчког генерала Хоџиса, уз саслуживање овдашњих министарки и посланика, схватио је да се мало шта изменило. И даље је на снази исти војнополитички позив да се дозовемо памети. Томе је, у низу допунских радова, требало да служи и емисија Јавног сервиса о којој је овде реч. Да је сугестија о приступању Србије у НАТО још увек на столу требало је да посведоче и такви живописни ликови као што је Ђулбехар Шабовић, коју је, ваљда у својству украса, Милошевић изаслао 1999. у Рамбује. (Ко је ова госпођа остало је до краја емисије нејасно, осим што је била члан делегације грађана Косова и Метохије и што је у емисији евоцирала дирљиве успомене на Јану Корбелову, која јој је на течном српском језику причала како много воли Србе.)

Да будемо део НАТО-а

Поводом Милутиновићевог предлога, слушали смо од исте Ђулбехар и пре него што ју је Јавни сервис довео на свој екран. Ево шта је изјавила: „Ако је тада, макар и са закашњењем, схваћено да је чланство у тој најмоћнијој организацији најбољи гарант безбедности наше земље, зашто сада не искористимо прилику да то исправимо, а не да се стално руководимо некаквим емоцијама проистеклим из нереалних очекивања и такође нереалних ’историјских пријатељстава’. Уместо да ратујемо против НАТО-а, да будемо његов део. Многи сада говоре да је тада све требало прихватити, а сада кад се помиње компромис, опет многи то одбијају, да би вероватно у наредних двадесет година говорили да је то тада требало да урадимо“ (Курир).

Исто у емисији потврђује и Милошевићев негдашњи поузданик Зоран Анђелковић из СПС-а: „Није било спорно да ми као СРЈ постанемо члан НАТО-а, али као члан НАТО-а, а не као земља у којој НАТО трупе могу да се шетају по Србији и СРЈ како хоће.“ Или нешто касније, Милошевићев председник владе Никола Шаиновић: „Милутиновић је понудио да СРЈ уђе у НАТО само да бисмо избегли бомбардовање. Ми смо хтели да цела Србија уђе у НАТО под условом да Косово остане у Србији. О томе нису ни хтели да чују.“

Да ли смо сад добро чули? Србија као пуноправни члан НАТО-а? Ево исте опције поново у игри, кажу Ђулбехар и њени медијски спонзори, без обзира на одлуку Народне скупштине о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању, као саставни део Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, коју је усвојила Народна скупштина 26. децембра 2007. године. Без обзира на Резолуцију 1244, која је и даље на снази. И без обзира на чињеницу, саопштену недавно на самом НАТО форуму, да према овом војном савезу има позитиван став свега 14 одсто испитаника и Србији, а најмање две трећине српског народа – не (Иво Чоловић из Центра за слободне изборе и демократију).

Јавни сервис Србије охрабрује заговорнике оваквог става, сасвим у духу изјаве новопечене министарке Гордане Чомић на истом скупу „да сарадњу између Србије и НАТО-а треба даље развијати и охрабривати“. Једини проблем је, изгледа, сам НАТО, који, из својих разлога, још не реагује на оваква намигивања. Али да она у Србији постају пуноправни учесник јавног дискурса – нема више никакве сумње. Зашто је онда било потребно да гину младићи на Кошарама и да народ, војска и држава воде тотални рат против најмоћније државе света? Можда стварно треба да послушамо госпођу Ђулбехар а не најмање две трећине српског народа у очекивању нове визите барона Гизла?

Биће свакако занимљиво шта ће нам исти аутори рећи за неки дан о Кумановском споразуму 1999, којим је окончана агресија НАТО-а, јер би тиме могао бити заокружен један мање или више јасан политички став.

 

Аутор Божидар Зечевић

 

Насловна фотографија: Нови Стандард

 

Извор Печат, 04. децембар 2020.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.