Александар Ђокић: Србија, Русија и Други светски рат

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Андрија Гавриловић/МЦ Одбрана

Срби генерално прихватају руско инсистирање на заједничкој прослави победе у Другом светском рату. Али стално стављање петокраке у први план можда и није паметна одлука Русије

Сарадња Русије и Србије наставља да се развија великим корацима. После потписивања Вашингтонског споразума и скандалозне критике са руске стране која је привукла пажњу јавности, изгледа да су све коцкице опет сложене и да су српско-руски односи на врхунцу. Завршетак радова на краку Турског тока који пролази кроз Србију и куповина два милиона доза руске вакцине Спутњик V представљају стратешку сарадњу чији се значај не може преценити. Упоредо са тим, начињен је и читав низ симболичких гестова добре воље као што је била топла посета Сергеја Лаврова Београду и Бањалуци уз уздигнута три прста на палуби авиона руског министра спољних послова. Свакако да је и свечано отварање Вечне ватре као дела Спомен-комплекса ослободиоцима Београда била својеврсна завршна партитура ове позитивне дипломатске симфоније.

Нешто је изгледа кренуло по злу, или боље рећи да је неки тон засметао конкретном делу српског друштва јер је вечна ватра убрзо потом била вандализована, угашена касно у ноћи 30. децембра. Руска амбасада у Београду је тај чин сравнила са актима ревизионизма историје у другим источноевропским земљама, подвлачећи притом да то, за разлику од других држава као што су Пољска или Чешка, у Србији није званична политика. У руском саопштењу наводи се чак и да су тај чин могле инспирисати и неке стране силе очито непријатељски настројене према Русији.

Починиоци акта вандализма су већ пронађени, испоставило се да се ради о малолетницима који, по наводима медија, себе карактеришу као „српске фашисте“. Ако изузмемо завереничку верзију по којој су они убачени диверзанти, поставља се питање због чега се ово десило, не само што се тиче мотивација поменутих младића, већ је то и проблем историјског доживљаја Другог светског рата и његових последица на подручју Србије.

Два историјска искуства

За грађане Русије, али и за грађане већине постосвјетских република изузев балтичких држава, Други светски рат је општенародни јуначки подвиг, али и Голгота. Општи број страдалих Руса и других народности у Совјетском Савезу за период од 1941-45 тачно је утврђен када је скинут вео тајне са званичних докумената тог доба 1993. године. Истраживачка група под руководством генерала-пуковника Кривошејева, која се бавила обрадом огромног броја докумената из војних архива, дошла је до цифре од око 11 и по милиона погинулих војника и 13,7 милиона страдалих цивила који су се нашли у зони немачке окупације. Ради поређења, иста истраживачка група је проценила опште губитке (војне и цивилне) у Првом светском рату у распону од око четири и по милиона људи, а у Грађанском рату који је затим уследио на подручју бивше Руске империје на око осам милиона изгубљених живота. Није ствар само у обиму људских губитака, битно је и то да је готово читава руска нација стала под један барјак, макар он био и црвени, да би пружила отпор немачкој експанзији.

У самој Русији постоје два општа наратива која су испрва постојала паралелно, а касније је један од њих сасвим одбачен и више се не користи. Званични наратив за време Совјетског Савеза заснивао се на идеји да је то био сукоб фашистичке идеологије (нацизам се намерно погрешно подводио под фашизам иако представља одвојену идеологију), као оличења зла, и комунистичке идеје која представља напредак, бољитак, све оно што се може окарактерисати као добро. До смрти Стаљина, званични совјетски наратив повезивао је победу у Другом светском рату са војном и политичком генијалношћу вође светског комунизма, док је после његове смрти и рушења култа личности Комунистичка партија СССР-а преузела ловорике као колективно победоносно тело.

Упоредо са овим званичним наративом текао је народни наратив. Он је био знатно једноставнији, искренији, њега нису преносили званични медији, он није фигурирао на пропагандним постерима које су цртали Комсомолци, али је надживео овај први. Народни наратив представља Други светски рат као борбу руског народа против немачког освајача – нашу отаџбину је напао Немац и ми смо га терали до Берлина. Идеологије ту нема ни од корова, ни комунизма ни, условно говорећи, фашизма, народ се бори за слободу свог огњишта које се налази у смртној опасности.

У савременој Русији ово је постао и званични наратив – на првом месту је многострадални јуначки народ, па онда умешност совјетских маршала (војних, не политичких) и генерала. Комунизам се више не спомиње, а и зашто би када савремена Русија више није под руководством комунистичких идеала. Фашизам је, међутим, и даље присутан као оличење зла, а и да би руско-немачка сарадња била остварива, сатанизовати фашисте је једна ствар, али је сатанизација немачке нације непрактична. На крају се званични наратив максимално приближио народном, једино што народ верује да су се Руси бранили од Немаца, а држава постулира да су се Руси бранили од фашиста. Било како било, и то је ближе истини него да су се комунисти бранили од фашиста – тај наратив још увек могу подржавати искључиво ортодоксни комунисти, од којих се увелико удаљила и Комунистичка партија Руске Федерације чији лидери примају одликовања од Руске православне цркве.

Што се српског народног наратива тиче, он се разликује у зависности о ком региону српске нације говоримо (у Србији је равногорски покрет био популарнији, а ван ње партизански), док се државни наратив мењао од друге и треће Југославије до савремене Србије. За колективни српски народ, без обзира да ли говоримо о Србима из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе или Хрватске, Други светски рат представља доба стране окупације, геноцида извршеног од стране усташког режима и крвавог идеолошког грађанског рата између партизана и равногораца. Слично је руско искуство са ширим раздобљем Првог светског рата, обележеног спољним поразима и унутрашњим трагичним размирицама. Узалуд је КП СССР деценијама покушавала да хероизује Октобарску револуцију и победу Црвене амрије у Грађанском рату – милиони људи су учестовали и на другој страни тог конфликта, а милиони су пропатили и након њега услед губитка своје имовине, колективизације, државног терора и репресија. Тек Други светски рат за руски народ предствља апсолутну повезаност у праведној борби, док претходни једнострано идеолошки обојени унутрашњи сукоби то никако нису могли постати.

Српско искуство из Другог светског рата је ту идентично са руским из Грађанског рата – коме је мило да се присећа репресија које су трајале од октобра 1944. па до раних ‘50-их година. Отворена књига регистра жртава Комисије за тајне гробнице после септембра 1944. године броји 55.500 стрељаних грађана само на територији Србије. То су подаци званичног истражног органа који је основало Министарство правде Републике Србије. Ова бројка се односи искључиво на репресиране грађане Србије којима се зна име и презиме, док је реална бројка сигурно већа јер су посреди били и многобројни лични обрачуни и тајна стрељања. Тада је на нивоу читаве Југославије, али и Србије, наметнут одређени политички систем који није уживао већинску популарност међу грађанима и који никада не би могао да се устоличи на власти мирним, демократским путем.

Поред жртава црвеног терора у Србији, увек ће бити отворено питање подељене припадности Партизанском и Равногорском покрету. Ове поделе присутне су и у оквиру истих породица, а протеком времена и стапањем становништва у великим градовима данас можемо наћи велики број младих Срба којима су дедови ратовали на супротним странама. Од породичног предања зависи шта ће ко сматрати праведним и коју ће страну држати за окупаторску, а коју за ослободилачку. Поделе су толике да није могуће градити никакав обједињавајући херојски наратив на темељима српског искуства у Другом светском рату.

арски помоћници, већ и сви Срби који су били на страни антикомунизма. Зато и данас термин „антифашистички“ у Србији има иразито негативан набој и користе га искључиво антинационално настројени либерали.

Савремена Србија одбацила је овај претходни наратив и актуелизовала нови, реалнији, по коме постоје два српска антифашистичка покрета – Партизански и Равногорски (Југословенска војка у отаџбини). Текући званични наратив може допринети спајању и помирењу унутар српског националног корпуса, али ни он не може учинити немогуће – преобразити велику народну рану у симбол гордости и победе. Руски народ с правом слави своју победу 9. маја, српски народ се тада присећа својих жртава у непотребној идеолошкој борби која је данас након распада читавог комунистичког блока бесмисленија него икад.

Историјски ревизионизам

Тема ревизионизма је веома важна за руску дипломатију. Под ревизионизмом званична Москва подразумева сваку тврдњу да Црвена армија није била ослободилачка и да није понајвише допринела слому немачког нацизма. Чак и након отварања другог фронта у Нормандији, пред сам крај рата, Немачка је на Источном фронту држала 188 дивизија од 313 са колико је укупно располагала. Дакле, не само руске жртве, већ и немачки напор сведоче о томе са које је стране долазио главни удар – са истока или са запада.

Иако говоримо о неспорним чињеницама, данашњи доживљај победе над Хитлером у западним друштвима умногоме одудара од збиље. Веровали или не, данас већина Француза сматра да су Американци имали већу улогу од СССР-а (47 одсто наспрам 15 одсто), са њима се слаже и већина Немаца (37 одсто наспрам 27 одсто), па чак и Финаца (32 одсто наспрам 24 одсто). Поређења ради, 1945. године 57 одсто грађана Француске је знало да је СССР имао главну улогу у победи над Хитлером, а да је учешће САД било важније од њеног источног савезника сматрало је свега 20 одсто. Подаци су из анкете коју је спровела америчка агенција Галуп.

Ревизионизам усмерен против Русије има превасходни циљ да омогући сатанизацију савремене руске спољне политике, али и руске нације у целини. Зли Руси никако не могу бити ослободиоци Европе, а ни победнци над Хитлером – само добри либерални западњаци могу тумачити ту улогу. Разуме се да историја има секундарни значај – главно је представити заштиту руских државних и националних интереса у 21. веку као продужетак стаљинизма и комунистичког терора. Зато се на Западу и изједначавају Стаљин и Хитлер, комунизам и нацизам. Реч је о антируској пропаганди првог реда, која је понајмање заинтересована чињеницом да су Стаљинове (па и Лењинове) жртве у највећем броју били сами Руси. Иронично је да западна пропаганда против Русије која се служи умањивањем руског подвига у Другом светском рату доприноси популаризацији историјске личности Стаљина у руском народу. Ово је више показатељ тога да руски народ никада неће допустити Западу да пише руску историју, него објективне историјске оцене.

На истоку Европе ствари стоје мало другачије јер ту можемо наћи народе који имају негативна историјска искуства са Русијом и генерално говорећи се негативно односе према њој независно од доминантне идеологије у Москви. Такве државе су Пољска, Естонија, Летонија и Литванија. Балтичке државе већ од ‘90-их настоје да прикажу сараднике немачких нациста као борце за слободу, а сличан тренд је присутан и у Украјини, мада њега не подржава већина Украјинаца. Пољска пропаганда је од 19. века структурирала мит о томе како је пољска нација жртва руске агресије иако су Пољаци уживали сва права у Руској империји, а Пољска држава вековима вршила инвазије на саму Русију и њен национални простор. Антикомунистички наратив у овим примерима скрива антируске сентименте.

Србија одудара од овог источноевропског тренда. Иако је Равногорском покрету и званично враћен статус антифашистичког, што за совјетску историографију недвосмислено представља ревизионизам, овај поступак ни на који начин не нарушава руско-српске односе. Равногорски покрет се борио против нациста и Јосипа Броза, не против Црвене армије и Совјетског Савеза. Равногорски етос у савременој Србији углавном није антируски, нарочито ако се има у виду да су генерала Михаиловића на цедилу оставиле западне силе, мада постоји мањински табор који равногорство повезује искључиво са Западом, што подразумева и тежњу према чланству у НАТО-у.

Теоријски гледано, по руским стандардима, и у Србији тече процес историјског ревизионизма, али се о томе не говори ни у Москви ни у Београду јер он није антируске природе, као што је на Западу и у већини источноевропских држава. То јесте унутрашње питање за грађане Србије и Русија га тако третира. Србија је то доказала реафирмацијом прославе 20. октобра, која је доживљавана изразито негативно ‘90-их година и која ни за време суверене владавине Социјалистичке партије Србије није била овековечена војном парадом. Ту је присутна и снажна симболика из Другог светског рата, која за руски народ више није ни повезана директно са комунизмом, већ представља славну историју предака, док грађани Србије тешко могу разлучити петокраку од режима Јосипа Броза.

Ипак, грађани Србије су ове руско-српске манифестације у којима се отворено истиче комунистичка симболика прихватили јер их превасходно доживљавају као русофилске догађаје. Колико год да је комунистичка идеологија међу грађанима Србије непопуларна, а то већински сигурно јесте, приврженост Русији је јача од тога. О томе сведочи и учешће Београђана у сверуској акцији Бесмртног пука, где раме уз раме шетају Срби са сликама својих дедова партизана и равногораца одајући пошту палим прецима у борби против немачког нацизма.

Ниједног инцидента није било до отварања новог споменика палим руским борцима у облику петокраке из које извире Вечни пламен. Можда је то била једна сувишна петокрака за 2020. годину у Србији, а можда је изгреднике привукла чињеница да је гробље слабо чувана локација за разлику од масовнијих русофилских акција. У сваком случају чак ни овај акт није носио антируски карактер, исписани графити – „Ослободиоци? Не, никад“ и прецртани срп и чекић представљају критику комунистичке идеологије, а не руско-српских братских веза.

Колико за руски народ петокрака више нема идеолошки значај сведочи недавна посета посланика руске Думе и директора Института Заједнице независних држава Константина Затулина Београду. Господин Затулин је доказани пријатељ српског народа и руски родољуб коме се нема шта замерити, али важно је описати једну сцену приликом његове посете новембра прошле године.

Наиме, уз присуство директорке Руског дома у Београду Надежде Кушченкове, заменика градоначелника Београда Горана Весића и министра без портфеља Ненада Поповића симблично су засађене брезе, као препознатљив руски национални симбол, покрај споменика цару Николају II Романову, пострадалом од бољшевика кога православна црква поштује као свеца. Све би било у најбољем реду да док се догађај одвијао поред споменика нису стајале две девојке обучене у совјетске униформе из Другог светског рата очито као део званичне манифестације. За просечног Руса ту нема ничег спорног – девојке стоје у руској историјској униформи поред руског државног лидера, али ако Србин то погледа он види две девојке у комунистичким униформама поред руског цара који је пострадао од људи са сличним обележјима.

Закључак је у томе да српски народ прихвата инсистирање руске дипломатије на прослави Другог светског рата, иако је Србима Други светски народ нанео много више патње него победничке славе, али можда је истицање петокраке на сваком кораку погрешан потез и изазива негативна осећања? Можда је још једна огромна црна петокрака из које букти пламен у Београду била ипак сувишна, а споменик је могао имати било који други, барем идеолошки неутрални, облик? Једино западним медијима ‘90-их није било јасно да већина Срба нема никакве симпатије према фашизму, али антикомунизам је нешто сасвим друго и о томе треба водити рачуна.

 

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви

 

 

 

Извор Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.