Слађана Илић: Свест о најстрашнијем злочину у „Страдању“ Ј. Ковачевић

ИСКРА на Фејсбуку

Јелена Ковачевић (Фото: Приватна архива)

Књига Јелене Ковачевић „Страдање“ једна је у низу која се на документарно-уметнички начин бави усташким злочинима почињеним у систему логора Јасеновац, као и на другим стратиштима Независне државе Хрватске.

Уколико размотримо генерацијски распон уметника који у центар неких од својих дела стављају ту тему, као и хронологију публиковања тих остварења, можемо се у духовном смислу охрабрити. Осим стваралаца нешто старије животне доби, који су том страшном историјском периоду били ближи, а чији су непосредни преци страдали у НДХ, тој теми, прилично скрајнутој – из друштвено-политичких разлога, али и због пошасти заборава који је, додуше, идеолошки подстицан (неких шездесетак година и више) – враћају се и припадници средње и млађе генерације наших стваралаца.

Та дела, по правилу, заснивају се на историјским изворима и сведочанствима, на причама појединаца, које су неретко заступљене уз уметнички текст, као што је случај и са књигом Јелене Ковачевић. И док читамо такве књиге, или посећујемо изложбе посвећене страдалницима, снажне емоције и чињеница да смо бића културе, готово да нас доводе у тоталну неверицу и производе утисак да читамо дела која припадају фантастици – зато што поред свих наших стечених знања најчешће нисмо спремни да поверујемо у то шта човек може учинити човеку, као ни у то да зло у њему, изгледа, као да ипак претеже. У то се уверавамо увиђајући континуитет некажњеног зла хрватског нацизма и шовинизма, његову виталност оличену у „Бљеску“ и „Олуји“, девeдесетих година 20. века, као и у бројним, врло учесталим манифестацијама обичних грађана Хрватске, али и чињеницу да се „Олуја“ слави као државни празник у тој земљи.

У светлу наведеног сматрамо да је важно, осим естетских вредности тих дела, сагледати још нешто – за нашу културу сећања, али и за саму уметност и духовност – веома важно: то је приступ уметника колективном историјском памћењу, као и његова стваралачка намера.

Свако ко је у центар свог дела ставио страшне усташке злочине, очигледно је – није ставио мржњу. О томе пише, са одмаком и миром, и најстрашније чињенице и/или сопствена осећања и уметничку надградњу тих страшних истина, Јелена Ковачевић. Неки од аутора приступају есхатолошки, али морали бисмо имати на уму – нема опроста без покајања, и то се старо и важно знање не сме никако скрајнути. На то нас деликатно, али експлицитно опомиње и проф. др Мира Радојевић која је за књигу Јелене Ковачевић написала предговор:

„Најзад, књижевност својим читаоцима шаље убедљиву етичку поруку, а на тврдње по којима и злочинци заслужују хришћански опроштај одговара подсећањем да услов опроштаја представља покајање.“

Речи Мире Радојевић морамо сви добро упамтити, ма чиме да се бавимо у области хуманистике и уметности, а са свешћу о најстрашнијем злочину у историји човечанства.

Требало би да о томе стално и изнова читамо, а можемо можда почети с књигом „Страдање“ веома младе Јелене Ковачевић.

Стање ствари, Вечерње новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.