Руска култура је књижевно оријентисана, интервју са Владимиром Коларићем
Владимир Коларић
Са којим изазовима и претњама се суочава савремена руска култура? Како се она данас доживљава у Европи? „Руски мир“ о овим питањима разговара са познатим српским културологом, писцем и преводиоцем Владимиром Коларићем.
Владимире, почели сте да проучавате руску културу још у школи. Како се то догодило?
У социјалистичкој Југославији, руски језик се учио у школама. Када сам ја био у основној школи, руски је постајао све мање и мање присутан, све випе њих је желело да учи енглески. У мом одељењу, на пример, неколико ученика се пребацило у другу школу да би учили енглески уместо руског. Њихови родитељи су веровали да ће им то дати веће шансе за успех у животу. Касније, деведесетих година, постао је популаран и немачки, захваљујући лакшој могућности за емиграцију и запошљавање у Немачкој.
У основној школи сам имао веома лошу наставницу руског, иако је била Рускиња пореклом. У гимназији сам имао неколико наставника, али само једне године ми је предавала изванредна професорица, која се звала Веселинка.
Са руском културом сам се упознао сам, ван школе, када сам открио Чехова и руску религијску философију, а касније и поезију. На Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду имао сам одличну професорку руског језика, Енису Успенски, изузетно образовану и софистицирану особу. Касније је постала мој ментор на докторској дисертацији о Достојевском.
Шта мислите о стању руске културе у свету? Како се осећате поводом покушаја да се она „откаже“ на Западу у светлу недавних догађаја?
Перцепција свих култура ван „политичког Запада“ одувек је била прожета политиком. У социјалистичкој Југославији, проучавање руског језика дуго је било одређено идеологијом. Руски професори, како на универзитетима тако и у школама, често су доживљавани као најпосвећенији комунисти. Мојој жени је, на пример, руски језик у основној предавала жена која је имала чврсте стаљинистичке ставове, што је у нашој земљи у то време, осамдесетих година 20. века, било изузетно ретко. С друге стране, у Србији и тадашњој Југославији су превођена дела руских емигрантских писаца и дисидената. Често су прво објављивана овде, а затим на Западу. Југославија је развијала мекшу, мање догматичну верзију социјализма, а у спољним односима балансирала је између Истока и Запада. Што се тиче Запада, током Хладног рата, он је био првенствено заинтересован за емигранте и дисиденте. Поново је критеријум било политички, а не уметнички значај. Данас, покушајем „поништавања“ руске културе, овај тренд је достигао врхунац.
Да ли се слажете са тврдњом да је место једне културе у свету одређено положајем земље којој припада? Њеном моћи, укључујући војну и политичку.
Запад наставља да тежи хегемонији, не само економски и војно, већ и у погледу идеја, вредности и културе. Жели да постави стандарде за то шта је вредно и значајно, а шта није. То се односи на културу и уметност. Ово је веома важан аспект тренутног рата против Русије. Јер центри моћи на Западу желе да докажу не само да је руска влада репресивна и да крши међународне норме, већ и да су руска историја и култура обележене насиљем, ауторитаризмом и недостатком интелектуалних и културних достигнућа.
Да ли је култура, дакле, облик политике? И како је Русија спроводи? Како, по вашем мишљењу, она представља своје велико наслеђе?
Данас је Русији тешко да представи своју културу на Западу, јер то првенствено зависи од западних медија и институција. Међутим, Русија би требало активно да искористи све могућности: у академским круговима, у медијима и међу издавачима. Имам утисак да је руски приступ представљању своје културе свету превише бирократски, да му недостаје јасно разумевање шта ће занимати људе у свакој појединачној земљи. На пример, руски класици ће увек бити објављени у Србији, увек ће наћи читаоце, и за то нам није неопходна финансијска подршка Русије. Али када је у питању савремена руска књижевност, као и култура уопште, укључујући и популарну културу, у Србији се о њима врло мало зна. Управо зато Срби често имају потпуно погрешан утисак о данашњој Русији, без обзира на то да ли им се ваша земља свиђа или не. На крају крајева, не можете се ослањати само на ретке и слабо рекламиране ревије руских филмова или посете војних хорова.
Ми у Русији смо често навикли да понављамо, готово по навици, Достојевског, Толстоја, Тарковског, Шостаковича, Рихтера, Чајковског — и тако даље. И често не успевамо да схватимо пуну моћ и величину ових људи и наше културе у целини. А како нашу руску културу доживљавају Срби? А Европљани? Разумем да не можете говорити у име свих, али ипак…“
Већина Срба воли Русију и руску културу, чак и ако мало знају о њој. На пример, трибине о Достојевском су увек веома посећене у Србији. Људи очекују да им руска књижевност каже нешто о животу и смислу. Срби нису нарочито склони апстракцијама и формализму.
Неки људи на Западу воле руску културу јер у њој виде смисао, духовност и наду да је могуће живети другачије. Можда чак виде и дубље разумевање човека, оно које га не своди на рационалног појединца и потрошача.
Шта пре свега одликује руску културу?
Руску културу карактерише пре свега тежња ка целовитом погледу на свет и живот, потрага за смислом, веровање у вредност књижевности и за човека и за свет, и веровање у могућност другачијег и лепшег живота. Највеће благо руске књижевности су њени бесмртни ликови, који откривају сложеност човека, показујући га у свој пуноћи, која се не може свести ни на једну формулу. Руска култура је књижевно оријентисана, па се људи понекад изненаде што и Русија има сјајно сликарство, музику и слично. То је перспектива неруског човека. Али мислим да би Руси требало да буду свесни како споља доживљавају њихову културу, шта од ње очекују и чему се надају. Због чега, попут познатог америчког писца Џонатана Франзена, могу да кажу да је руска књижевност благо света.
Шта је, по вашем мишљењу, обликовало руску културу? Које покретачке снаге или факторе бисте идентификовали?
Комбинација хришћанства и јединственог географског и цивилизацијског положаја објашњава зашто Русија није типична европска земља и култура. Прецизније, не у смислу у којем Европу првенствено повезујемо са њеном романо-германском компонентом. Наравно, Византија и њено наслеђе су такође део европске културе и идентитета, али Европа се у модерној ери развијала као да то није случај. Штавише, Русија није само производ византијског наслеђа и европског утицаја. Обележена је словенским утицајем, као и преплитањем и укрштањем разних народа унутар своје огромне територије. Руска култура је мање рационалистичка, емпиријска и прагматично оријентисана од европских култура, али није ни ирационална и циклична култура Истока. Она је оријентисана не ка постизању материјалног и технолошког напретка, већ ка преображају света, ка другачијој структури живота. Све је то важан део руског идентитета и самосвести, чак и међу оним Русима који тога нису свесни или би желели да Русија буде типична европска земља и престане да се говори о њеној историјској мисији.
Колико се руска култура већ променила и колико ће наставити да се мења? Можда је вредно заузети предвидљиво баналан приступ и запитати се: у којој мери је западна култура променила руску културу? И не класичну културу, већ масовну културу – неку врсту култа брзе хране. Колико је разарајући био овај ударац?
Руска култура је била под западним утицајем последњих неколико векова и сада је немогуће побећи од последица глобализма, тржишне економије и технолошког напретка. Многи Руси се жале да су људи престали да читају, да књижевни часописи и библиотеке нестају, да је култура потпуно комерцијализована. То је свакако тачно, али из наше, српске перспективе, ствари изгледају другачије. Јер у нашој земљи људи читају још мање, нема таквог односа према књижевности и образовању, нема такве дисциплине у савладавању културних норми и производа, нема такве самосвести уопште. Мислим да је важно да се не изгуби тај готово свештени став према читању и књижевности уопште. Важно је и да писци не одустану од стварних проблема ствог друштва и појединачних људи, као и од потраге за питањима смисла. Тако ће моћи да преобразе све те утицаје и створе нешто вредно и препознатљиво руско.
Достојевски је говорио о светској осетљивости руског народа и руске културе. Верује се да је Русија увек узимала најбоље од других култура и прилагођавала то својим потребама. Да ли се слажете са овом изјавом? И како се тај процес осетљивости и прилагођавања одвија данас?
Они који сматрају Русију посебном цивилизацијом имају убедљиве аргументе. У сваком случају, Русија је формирала посебан цивилизацијски и културни тип, првенствено укорењен у старогјелинском, византијском и хришћанском наслеђу, али са многим особеностима. Русија поседује огромну територију и ресурсе, и природно је да своје постојање и циљеве посматра из глобалне перспективе. У покушају да схвате своју различитост од католичке и протестантске Европе, руски мислиоци и уметници развили су идеју о духовном значају Русије, или боље речено, о њеној првенствено духовној мисији у свету. Ова идеја о Русији и њеној улози заснива се не на материјалним вредностима, већ на преображају света или стварању бољег друштва и човечанства. Наравно, ово је само идеја, а стварна историја и специфичне околности сваког историјског периода су нешто сасвим друго. Не може бити говора ни о каквој глобалној мисији ако Русија дозволи да се њена територија фрагментира, изгуби контролу над својим ресурсима или не успе да спречи демографску катастрофу.
По вашем мишљењу, постоје ли неки значајни феномени у савременој руској култури?
Немам потпуни увид у савремену руску културу, али оно што видим у књижевности, филму и популарној култури испуњава високе професионалне стандарде. Међутим, нисам сигуран колико заиста великих имена и феномена постоји, оних који отварају нове путеве и стварају нове могућности. Руски уметници не могу побећи од промена које је донео рат у Украјини, али такође не могу побећи од озбиљних глобалних изазова који постоје истовремено, укључујући последице вештачке интелигенције. Питање је колико добро уметност може да одговори на слику света која се тако радикално мења. Ипак, људи се и даље суочавају са важним и вечним питањима о смислу живота и постојања.
Имате децу. Дивну децу, знам их. Шта сте им рекли, а шта бисте рекли другој српској, балканској и европској деци, да бисте их мотивисали да гледају руске филмове, читају руске књиге и слушају руску музику?
Увек је боље бити пример својој деци. Ако читате руску књижевност, можда ће и они почети да је читају. Ако их упознате са Русом или их одведете у Русију, имаће мање предрасуда и реалнија очекивања. Неки људи у Србији идеализују Русију, али онда, када је сретну у стварном животу, постају разочарани.
Исто важи и ако деци представљате само идеализовану слику Русије: могу се разочарати и изгубити поверење у оно што им говорите.
Моја деца нису учила руски у школи јер га данас у Србији практично нема. Али код куће имају доста руских књига, и преведених и у оригиналу, а понекад слушају популарну руску музику са мном, откривајући и сами нове ствари. Када је мој старији син био мали, често је певао совјетске маршеве и козачке песме. Једноставно му је било занимљиво. Гледао сам серију „Слово пацана“ са својим млађим сином без српског превода, и било му је занимљиво.
У Србији, патриотизам и православље повезују многе младе људе са Русијом, што није случај у западноевропским земљама. Међутим, млађа генерација има своју културу и начине комуникације, често независне од политике. На пример, огромна популарност руских репера Горила Глуа и Лил Накура (Gorilla Glue & Lil Nakur) у САД је веома значајан феномен.
Владимир Коларић је рођен 1975. године у Лозници, у Србији. Дипломирао је на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, где је одбранио и докторску дисертацију „Трансформација књижевног текста Ф.М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Ради у Заводу за проучавање културног развитка у Београду. Аутор је више од дведесет књига прозе, теорије и есејистике, међу којима је „Пламен Донбаса: Есеји о Трећем светском рату“. Такође је преводилац савремене руске поезије и прозе.
(Аутор интервјуа је писац Платон Беседин. Текст је, под насловом „Владимир Коларич: Русская культура литературно ориентирована“, изворно објављен на сајту „Русский мир“, на https://rusmirjournal.ru/2026/05/22/kolarich/)
