Б. ДРАГИЋЕВИЋ: Шта Хандкеов Нобел значи за српски народ

ИСКРА на Фејсбуку

Петер Хандке (Фото EPA-EFE/ANTONIO COTRIM)

Десетог октобра је као гром из ведра неба светом одјекнула неочекивана вест: аустријски писац Петер Хандке добио је Нобелову награду за књижевност! Норвешки Нобелов комитет је у образложењу навео да се награда додељује за ,,утицајан рад који је језичком генијалношћу истражио периферију и специфичност људског искуства.’’ Као плодан писац неоспорног квалитета, чије је стваралаштво представљало један од најсјајнијих бисера модерне немачке литературе, Хандке је сасвим оправдано добио награду која га је дигла у бесмртност, што је вероватно највећа почаст коју један уметник може искусити – знати без икакве резерве да ће његово име и његово дело трајати и остати у колективном сећању човечанства у вековима који долазе, употпуњавајући велелепан мозаик човековог разумевања уметности и сопствене природе.

Његова неприкосновена уметничка оствареност, изузетна нарација, аутентичност у описивању предела, често истицана уникатност и велемајсторска рука доказана и у романима и на филму учинили су да Хандкеу чак и најжешћи критичари признају стваралачку поткрепљеност награде и креативну надареност. Заправо, његов рад је често описиван као својеврсна гетеовска ренесанса, која се враћа људском искуству као стваралачком покретачу, али и дефинишућем елементу човекове самоспознаје. Као спорни моменат, међутим, светским медијима је попут пожара кренула да кружи Хандкеова биографија и његови за Запад контроверзни политички ставови. Такав је пожар сасвим неоправдано прогутао оно што заслужује далеко више пажње и коментара, а то је сам Хандкеов уметнички израз. Уместо о делу једног од колоса данашње књижевности, његова личност је била подвргнута преиспитивању, а онда и паушално вређана и унижавана. Називан је контроверзним, ексцентричним и провокативним, али и вређан као порицатељ геноцида и апологета ,,касапина Милошевића” у бомбастичним новинским насловима.

Петер Хандке, наиме, осведочени је србофил, што је на Западу, на коме су Срби најбеспоштедније и најпедантније демонизовани константном вишедеценијском пропагандом Си-Ен-Ен и Би-Би-Си осовине, најчешће финансираном крвавим новцем албанске мафије од трговине оружја, дроге и белог робља, готово без изузетка неопростив грех. Док је медијска машинерија империјализма припремала претекст за легитимизацију војне интервенције империјалиста у Југославији, Хандке је у ковитлацу мржње и сатанизације Срба нашао снагу да се одупре и храбрости да се голорук баци у гладијаторску борбу, у којој је знао да ће трпети многе беспоштедне ударце са свих страна. Тако је Хандке 1996. године написао есеј ,,Правда за Србију”, у коме је покушао да спречи стварање медијског наратива који би реализовао политички пројекат сваљивања кривице за Рат за југословенско наслеђе искључиво на српску страну.

За Хандкеа, борба српског народа за слободу и опстанак била је живи израз антиимперијализма, а медијско комадање истине о босанском и косовском ратишту доживео је као као атентат на реалност, као негацију стварности, као њено кривљење и касапљење од медијских гиганата јер је Хандке имао шансу да завири иза завесе коју су ставили на догађаје и увиди реални ток ствари – ток који је у свему противречио црно-белом наративу, који су свим силама покушали да свету наметну мегафони светских моћника. Из тога, Хандке је извукао за њега битан мотив дереализације света, један од кључних стубова његове филозофске есенције. За српски народ и Југославију, тај његов давидовски напор носио је нешто санкросантно и заштитничко: у апокалиптичним условима одбране српских и југословенских интереса, Хандке је постао постао трибун оних без гласа, опомињујући апостол савести и Свети Ђорђе који убија аждаху неправде, насиља и лажи. Са друге стране, у српском народу Хандке је пронашао митологизовано искуство непокорности и обичног мирног живота, ослобођеног светског галопирајућег конзумеризма и глобализма. За њега, Србија је била оаза, нека врста авалонског острва.

Када је НАТО покренуо противправну и злочиначку агресију на Савезну Републику Југославију, Хандке је из протеста дошао да борави на нападнутој територији поносите земље која је бранила себе против неупоредиво моћнијег непријатеља, али и која је бранила принципе цивилизације, права, правде, хуманости, суверености, слободе и антифашизма пред голом овоземаљском силом. У знак протеста вратио је Бихнерову награду, а потом се ишчланио из Католичке цркве, да би на крају од немачког министра Рудолфа Шарпинга, заговорника бомбардовања, захтевао своје књиге назад. Своју оданост истини и антиимперијализму био је спреман да плати својом главом и репутацијом, а не само празним речима. Како је записао још бесмртни Његош: ,,У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!” И пријатељи. И интелектуалци. Потребно је много више од оштрог ума и бритког језика да се направи интелектуалац, потребна је кичма, убеђења и смелост, а Хандке је доказао да је интелектуалац у правом смислу те речи.Да ли је Хандкеа помало дефинисао његов однос према српском народу по оној Сартровој да егзистенција претходи есенцији или је Хандке стао на страну малтретираног, нападнутог, слабијег и оног који је у праву јер је његов морални интегритет већ био беспрекоран и стамен тешко је рећи. Можда је то био и импулс правичног човека. Вероватно су обе могућности паралелно истините, па је тај однос постао једна спирала из које су и Хандке и Срби изашли бољим него што су у њу ушли.

Када је цео свет, заведен пропагандом против председника Слободана Милошевића урлао попут безумне руље захтевајући његову главу у Хагу, Хандке је отишао да га посети, а на сахрани му је одржао говор. Тада је Хандке и сам рекао како ,,такозвани свет мисли да зна све о Југославији, Србији и Милошевићу.” А Хандке је стајао као лучоноша, као вечна опомена да оно што су знали и говорили јесте било лажно, труло и празно. Као и сваку истину која сија у мраку, презирали су га и на њега камење бацили они који у својој охолости нису схватили да су заслепљени и да о ономе о чему говоре са увереношћу мудраца, заправо, не знају ништа. Интересантно је како је један пут на Косово најчешће чинио да странци дијаметрално промене своје пређашње мишљење када се суоче са последњим европским апартхејдом и терором Албанаца над Србима. Опет, то је мотив хандкеовског и фаустовског искуства, искуства које освешћује, које доноси мудрост и праву интелектуалну понизност, из које се рађа истинска величина карактера и духа, али и креације.

Хандке је у Србији пронашао много тога интелектуално освежавајућег, инспиративног, мистичног и вредног фасцинације и дивљења. Његова ,,Моравска ноћ’’ говори о томе и у стваралачком смислу, где Србија постаје један извор духовне инспирације, једна персонификована идеја, жива колико и ток реке Мораве, који носи његовог наратора. Требало би ту напоменути и да је Хандке одушевљен Дисом, чију је песму ,,Можда спава” превео на немачки и поклонио Градској библиотеци у Чачку. Још једна сличност са Гетеом, који је и сам преводио Хасанагиницу. Поред тога, Хандке је инострани члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и умјетности Републике Српске, што на част треба да служи овим институцијама, које сада имају једног нобеловца у својим редовима!

Величина правог интелектуалца огледа се у томе што је за исправну ствар спреман да стоји сам против свих. Толико нас је барем научила људска историја. Хандке је зарад свог убеђења тај тест успешно прошао – због уверења отимане су му награде, шиканиран је и вређан, вршени су притисци да се бојкотује и да не буде разматран за награде које је по праву стваралачког генија поштено стекао. Он је све то истрпео са смиреношћу са којом је посматрао иконе и фреске православних манастира током боравка на Космету. У тој равни, он је истински авангардан. Истрпеће и сада омаловажавања самозавне западњачке критичке интелигенције, која је несвесна да попут преварене бебе гута наратив легитимизације америчког империјализма, који је у смрт и страдање до сада послао милионе људи, док празнослови о непостојећим геноцидима и заузима незарађену холиер-тхан-тхоу моралну позицију. Истрпеће и линч домаћих колонијалних аутошовнистичких медија, који су огорчени његовим изборима и који о њему јадикују, уместо да славе што је један српски пријатељ добио такву част и признање! Вређаће га и покушаваће да га понизе гори од њега. Иза неких ће стајати само заблуда, а иза других и зла намера. Таквом инквизицијом незналица које никад нису крочиле на Косово и надобудних којима је Си-Ен-Ен у два минута препирчао векове комплексне балканске историје нужне за правилно разумевање ратова деведесетих он ће само бити учвршћен и уздигнут, потврђен.

И џабе амбасадор самозване државе Косова позива на повлачење Нобелове награде, џабе настоји да наведе јавне личности на Западу да дигну глас против Хандкеа, џабе било и призмених Руждијевих доскочица и јефтиних увреда! На истину се не може! Све и да Норвешки Нобелов комитет направи преседан и одузме награду Хандкеу, он је своју величину већ доказао и добио нешто што никаква награда не може да купи, нити да одузме – моралну и интелектуалну аутономију, којом се потврдио као слободно биће и слободни креатор, као Сократ нашег времена, који све изазива и све преиспитује, који се не боји да сам стоји преко пута разгневљеног полиса јер зна да је у праву. Тога, небеса знају, данас нам много недостаје у савременој уметности. А Хандкеа ће потврдити као врховни судија време, које ће од њега направити пророка, онога који се борио за истину о страдању Југославије и српског народа пре него што је она преовладала у светском јавном дискурсу и постала очигледна свима. Пророци су, говорили су неки, ретко цењени од већине за живота.

Од Хандкеовог верног пријатељства српски народ може да научи баш оно што је дефинисало лик једног од наших ретких истинских пријатеља: способност да се сачува вера у себе када сви у нас сумњају, како је то писао још један велики добитник Нобелове награде за књижевност, Радјард Киплинг, у својој песми ,,Ако”, у којој је говорио о томе шта значи бити човек. А у времену одлука, српски народ има обавезу да, баш испуњавјаући ту свету дужност бивања човеком, буде достојан свог моралног бића и свог историјског трајања, своје етичке посебности која нам је донела једног правог пријатеља, какав је Петер Хандке. Кроз ту ,,чистоту која дише”, ми ћемо трајати! И ми ћемо победити, баш као што је Петер тријумфовао над лажима!

Уз чашу ракије којом сте и сами поздравили српски народ након објаве Нобеловог комитета, живи нам били још сто година, господине Хандке! Ако је неко заслужио овакво признање и креативношћу своје руке и комплексношћу свог стваралаштва, али и исправношћу свог срца, онда сте то управо Ви!

Аутор Бојан Драгићевић

standard.rs, Видовдан

1 коментар

  1. Marika Georgievska каже:

    Pročitajte šta je pisatelj izjavio o sebi kad je doznao da je dobio nagradu… I zamislite se malo više, a ne samo malo.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.