СВАЧИЈИ И НИЧИЈИ: Све о Горанцима на једном месту

Зејнел Зејнели, новинар и публициста у пензији, иначе Горанац, дугогодишњи дописник ,,Политике” из Приштине, који живи у Суботици, објавио је прву књигу о Горанцима под насловом ,,Горанци свачији и ничији (а ипак своји)”. Књига је објављена уз помоћ многих Горанаца који живе и раде у Србији, а штампана је у штампарији „Графопродукт” у Суботици.

Реч је о књизи у којој је аутор, који је до сада објавио десет књига о Косову и Метохији, сабрао сва научна и друга објашњења и тврдње о томе шта су, одакле су и ко су уопште Горанци који живе на Косову на падинама Шар-планине, стешњени између две границе – Македоније и Албаније. Зејнели је дуго сакупљао грађу, па тако књига садржи више од двадесет научних и других радова о Горанцима. У њој је и један од првих научних истраживања академика др Мирослава Лутовца, који је истраживао Гору, где живе Горанци, и Опоље где живе Албанци. Ту су и истраживања Српске академије наука и уметности о Гори и Опољу и Подгори (делови Средске жупе, недалеко од Призрена) која нису до краја обављена, због ратних дејстава и бомбардовања Србије 1999. године.

Углавном се сви истраживачи о пореклу Горанаца слажу да су они словенског порекла, а мр Сузана Хасани је истражујући порекло ове мале етничке заједнице дошла до података да се они помињу чак и у римско доба. Зависно од опредељења аутора, нарочито после рата на Косову, неки тврде да су Горанци Бошњаци, затим да су Власи –Аромуни, турски аутори тврде да су они пореклом Турци, Бугари да су бугарског порекла, а Македонци да су због језика и обичаја Македонци – муслимани, а Албанци да су Албанци. Многи аутори тврде, а углавном се сви озбиљни истраживачи слажу, да су Горанци српског порекла и да су под притиском Отоманске империје примили ислам. Наводе се и називи и места, топоними, који недвосмислено потврђују словенско порекло Горанаца, а њихов језик многи сврставају у старословенски језик. Многи аутори не могу да избегну ни то да их је цар Душан сврставао у најбоље своје поданике, да се помињу у Хрисовуљи цара Душана, да су били и под заштитом краља Петра Првог.

Чињеница је, ипак, да су Горанци словенског порекла, да им је матерњи језик српски – горански, да се данас највећи број њих изјашњавају да су муслимани и да то не крију.

У књизи о Горанцима аутор наводи и имена многих угледних Горанаца: професора, лекара, врсних хирурга, да имају и прву жену хирурга која ради у иностранству, инжењере, књижевнике, сликаре, економисте, правнике и људе других занимања, што разбија стереотип о томе да су Горанци само и искључиво добри посластичари и кувари. Та чињеница не може да се негира, као што не може да се негира и да су они и даље печалбари, да су расути свуда по свету, по целој Србији, али и да увек са собом воде и своје породице. Кроз историју били су и најбољи пушкари, потомци Горанаца данас живе не само у Србији већ и у Европи и Америци.

Аутор књиге, као и многи истраживачи, једино не може да одгонетне, због чега је толико интересовање за Горанце и њихово порекло, због чега су на делу толика својатања Горанаца, потом због чега су они баш ,,нечији”, а мала су етничка заједница, која је по много чему специфична и посебна – по говору, пореклу, обичајима. Горанаца данас у Гори има нешто мање од 8.000 хиљада душа, некада –до 1999. године – живело их је близу 20.000, а занимљиво је да се за њих интересују државе које броје више од 160 милиона људи. Србија готово да их не помиње, иако су једни од најоданијих поданика или их се сети само једном у току године, када неко од политичара оде у Гору за Ћурђевдан, и тамо остави много обећања, у која данас мало ко верује, јер се ништа није испунило свих ових година. Могуће је да ће одговор на ово питање наћи неки други аутор који ће одговорити на то шта се иза свега крије. Пре свега да ли је реч о политици, злонамерности или намерном покушају затирања корена Горанаца…

Шта год се да се пише и тврди о Горанцима, они су ипак своји и са поносом истичу да су Горанци. Они не заборављају ни своје корене, ни порекло и једна су од ретких етничких заједница чији се припадници стално враћају у свој крај, ма где живели, радили, градили своје куће… Ми смо, кажу сами Горанци, као слонови – ма где били, заувек се враћамо у свој крај.

Тагови: Књига, Косово и Метохија, Приштина, Суботица