АЛИСТЕР КРУК: Самозаваравање западних елита

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Francois Lenoir/Reuters

Пат Бјукенен је апсолутно у праву када каже да у случају побуна, историја зависи од тога ко пише наратив. Углавном то буде олигархијска класа, уколико на крају превагне. Но, сећам се немалог броја „терориста“ који би на крају постајали нашироко уважени „државници“. Тако се точак времена окреће из епохе у епоху.

Наравно, фиксирати наратив –неупитну реалност, која се сматра превише сигурном, превише скупом да би пропала – не значи да се он неће наћи пред изазовима. Постоји стари британски израз који лепо описује колонијално искуство (тихог) изазова тада доминантном „наративу“ (како у Ирској, тако и у Индији inter alia). Гласио је „нема дрскост“ (енгл. „dumb insolence“, буквално „глупа непокорност“, прим. прев). То је оно када је извођење индивидуалног чина побуне истовремено и лично прескупо и бесмислено, па тихо, кисело испољавање немог презира према „владарима“све говори. Ово је владајућу британску класу доводило до беса пошто их је свакодневно подсећало на њихов дефицит легитимитета. Ганди је то довео до савршенства. А на крају је његов наратив тај који је историја боље запамтила.
Неразумевање реалности

Међутим, са глобалном контролом наратива од стране великих технолошких корпорација (енгл. „Big Tech“, прим. прев.), ушли смо у потпуно другачији поредак ствари у односу на оне ране британске покушаје сузбијања непослушности – како то сажето истиче професорка са харвардске Пословне школе, Шошана Зубов:

„Током последње две деценије, посматрала сам последице наше изненађујуће метаморфозе у империје надзора које функционишу захваљујући глобалним архитектурама бихејвиоралног мониторинга, анализа, таргетирања и предвиђања – то је оно што сам назвала капитализмом надзора. На темељима снаге њихових надзорних способности и у циљу њихових надзорних профита, нове империје извеле су фундаментално антидемократски, епистемиолошки пуч, који карактерише концентрација знања о нама без преседана, као и неконтролисана власт која ниче из таквог знања“.

Контрола наратива сада је дошла до врхунца:

„То је суштина епистемиолошког пуча. Они су приграбили ауторитет да одлучују ко ће имати каква сазнања […] и боре се са демократијом поводом фундаменталних права и принципа који ће дефинисати наш друштвени поредак у овом веку. Хоће ли растућа свест о овом другачијем пучу … коначно да нас натера да се суочимо са незгодном истином која лебди над нама у протекле две деценије? Можемо имати или демократију, или друштво надзора, али не можемо имати оба (курзив аутора)“.

Јасно је да ово представља веома другачији ранг „контроле“, а удружен са противпобуњеничким техникама „терористичког“ ометања наратива које је Запад искалио током „великог рата против тероризма“ – добија се застрашујући алат за сузбијање неслагања код куће, као и у иностранству.

Међутим, све ово има и једну фундаменталну слабост.

Најпростије речено, када сте толико предани, толико уроњени у једну конкретну „реалност“, друге „истине“ онда неће и не могу бити примећене. Оне не штрче поносно над бескрајном равницом консензуалног дискурса. Оне не могу пробити ојачану љуштуру мехура владајућег наратива, нити се изборити за пажњу елита толико посвећених управљању сопственом верзијом реалности.

Велика слабост? Елите почињу да верују сопственом наративу – заборављајући да је наратив зачет као једна од многих илузија, са циљем да заточи машту унутар њихових друштава (али не и оних других).

Оне губе способност да се одмакну и сагледају себе онако како их други сагледавају. Постају толико занесене својом верзијом света да потпуно губе способност саосећања или прихватања туђих истина. Не могу да чују сигнале. Поента је да када се другим државама нешто натура, без стрпљења да се саслушају, њихови мотиви и намере биће погрешно протумачени, а понекад и трагично погрешно протумачени.

Примера је безброј, али перцепција Бајденове администрације да је време било замрзнуто од момента Обаминог одласка са функције, а онда некако одмрзнуто 20. јануара, таман тако да Бајден може да настави тамо где је стара ера стала, представља један пример веровања у сопствене бајке. Искрено запрепашћење, па и бес, Европске уније услед тога што ју је руски министар спољних послова Сергеј Лавров у Москви описао као „непоузданог партнера“, још један је пример тога како су елите постале удаљене од стварног света и заробљене у сопственој аутоперцепцији.

„Америка се вратила“ да предводи и да „постави правила пута“ за остатак света – то је тон који можда има за циљ да зрачи америчком снагом, али заправо указује на слабо разумевање реалности са којом се суочавају САД: Америка се удаљила од Европе и Азије још много пре него што је Бајден ушао у Белу кућу, па и много пре наводно реметилачког Трамповог мандата.

Зашто се онда САД тако упорно самозаваравају поводом тога?
Самозаљубљеност Брисела

С једне стране, након седам деценија глобалног примата, неизбежно постоји одређена доза инерције која би омела било коју доминантну силу да увиди и свари значајне промене у скорашњој прошлости. Међутим, у случају САД, ова врста слепила за промене може се објаснити још једним чиниоцем: то је фиксација естаблишмента да спречи спречи сценарио у којем би резултати избора из 2020. легитимизовали исход оних претходних избора. Овај фокус је прегазио све остало. Толико да је спречио уочавање промена у свету, иако су им се одбијале пред носом.

Ово није јединствено за Америку. Лако је схватити зашто је ЕУ била тако шокирана Лавровљевим етикетирањем ЕУ као „непоузданог партнера“ (што она заправо и јесте). Како је бивши грчки министар спољних послова Јанис Варуфакис написао поводом својих искустава у покушајима да натера ЕУ да саслуша његове детаљне закључке и предлоге поводом финансијске кризе у његовој земљи: „Они (евро група) су само седели смркнутих лица, не бележећи нити једно словце – могао сам и да певам шведску химну, ето толико су обраћали пажњу на моје предлоге“. Његово искуство је стандардни modus operandi ЕУ. Европска унија се не бави преговорима. Молиоци, било да се ради о Грчкој или Британији, морају да прихвате вредности ЕУ – и њена „правила клуба“.

Високи представник Борел стигао је са својом дугом листом примедби, сакупљеним од 27 држава (од којих неке имају историјску листу жалби на рачун Русије). Прочитао је захтеве и, нема сумње, очекивао је да ће Лавров, као Варуфакис, ћутке да седи док прихвата укоре и „правила клуба“, као и сваки аспирант који размишља о некој врсти функционалног односа са „највећим потрошачким тржиштем“ на свету. То је култура ЕУ.

А онда је уследила неславна конференција за медије на којој је ЕУ названа „непоузданом“. Свако ко је присуствовао раду неког тела ЕУ које доноси одлуке зна протокол – али допустимо бившем високом функционеру ЕУ да то опише: Савет се бави „chefsachen“, односно високом политиком, а не приземним регулативама – и то на затвореним седницама. На њима, извештава Ван Миделар, свих 28 шефова влада (то је било пре Брегзита), који су међусобно на „ти“, слажу се поводом одлука које можда пре тога нису могли ни да замисле – пре него што су се заједно појавили на блиставој „породичној фотографији“, усликаној пред хиљаду новинара окупљених да чују њихове поруке, које саме за себе чине „неуспех немогућим“, јер се сваки самит (уз један једини онеспокојавајући изузетак) окончава поруком заједничке наде и одлучности.

Лавров, као неки сирови далеки рођак, није знао како да се понаша у пристојном друштву ЕУ. Забога, не можете прозивати ЕУ!

Варуфакис објашњава: „За разлику од националних држава које се појављују као стабилизатори у сукобима између друштвених класа и група, ЕУ је створена као картел са задатком да стабилизује профитне марже великих централноевропских корпорација (живот је започела као Европска заједница за угаљ и челик). Посматрана кроз ову призму, тврдоглава верност ЕУ пропалим праксама почиње да добија смисао. Картели су добри у дистрибуцији профита од монопола између олигарха, али су ужасни у дистрибуцији губитака“. Такође знамо да, за разлику од држава, картели се опиру било каквој демократизацији или спољном уплитању у њихов уски круг доношења одлука.

Овај инцидент у Москви могао би да буде бледо забаван, кад не би недвосмислено истицао како самозаљубљеност Брисела (различита од оне Бајденовог тима) производи сличан резултат: одвојеност од спољног света. Слуша се, али се не чује. Непријатељска стратегија Запада према Русији, како је то Пепе Ескобар приметио у својој стратешкој анализи руских позиција, условљена је идејом да Русија нема куд – па стога мора да се осећа задовољно и почаствовано што ЕУ попут хоботнице пружа своје пипке према Евроазији. Заправо сада је, са померањем центра геоекономске гравитације ка Кини и Источној Азији, реалистичније питање да ли велики евроазијски хартленд, са популацијом од 2,2 милијарде становника, сматра вредним да пружи своје пипке ка ЕУ и њеној гломазној бирократији.

Ово није мала ствар. Једно је кад ЕУ сикће због тога што ју је Лавров спустио на земљу у Москви. Потенцијал Америке да слуша али не чује Русију и Кину је нешто сасвим друго. Погрешно чути и погрешно схватити ове две земље задире у питања рата и мира.

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

standard.rs, Strategic Culture Foundation

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.