Рушење Његошеве капеле и изградња Мештровићевог маузолеја: Највећа уметничка побуна у СФРЈ

ИСКРА на Фејсбуку

Његошева заветна црква на Ловћену пре рушења 1916.

Пише: Матија Бећковић

Васкрсења не бива без смрти

„Ни пад Москве ни пад свију руских тврђава ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена“, писале су 1916. године Београдске новине под уредништвом К.Хермана. Али пад Ловћена у Првом светском рату од окупаторских солдата био је шала при паду Ловћена у миру, двадесeт пет година после Другог светског рата од домаћих херострата. Окупаторске хаубице срушиле су капелу на Ловћену и наређивале да се Његошеве кости снесу низ ловћенске сломоврате и то ноћу, а домаћи херострати су булдожерима, минама и бушилицама срушили Његошеву гробну цркву и тај „Српски Олимп, брдо Ловћен споменик подигнут Божјом руком као споменик слободи и њеним бранитељима“, како је писао Краљ Никола – сравнили са земљом.

Тај пад је Петар Лубарда овековечио сликом Сумрак Ловћена. Сликар Мића Поповић о тој слици је написао: „Одавно већ кад замислим: Лубарда, не могу а да не замислим: Његош. Лубарда и Његош су врло близак род. Кад сам први пут видео Лубардину слику Сумрак Ловћена, осетио сам, неодољиво, да се то род, с најдубљим правом и правим гневом, диже против једне завере… Овакав гнев се не мири са обављеним послом. Лубардина слика је упоран наставак захтева за правдом.“

Уметници Југославије, различитих вера и нација, листом су устали у одбрану једног ремек-дела и на своју победничку заставу ставили Лубардину слику. Придружио им се и Исо Махмутовић, грађевински радник, који је бацио крамп низ ловћенске литице и рекао: „Нећу да рушим влашку светињу!“

Ђура Лубарду, мајора југословенске војске, убили су ослободиоци у подне, на сред Цетиња, 1945. године зато што је држао говор на сахрани генерала Иличковића кога су, са супругом, бацили у јаму. Петар Лубарда је о убиству оца проговорио сликом На кућу ми гавран пао. У том духу и Сумрак Ловћена могао је назвати На Ловћен ми неман стала.

Деценијама је поводом Капеле на Ловћену вођена најзначајнија дебата која се икада водила око једног споменика и покренута „суштинска питања естетике, теорије уметности и културне историје“. Редакција часописа Уметност сабрала је у двоброју 27/ 28 за 1971. годину све што је речено и написано на ову тему, а суд о свему препуштен је будућности. Главни уредник био је Лазар Трифуновић, а приређивачи Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. Тај број је спасио част и искупио савест најзначајнијих уметника и историчара уметности и спада у најдрагоценија сведочанства једног времена. У том јединственом чину први пут узело је учешће готово све стваралачко братство Југославије. Часопис је осуђиван, каменован, забрањиван, а уредништво кажњавано, али и представљен у препуној сали Дома омладине уз присуство интелектуалног Београда и учешће најзнаменитијих уметника чији су прилози објављени у часопису. Међу учесницима сам био и ја и том приликом прочитао песму Гроб на Ловћену.

Матија Бећковић
Гроб на Ловћену 

После свих пораза: смрт Рада Томова
Највећи је српски пораз од Косова!
А сирак тужни, утреник, владика
Гроб нам остави за свог наследника.
И наше племе да изгуб ублажи
На гробу-јединцу ослонац потражи!
И до данданас, све о тога доба
Наш Род се држи на врху тог гроба!
Ал кад дирне пијук и у основ свети
Како ли ћемо тај дан преживети?

Дан касније, у навечерје српске нове 1972. године неко је зазвонио на вратима мог стана. Била је то Вера, супруга Петра Лубарде.

„Ово Вам је послао Петар“, рекла је и пружила упаковани дар.

Кад сам га отворио видео сам да је то фрагмент слике Сумрак Ловћена.

Затечен, упитах: „Где је Петар?“

„Ено га доле.Чека ме у таксију.“

„Да одем да га доведем у кућу?“

„Не, хвала, журимо, носимо слику и Скендеру Куленовићу!“

И Скендер је у Дому омладине читао сонет Тарих за Ловћен исписан његовим крупним рукописом. У том сонету је, алудирајући на Мештровићевог орла изнад Његошеве главе, написао и стих: „Самар орла не товари на ме!“

Скендер Куленовић
Ничија већ моја 
(Тарих за Ловћен) 

И у вјечни мрак ми земља свијећа.
Самар орла не товари на ме:
сам ћу лећет усред ове таме
широм крила од својијех плећа.
Нек је вихор, а ја сламка сламе.
Боже, крин сам а тирјанству сјеча.
О човјештва грдна куло стећа,
Прими мене, сједи ми на раме.
Грдна куло, од мале капеле.
С тебе у свијет жеље ми се бијеле.
Ад и рђа дођу – све ми стмине.
Шта ћу – руком сегнем до Његуша
па из гротла свијех врела, кâ суша,
гусле узмем – струна зубма шкрине.

Стеван Раичковић је своју песму започео стиховима из Симониде Милана Ракића, „Ископаше ти очи лепа слико“, а завршио дистихом „Кад с врха твог гроба први камен сруше / Он ће у дубину сићи наше душе.“

Стеван Раичковић
Записи о гробу на Ловћену

Ископаше ти очи лепа слико…
Милан Ракић
Владико, у мог сећања стоји
Дан, тако чудесан, ко да не постоји:
У киши, под ниским небом смо се пели
На Ловћен, твом гробу, ко на облак бели…
Још на врху (ко у магли моје главе)
Стоји твој облачни камен усред јаве.
Ал веле да ће га ускоро, Владико,
Нестати с ловћенског кама где је свико.
Збиља, зар долази тај дан, кад ће драга
Слика да ишчили из ока, без трага?
И у суру јаву ловћенскога рама
Стати нека друга, непозната нама?
Владико, у нашој глави, испод кости,
Тиња мала урна твог духа, опрости.
А има у нама места где би стало
И све што ће пасти да би из нас сјало.
Кад с врха, твог гроба први камен сруше,
Он ће у дубину сићи наше душе.

Васко Попа је приложио својеручно исписану песму Ловћен. у којој су стихови: „Греју ли те Господару громови…/Служе ли те висине девице/ облаци крилаши/ Верније него ми пусти/ И грешни са свога незнања“.

Васко Попа
Ловћен 

Греју ли те Господару громови
Под укрштеним ребрима
Више него три матерња срца

Служе ли те висине девице
И облаци крилаши
Верније него ми пусти
И грешни са свога незнања
Чујеш ли своју започету песму
Што се из наше затрављене душе
Ка теби и сад узноси
И за крај свој теби моли
Од неизречених својих црних биљура
Завичај од овог нашег виши
И сваком злу недостижан

Сагради нам Господару

(Београд, јун ’68)

Миодраг Павловић је своју песму започео стихом: „Мртав он зове да се пењемо“.

Миодраг Павловић
Ловћен, Његошу

Мртав он зове да се пењемо.

Ходим, али нека се планине смире,
или не могу даље к теби, владико.
Реци њима да је свршено стварање света
и да свако има своју висину и своју муку,
да се и вода недовршена слила у своја језера,
само је човек још језеро што се уздиже,
нека га врхови мирно чекају.
Пролазим близу твога погледа
и оштрим се кретом твоја глава
на сиви врат планине посађује.
Оклевам да ступим пред сен ту високу,
а реч бих да чујем
од које се Ловћен дроби.
Сад ме већ граница сама носи увис.
И још са врха видим како други вал,
вал светлости,
угашеном пустаром прође
брзо, као тиха војска
која своје зубље проноси:
племена, у црвеној одори
раскопчаној за сјај.
Зар је истина да нас и мука васкрсења чека?
Шта каже корен суштог мора,
шта сржи наше, оглодано стење,
како ћемо понети месо нераскидиво?
И како се вратити некадањој војсци
што црна у планине залази,
кад видех онај ход свечан као свитање
теби у част, песниче-гробе!

Душан Радовић је, преда мном и Жиком Стојковићем, исписао стихове „Већи гроб за нову смрт“.

Душан Радовић
Већи гроб за нову смрт

Његоша подмићују,
Нуде му нову смрт и већи гроб
маме га у своју раку, у казамат,
да га ставе под свој камен и своје страже
да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове
праве мисли
да није мислио оно што је мислио
и да није написао оно што је написао
и да је одувек мислио оно што они мисле.

Ређале су се песме Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Душана Костића, Ристе Тошовића, Бранка В.Радичевића, Бране Петровића, Слободана Ракитића, Момира Војводића, Mира Главуртића, Љубомира Симовића…

Љубомир Симовић
Васкрс Његошев

Мишљах да ће ме песмом прелесница
да ће ме вином пробудити браћа,
јабукама, даницама и грожђем.
Кад оно јутрос ме будацима буде.
Отварам очи, а имам шта и видети.
Стонога гуја пије мајчино млеко
у коме нам је име записано,
птица се крије под земљом, жаба раширила крила,
у безубом небу полако нестаје Ловћен.
Којим језиком да молим да ми се смилују,
да ме у каменом оставе у гробу,
да ме и мртвог не гоне кроз тај мрак,
кроз студен гору од зиме?
Не вреди људски говорити.
Из гроба прогнан, као слепац од јеле до јеле
пребијам се и глуве магле припиткујем
којим језиком мравима да се обратим,
да ме бар мрави у свој народ приме.

Миодраг Булатовић је исписао фантазмагорију Диоба костију, Антоније Исаковић причу Не дирај у гроб, а Добрица Ћосић је написао и ове речи: „Нека ми сви писмени Срби изгазе гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, не буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја.“

Михиз је између осталог рекао: „Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечност – где су саме хтеле, ‘где је зрно клицу заметнуло’, да стражаре у караули-капели над родом и језиком. Па ево ни њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њима зида превелика глупост људска. И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се опрема лепа Његошева глава. На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона.“

Иван В. Лалић
Његош на Ловћену

Ломиш ми кост,
Дробиш ми зглоб,
Зашто?
Иза камена овог реч да ми ишчашиш,
У речи семе светлосно затреш,
Из ваздуха муњу моју да ишчупаш –
Можеш ли?
(Видим твоје лице понављано
У еонима црнога пламена,
На полеђини огледала. Знам те.)
Одложи костолом, погледај око себе –
Птица, безданом горњим зашестарена,
Осмех мој у камену сенком потцртава:
Пепео мој пева високо, високо,
Зазидан у светлост,
нерањив.

Оно што је Меша Селимовић написао у Сарајеву 3. октобра 1971. вреди цитирати у целини: „Увек ме узбуђивала мисао да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику. Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити и то знамење обесветити. Нажалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати, почела је да се остварује. И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који делује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажни монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом. Великом Његошу, који је својим дјелом сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара нипочему, никако.“

Гојко Ђого је насловио свој текст „Пробудите Његоша“, а Мирко Ковач: „Племе моје сном мртвијем спава“.

„Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј са Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно против“, написао је Мирослав Крлежа још 1966.године.

Бранислав Петровић
Ја не пишем песму 

Ја не пишем песму, Учитељу,
јер песма се гневом не пише:
за песму треба оне велике радости
жена и деце у брдима
када се ратник жив кући враћа.
Тек мало по звездама пребирам –
множим, одузимам, дражим Немогуће.
Није ли речено: мудрацима је мудрост споменик
песницима песме којима слављаху живот?
Није ли речено: у смерности је гордост оних
који се с боговима о земaљским пословима договарају?
Ја не певам песму Учитељу,
јер песма је с гневом у завади:
за песму ваља оне велике радости
коју философи краду од свога народа.
Тек мало прелиставам небеску граматику,
жалостим срце звезданим правописом.
Почиваш у миру, Учитељу,
као да се ништа не догађа:
и веће је погроме разум доживео,
а тек шта га у будућности чека!

Исте године су свој глас против на исту адресу упутили из Љубљане професор Франце Стеле, из Загреба професор др Цвито Фисковић и др Круно Пријатељ из Сплита. Из Београда им се придружио Ото Бихаљи Мерин и скулптори Ристо Стијовић и Александар Зарин.

Посебан историјски гест је насловљен „Писмо најзначајнијих интелектуалаца родом из Црне Горе упућено Народној скупштини, Централном комитету, Извршном вијећу, Главном одбору Социјалистичког савеза Црне Горе на адресе у Титограду и Скупштини општине Цетиње“. Писмо су потписали, са све титулама које овде изостављамо, Радослав Бошковић, Владо Драшковић, Милутин Ђуришић, Душан Костић, Михаило Лалић, Радован Лалић, Петар Лубарда, Милисав Лутовац, Урош Мартиновић, Павле Миљанић, Митар Митровић, Вукић Мићовић, Миљан Мојашевић, Андрија Петровић Његош, Петар Поповић, Ђуза Радовић, Мито Савићевић, Глигор Станојевић, Михаило Стевановић, Ристо Стијовић, Божидар Томић.

Остаће запамћен телеграм Михаила Лалића: „Потпис дајем, успеху се не надам!“

Како су сликари видели маузолеј најбоље се види на цртежима Миће Поповића, Бате Михаиловића, Младена Србиновића, Радомира Рељића, Милића од Мачве, Петра Омчикуса, Душана Оташевића и писмо Воје Станића којим демантује вест да је члан одбора за подизање Мештровићевог маузолеја.

О положају Српске православне цркве речито сведочи податак што су се у њено име огласили само митрополит Црногорско-приморски и Свети архијерејски сабор. Јустин Поповић је био жив, а његови духовни синови достасали, али се још не чују живи. Ретко ко спомиње да се руши црква и да је Његош владика. Један наслов се чак пита: „Пјесник или Владика“. Његош је био развладичен а његова гробна црква разорена.

Онај који је себе звао Пустињак Цетињски, а Лучу Микрокозма потписао „од владике црногорскога Петра II Петровића Његоша“, а Горски вијенац „Сочињеније П.П.Н. владике црногорскога“, био је развладичен, да не кажем рашчињен, а црква коју је подигао и посветио Светом Петру, исте 1845 године када је објавио и Лучу Микрокозму – смењена је маузолејем. Први пут је једном владици ускраћено право да почива у цркви коју је сам подигао.

Против митрополита Данила организоване су прве и једине демонстрације у послератној Црној Гори, а он се овако јадао у писму Комнену Бећировићу: „…Историја неће писати како сам ја спасао од пропасти неколико манастира и стотине цркава у Црној Гори, али ће писати како је капела на Ловћену срушена за вријеме мога владиковања у Црној Гори… Успјеху се не надам, јер ја немам физичке силе са којом бих је одбранио, а по свему ми изгледа све друге одбране су слабе. Залуду академици словеначки, хрватски, београдски и сарајевски и толико професора умјетности, архитеката, сликара и интелектуалаца кажу ‘да се стари споменици чувају а нови подижу’. Вјерујте, код мене нема никаквог ината осим што желим да спасем велики углед највећег Србина и да му се не играју с костима и да му се не подижу пагански маузолеји, јер он је био владика, па владар, па тек онда филозоф и геније… Стало ми је да се чојство, јунаштво, понос, достојанство не укаља, а укаљаће се ако се то уради.“

„Судбина Ловћена није могла оставити свет равнодушним“, написао је Комнен Бећировић, подсећајући да је „чувени хришћански филозоф Габријел Марсел у чланку објављеном у листу Фигаро написао да је Његош можда једини у модерним временима који је у себи спајао три велика позива: позив свештеника, владара и песника. За опстанак малог храма на Ловћену заузео се Андре Малро, што је исто као да је капелу на Ловћену унео у своје Гласове тишине или Метаморфозе богова у које је уврстио Нерезе и Сопоћане“. Ту је и кардинал Тисеран, Пјер Емануел, члан Француске академије, и Жан Касу, осведочени пријатељ Југославије и толика друга имена светске културе од чијих би се текстова могла саставити нова Бела књига.

„Рушење Његошеве задужбине већ једном је показало њену неуништивост. Она спада у оне споменике који, жртве времена или, што је још горе, људске злоће и слепила, морају једног дана васкрснути“, написао је Комнен Бећировић. Рушење Његошеве задужбине већ једном је показало њену неуништивост. Она спада у оне споменике који, жртве времена или што је још горе, људске злоће и слепила, морају једног дана васкрснути – написао је Комнен Бећировић. Није ли то она енергија слике Сумрак Ловћена која тражи правду како је доживео Мића Поповић. Није ли лепа Његошева глава дочекала обретеније на које је дуго чекала као и сви великомученици истог закона, како је написао Михиз.

Када је обележавана 200. годишњица Његошевог рођења, владика је премештен на икону и проглашен Ловћенским Тајновидцем. Али гроб новопросијаног светитеља остао је да чами иза решетака у киклопском казамату маузолеја. Већ пола века над Владичиним гробом се не пали свећа и не држи опело. Архитекта Краснов је направио на стотине скица док је нашао коначан облик капеле којој по складности, скромности и природности није било равне. Откад је срушена капела на Ловћену – капеле су се умножиле не само по Црној Гори и већ их се подигло двадесетак.

То што је капелу обновио Краљ Александар, прва жртва фашизма, Његошев и Карађорђев потомак, коме је Његош посветио Горски вијенацнајчешће се спомиње као главни мотив за рушење капеле. По тој логици би ваљало срушити и споменик захвалности Француској и Победника на Калемегдану и Незнаног јунака на Авали и Краља Томислава у Загребу и Гргура Нинског у Сплиту и Светозара Милетића у Новом Саду, а све их је од истог аутора наручио и платио краљ Александар. Он је од Мештровића поручио и маузолеј на Ловћену и од тог наума одустао тек кад му је тадашњи митрополит црногорски Гаврило Дожић скренуо пажњу да је на Ловћену црква у којој почива један православни владика. Да се краљ Александар није предомислио и место капеле подигао маузолеј, са истог разлога би рушили и маузолеј.

Час је кад су на оном свету готово сви и они који су капелу бранили и они који су је рушили. Зашто би се подразумевало да неко о томе нешто зна и да нема смисла све причати испочетка. Оно што се нама чини да свако зна, неколико нараштаја није никад чуло. Довољно да виде и знају да је прошло време кад су у Црној Гори црква и Бог закопавани и сахрањивани.

Духовна обнова Црне Горе још једном почиње од обнове њеног духовног врха – капеле на Ловћену. Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.

Пошто је било довољно и хаубица и каменица и сузавца, био би то велики дан и радосна вест да се сви удружимо и повратимо изгубљену лепоту. И да нико не буде на губитку и да нас све то измири и колико толико обједини. Васкрсења не бива без смрти.

Гласови против рушења капеле

Борислав Михајловић Михиз:
Обретеније главе Владике Рада

„Која то црна судбина хоће да најсветије мошти мога рода не мирују, да се, вековима већ, потресају кости прађедовске.
Једне је, оне родоначелне, првородне, из Трнова у Милешеву донесене – сажегао Синан на Врачару.
Онда смо дуго, вековима, Лазара без главе безглаво носили у сеобама, бежанијама, егзодусима нашим, од Раванице једне до друге, од Сент Андреје до Београда, цвилећи, преклињући: „Востани Сербије, востани царице!“
И када је најзад востала, када се подигла кука и мотика, онда је црна глава Ђорђева, кумовском руком укинута са рамена, пала и откотрљала се до престола цара од Стамбола.
Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале – чинило се за вечитост – тамо где је и ваљало, где су саме хтеле, „где је зрно клицу заметнуло“, да стражаре у караули-капели над родом и језиком.
Па ево и њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њим зида превелика глупост људска.
И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се отпрема лепа Његошева глава.
На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона.“

Мирко Ковач:
Племе моје сном мртвијем спава

„Из дана у дан у нашој штампи пратимо, као какву криминалну хронику која се сплела око Његошевог гроба, извештаје о раду Скупштине општине Цетиње у вези са подизањем маузолеја на Ловћену и рушењем постојеће капеле. Настале су демонстрације око резиденције црногорско-приморског митрополита Данила, а Петар Томановић, председник Општинске скупштине, већ потеже крамп, тобоже да ће још у априлу ударити у капелу Владике црногорског Петра Петровића Његоша Другог. Његош је више био на страни вере као њен владика и на страни поезије као песник, него што би икада могао бити на страни цетињског општинског чиновништва.
Оваква капела каква постоји више одговара великом црногорском песнику и владици него монументална грађевина с асоцијацијама на египатске храмове који немају ничега заједничког с хришћанством у коме је живео, делао и умро Владика Раде.
Скупштина општина Цетиње била је глува на митрополитов предлог и уступак да се капела уклопи у овај храм, иако га сам митрополит сматра паганским. Она је исто тако глува на мишљење једног дела културне јавности која се својевремено изјаснила против рушења постојеће капеле већ инкорпориране у црногорску традицију. Добро би било да после мишљења свештенства цетињска скупштина саслуша и мишљење песника, ако већ одбија мишљење Светог архијерејског Синода и уколико не сматра да је Његош њена прћија и да могу с његовим костима радити шта год хоће, макар се оне већ окретале у гробу. И на крају ево квиза за једну Општинску скупштину.

    1. Да ли Скупштина зна одговорити на кога је Његош мислио кад се обраћао: „Боже свети…“?
2. Да ли је Скупштина читала „Горски вијенац“ и „Лучу Микрокозма“ и шта мисли о њима?
3. Да ли Скупштина уважава Његошево хришћанско опредељење?
4. Шта Скупштина мисли о томе да ли је боље имати два споменика или један?
5. Зна ли Скупштина да је два више него један?“
Књижевне новине, 24. 3. 1969.

Драгослав Михаиловић:
Велика уста подижу споменик својим великим устима

„Ви, песници, ако сте досад жалили што никад нећете бити Његош, сад можете да будете мирни. Ви, завидљиви, ви, несрећни, ви без ноћног мира, смирите се. Није најбоље бити ни Његош.
Песник је хтео да буде једно. Његов избор се није допао. Биће друго. Зашто би неко био трагичан кад може да буде смешан? Зар то није веселије?
Бити Његош – није довољно. Био је одвише висок; ако буде потребно, постаће краћи. Носио је браду; буде ли потребно, бербери ће му је обријати, доктори ће му улепшати нос. Дела ће му написати лепом конгресном прозом. Биће дотеран за векове.
Мртав песник је најбољи песник. Он више ништа не може да каже. Биће задовољан. Леп у свом орловском друштву, седеће спрема за видовданске и остале празнике, верујући да је то последње. Надаће се да га више неће дирати.
Велика уста славе песника. Велика уста подижу споменик својим великим устима.“

Меша Селимовић:
Споменик властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом

„Увијек ме узбуђивала мисао да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику.
Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити а то знамење обесветити.
На жалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати почела је да се остварује.
И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који дјелује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажно монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом.
Великом Његошу, који је својим дјелом сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара ни по чему, никако!“

Војо Станић:
„Нисам члан одбора за подизање споменика Његошу“

„Био сам одсутан десетак дана од куће и када сам се вратио сазнао сам да је у једом од прошлих бројева „Борбе“ изашао списак чланова Југословенског одбора за подизање Његошевог споменика на Ловћену. У том списку је било и моје име.
Молим вас да свакако напишете у једном од идућих бројева „Борбе“ да се моје име у том одбору нашло грешком и да ја нисам члан тог одбора.
У вези с тим могао бих много више да кажем, али то би за вас, верујем, било досадно и бићу срећан и бескрајно захвалан ако удовољите овој мојој молби.“

ИН4С, РТС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.