Александар Лазић: Кумановска битка или „Кад се војска на Косово врати“

O обележавању 111 година од славне Кумановске битке код оскрнављеног споменика на Зебрњаку, из најличнијег могућег угла

КУМАНОВО ОСВЕТИЛО КОСОВО ПОСЛЕ 500 ГОДИНА: „Битка код Куманова, тврде историчари, прави је пример ’битке у сусрету’, јер су је водиле војске које су биле у покрету и јуришале су једна према другој. Ова битка вођена је без правог плана и без праве команде, јер српска команда, барем на почетку Битке, није имала везу са својим дивизијама. Турски команданти су игнорисали претходно разрађене планове.

Битка је добијена захваљујући великом пожртвовању српских војника против надмоћнијег, турског непријатеља. Била је то прва и најзначајнија српска победа у Првом балканском рату, која је најавила крај турске владавине на Балкану.

У Кумановској бици, вођеној од 23. и 24. октобра 1912. године, потпуно је разбијена турска Вардарска армија, која се након пораза повукла према Скопљу, Штипу и Велесу.

После више од 500 година, српска војска је ушла у Скопље, некадашњу престоницу Српског царства, и поново овладала Косовом.“ (Најкраће о Кумановској бици, овде.)

УВОД: Иако оскрнављен, споменик на Зебрњаку и даље чува успомену на српске хероје, који су октобра далеке 1912. године извојевали значајну битку у започетом протеривању Османлија са Балкана. (…) Треба знати како је тај споменик изгледао до оне кобне ноћи 24. маја 1942. године, кад су га бугарски фашисти, сакривени невременом, динамитом оскрнавили, срушивши две трећине од импозантног монумента. (…) Оскрнављени споменик је био препуштен зубу времена и забораву све до 1991. године, кад су му се вратили српски родољуби, решени да се ту окупљају на годишњицу славне битке својих предака. Зебрњак оживи и засија пуним сјајем крајем октобра, кад се овде сјате Срби из свих крајева света, пре свега потомци славних јунака који су овде водили и добили пресудну битку за ослобођење од петвековног турског ропства.“ („Зебрњак чува успомену на српске хероје“, овде.)

ПОЧЕТАК РАЗРАДЕ: Недеља, 22. октобар 2023, 110 година и 364 дана од Кумановске битке. Подно Зебрњака стижемо неки минут после поднева. Много више аутомобила и људи него што смо очекивали. До „скинутог за главу“ споменика на Зебрњаку мораћемо пешке, обавештава љубазна македонска полиција.

Поред штанда са српским заставама и осталом орнаментиком, једна часна старина уочава наше „Видовдан“ мајице и до врха брда идемо заједно. „Није као успон на Кајмакчалан, али није ни шала“, кажем док форсирам усиљени марш да што мање закаснимо – на врху је већ почело опело кумановским јунацима. Старина (77) је из Куманова, започиње причу како Срби овде (тешко) живе. Ја извлачим своју „стајаћу тему“ – Бугари су срушили споменик на Зебрњаку, они треба сад и да га обнове. „Све је већ то Тито завршио репарацијама“, узвраћа старина, задихан али наставља да маршира: „И нису најгори Бугари, најгори су наши, Бугараши. Додуше, осветили су им се, настрадали су после, послати су на Сремски фронт.“ Сећа се и шиптарске побуне против Сремског фронта: „А Вели Дева и његови се скинули с воза за Сремски фронт и вратили кући – изговор им је био да нема ко да им чува жене код куће.“

Своје Српство сведочи и чињеницом да жели само свештеника, „ако га има“, из Велешко-повардарске епископије Православне охридске архиепископије (ПОА) СПЦ. Какво је стање ствари на терену после давања аутокефалности непокајаним расколницима и шта је са верницима/епископијама ПОА СПЦ – не успевам до краја да сазнам (али се присећам песмице „Ја за краља / Краљ за Тита / Шта ће бити / Бог те пита“).

Стижемо на место обележавања, на уском простору испод споменика тиска се прилично велики број људи. Делегације се припремају да положе венце. „Да се и ја легитимишем“, каже часна кумановска старина, вади шајкачу са кокардом и ставља је на главу.

БИЛИ СУ И НЕКИ ГОВОРИ: Државна комеморативна свечаност одржана је под покровитељством председника Републике Србије Александра Вучића, а у организацији одбора Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, Амбасаде Републике Србије у Скопљу, Српске Заједнице у Македонији и Српског Културног Центра – Скопље (овде).

Председница Српске заједнице у Македонији Гордана Јовић Стојковска подсети на „За Косово – Куманово“, изостављајући други део крилатице „за Сливницу – Брегалницу“. Прича о доброј сарадњи са „браћом Македонцима“, макар не хвали и Бугаре.

Председник Скупштине Републике Српске Ненад Стевандић држи српски говор, како и доликује. Подсећа: „Увијек ћемо његовати слободарски дух самопоштовања који нас је знао скупо коштати, али омогућио је да покажемо снагу свога народа и наше културе.“ Поентира: „Године 1389. скоро да није било Србина на Косову и Метохију. Али, прије сто година више није било Турчина на Косову. А Срби ће се молити и за сто година у Бањској.“ Посебно поздравља братску делегацију из Херцег Новог.

Званични податак каже: „Државну церемонију обиљежавања 111 година од Кумановске битке предводио је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Никола Селаковић.“ Хвали и он „браћу Македонце“, скоро колико и председника му Вучића. (На помињање Александра Вучића не баш јак аплауз, али ниједан звиждук: тако и треба, ту звиждуцима нема места. И због пијетета према костима јунака, а и, окрени-обрни, у „иностранству“ смо!) За Бугаре користи термин „окупатор“, као да жели да потврди ону легендарну реченицу AV-a да „не познаје ниједног Србина који не воли Бугаре“. Открива да му је деда учесник Балканских и Великог рата, што код мене изазива благу неверицу: како се од таквог соја роди присталица овакве (веле)издаје? Помиње релативно детаљно улогу потпуковника Александра Глишића, то ми мења утисак набоље и у главу ставља дилему „из СНС-а може ли бити што добро?“; недоумицу неславно разрешава сâм министар Селаковић – у наставку говори о „потпуковнику Глишовићу“. И Селак је, ипак, морао да каже неку истину: „Границе данашње С. Македоније су границе докле је стигао српски војник.“

После тога пригодни културно-уметнички програм, дуг али леп.

МИНИСТАРСКА МУЧЕНИЦА: После обавезног програма, ваља ући у Спомен-костурницу. Али, прво министри. Док чекамо да делегација заврши обилазак, љубазни мештани кажу да имају добру ракију, и као „прави домаћини“ нуде да пробамо. За душу, и онако. Одлична лозовача, прављена на начин Срба из околине Куманова. Распитујем се да купим, кажу „биће после“. После схватам да је та ракија намењена министрима/члановима делегације да „намене за покој душе“; касније, кад сам хтео да купим – сазнајем да је нестала уз садејство „српско-македонских органа“. На здравље им!

ЈЕЧАМ Ж(Њ)ЕЛА: После званичних делегација, први у обилазак костурнице иду млади Срби. Младићи и девојке пењу се уз степенице остатака велелепног споменика (знам да „цури“ на све стране, много светиња треба обновити, пре свега помоћи „живој сили“ да опстане и преживи – али први нам је задатак, рекао бих, да се обнови Спомен-костурница на Зебрњаку, у свој својој лепоти!) уз песму „Јечам жела Косовка девојка“, уз сада већ обавезне стихове „Кад се војска на Косово врати, / Кад се војска, мајчице, на Косово врати“. Код њих песма, код мене језа.

ШАНТИЋЕВО „НА КОЛЕНА“: На крају дође ред да и ја уђем у костурницу и попнем се на врх обезглављеног споменика. За костурницу сам био спреман, колико је то могуће, али ми кнедла у грлу застаде кад ми се појави Шантићева песма, посвећена горепоменутом потпуковнику Глишићу: 

Алекса Шантић: Куманово

Сјени Александра Глишића

Сви на колена, сви!
Овде је била
Свештена ватра жртве благородне,
Што су је махом широкијех крила

Змајеви наши распламтели. Нека
С молитвом сваки пољуби тло свето,
С кога је вишња загрмела јека

Освете слатке. И к’о талас бурни
Сињега мора разлила се широм
Преко равнина и гудура тмурни’,

Робље да прене и донесе вести:
Пламени обруч устрептана сунца
Како се рађа из крви и свести…

Сви на колена, сви!
Овде је Врело,
Где се сва лепа напојише срца
Снагом богова за боговско дело.

Овде је свети Храм. Овде је луче
Ватрама вере зажегла слобода,
Србију Стару да с нова обуче

У сјај и блеске као давних дана,
Када је, оно, Госпођа Царица
У одсевима гривна и ђердана,

Гледала озго, с високих балкона,
С победа како император језди,
Уз урнебесни клик и поздрав звона.

Сви на колена, сви!

1913.

У костурници тишина, понеки уздах, целивање или миловање јуначких остатака.

На спрату изнад костурнице има доста цртежа/планова споменика – рекох себи: „Добро је, кад скупимо новац, неће бити тешко да вратимо кулу и њених 48,5 метара!“

КО НА БРДУ АК’ И МАЛО СТОЈИ: Пењем се на врх онога што је остало од споменика. Ту су и даље четворица средњошколаца, носе руску и српску заставу. Један се „исписује“, позира са обе заставе за крај. Други га питају: „А ко ће да те слика?!“ Одговарам им „Ја ћу“, и то и чиним.

И више од тога: позајмљујем обе заставе и позирам! Чим сам завршио, широке народне масе (које се нису разишле) траже да позирање наставим: зовем средњошколце и фотографишемо се загрљени. „Нисам веровао да ћу под старе дане завршити као манекен“, кажем им.

СРПЧИЋИ: Доле је остало још врло мало људи. Другој групи средњошколаца нудимо мандарине за освежење, не одбијају. „Како су добре“, каже један на одличном српском. Други му узвраћа: „Па наравно да су добре, по овом сунцу, и кад ништа ниси пио од јутрос.“ Кажу да ће доћи у Београд на Сајам књига. Огрћу се (само) српским заставама, седају на бицикле и одлазе ка Куманову.

Вероватно најмлађа учесница сабора тражи да је сликамо. Тата и мама са поносом нам кажу да се „пишу као Срби“.

„СО КРШЧЕ“: Вероватно последњи, али тешка срца, излазимо из споменичког комплекса Зебрњак. Напољу само један старији продавац, пакује се. Покушавамо да од њега купимо ракију, каже „има само још једну, со кршче“ (са крстићем у флаши). Питамо га шта је ово друго, испод свега? „То је са рузмарином, то ја пијем!“ Али, „отимамо“ му и ту за 200 денара/400 динара, са рузмарином и „со кршче“.

Испоставило се да је то била одлична куповина: силазећи низ брдо срећемо путника-намерника. Наоружан великим шеширом и гурајући бицикл са српском заставом, лагано се пење, иде он на своје приватно клањање сенима кумановских јунака! „Долазим сваке године“, каже. „Да онда попијемо за душу изгинулих?“, питам. „Наравно“, каже. „Со кршче“, три пута, по српски.

СВ. ЂОРЂЕ У СТ. НАГОРИЧАНУ: Манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, овог пута откључан и за нас (ономад закаснисмо за 40 минута – редовно је манастир отворен само до 14 сати). Једна од задужбина светог краља Милутина, саграђен 1312/1313. године на темељима старије цркве.

Иако су фреске веома оштећене, посебно је ово место. Успут добисмо и водича, Јасмина Р. из Београда нам указује на „Ругање Христу“ и подсећа да смо малтене исту сцену могли да видимо у Украјини.

Свештеник има заказано венчање. Док чека каже ми „стално нешто обнављају, али ево како је“: у посебно лошем стању је ктиторска композиција – ликови краља Милутина и краљице Симониде (да ли случајно?, питам се). „Сели се народ одавде“, наставља свештеник. „За Старо Нагоричане не знам, али из Новог Нагоричана од 2000 остало је само око 460“, каже. „Исто је и код нас“, сагласан сам ја. Намерно избегавам тему македонског раскола (и тзв. зацељења): нити је он „властан“ да то реши, а и ја сам дошао да видим једну од цркава великог задужбинара краља Милутина.

ОСВЕЖЕЊЕ У СТАРОМ НАГОРИЧАНУ: Овај одељак је требало да се зове „пијемо испред продавнице“. Та продавница (прима и динаре и денаре и евре) је нешто као три у један: продавница, кафић и ресторан, да ње не беше остадосмо и гладни и жедни. Купује се у продавници, а конзумира се на клупама на отвореном, изнад којих је додуше настрешница. Центар културног и свакојаког другог живота у Ст. Нагоричану. Преко пута је испосница у којој се подвизавао св. Прохор Пчињски.

Ту настављамо разговор са још једним Србином, а то је оно због чега смо добрим делом дошли – да видимо како наш народ тамо живи. Болестан је и вратио се на дедовину, живи сам. „Много сам мука од Шиптара имао у Куманову“, прича. А српски дух дише исто свуда – говори нам о „Ер Србији“ и летовима из Израела: „Ето, и сада смо евакуисали све, и Македонце, и Хрвате, и Црногорце, и Албанце…“ Узвраћам да су то „све Срби, осим можда Албанаца“. Сви смо сагласни. Јер, то беше једна од ретких истина, ван Зебрњака, које чусмо или изговорисмо током дводневног боравка у земљи која се сада зове Северна Македонија.