РАБИНДРАНАТ ТАГОРЕ – ПРОПОВЈЕДНИК ЉУБАВИ, ХУМАНИЗМА И МИРА

 

Индија – „Колијевка људског рода, завичај свих језика, мајка свих историја, прамајка свих легенди, прапрамајка свеколике традиције. Ковчег највреднијег што има човјечанство.“ (Марк Твен (Mark Twain – Samuel Langhorn Clemens, 1835-1910, амерички писац)

„…више него иједан Индијац ускладио (је Тагоре) идеале Истока и Запада, проширивши основу индијског националног осјећаја…“ (Џавахарлал Нехру, 1889-1964, индијски државник и политичар)

„Божанска енергија сама говори о себи у човјеку и открива се у ријечи, а ријеч, именовање Божје, представља њено својеврсно очовјечење, људско оваплоћење…у именовањима…човјек даје…одговор на дејство Божје.“ (Сергеј Николајевич Булгаков, 1871-1944, руски филозоф, теолог, свештеник и економиста)

„…речи нису само људске творевине, пуки изум ума човековог, или празно лелујање ваздуха…“ (Ксенија Кончаревић, 1965, филолог – слависта)

Рабиндранат Тагоре (1861-1941) је велики бенгалски и свеиндијски књижевник, драмски писац, есејиста и филозоф. Бавио се и сликањем и компоновањем. Добио је Нобелову награду за књижевност, 1913.године, за поетску збирку „Гитанџали“ („Пјесме даровнице“). Написао је ријечи и музику за химне Индије и Бангладеша. Једна од његових главних животних мисија била је, прије свега културно, повезивање Истока и Запада.

Сматрао је да је основни задатак пјесника да „налази лијепе облике за наше мисли“, јер „самим тим што ствара лијепо, он помаже људима да буду бољи“. И Јован Дучић је истицао изузетност пјесника, сматрајући их  Божјим гласницима. Додали бисмо да су они, налик библијској дуги, мостови између Божанског и човјечијег.

У поезији Тагореа изражава се љубав према Богу, жени, природи, домовини, али и према цијелом човјечанству. Приликом рецитовања сопствене поезије, кажу, да су се његове „ријечи губиле у мелодији тонова који су изливали чиста пјесникова осјећања“.

Његова поетска збирка „Градинар“ је низање ода љубави према жени (краљици) и дивљења женској љепоти. Јер, слажући се са Тагореом, и ми тумачимо да жене миомирисном свјетлошћу, оплемењују овај свијет. Захваљујући немјерљивој снази љубави жене, овај свијет опстаје  и живот у њему добија свој пуни смисао. Жене су отисак свјетлости Божје на овом свијету.

Тагоре је записивао у вјечност: „ У љубави нестају све животне супротности…Оно што нам је потребно како бисмо били слободни јесте љубав. Она има снагу да са радошћу носи бреме свијета…Нема те поезије која би могла да се вине до оних висина до којих допире љубав.“

Из Тагореовог бисерног, поетског низа издвајамо:

„Моје срце птица дивљине, / нашло је своје небо у твојим очима. / Она су колијевке јутра /…“ („Градинар 31“) и „…Ти личиш на узвишено небо, / ја личим на бескрајно море. / А између нас пун Мјесец плови./“ („Ти и ја“)

И Тагоре је поштовао древну хиндуистичку традицију да је суштина човјека бесмртна душа која кроз отјеловљења на Земљи самоспознаје Истину. Атман је у хиндуизму суштина човјечја, сопство, јаство, свијест, дух, душа. Универзална космичка свијест (браман) је као океан, а појединачна свијест (атман) је талас тог океана, који из тог океана извире и у њега се враћа, по вишем интелигентном плану. Као привремено отјеловљено сопство, атман се налази у илузији одвојености од (Божанског) брамана (стање онтолошког незнања), али се, након одласка са овог свијета маје (илузије да је права суштина), поново стапа са браманом.

Овоземаљска људска свијест се може метафорично тумачити и као „завјеса“, „параван“ која, привремено, заклања Суштину, савршено и јединствено Свебиће (Бога).

Тагоре је такву суштину свијета поетски и реторски овако обликовао:

„…ја вјерујем у духовни свијет, не као нешто што је одвојено од овога свијета, већ што је његова најдубља истина…живимо у Богу…“  А „Вјера је птица која осјећа свијетло и пјева / док зора још није сванула. /“

И у пјесми „Ако ме никад не позовеш“ (збирка „Градинар“) Тагоре каже:

„Кад мојих стопала више не буде/…/Имаћу нова имена/ и друге руке да љубављу ме вежу, / јер ја у свим временима постојим / и вјечито ћу се на сунцу кретати /…“ „…живот (је) само кап росе на лотосовом листу“.

Тагоре је био противник империјализма и колонијализма, те присталица независности Индије. Кад је изговарао ријеч „Индија“, он је готово пјевао.

Као ангажована јавна личност, припадао је неформалној групи интелектуалаца – космополита, који су између 1913. и 1935.године, тежили стварању интелектуалног савеза ради спречавања ратова и укидања колонијализма.

То је био и израз његових интелектуалних и дубоко моралних увјерења о човјечанству и патриотизму:

Цивилизацију не смијемо судити и цијенити на темељу тога колику је моћ остварила, већ по томе колико је својим законима и дјелима изразила љубав према човјеку.“

Патриотизам нам не може бити крајњи духовни заклон; моје уточиште је хуманизам. Док год сам жив, нећу…икада дозволити да патриотизам однесе побједу над човјечношћу…да задржим вјеру у човјека као универзално биће које стоји изнад моје државе…“ (1916)

Тагоре је био увјерен и да је „слободни рај“, односно слобода умовања (право на слободну употребу ума) неопходан предуслов за спознају и изношење Истине:

„Величина и љепота човјека је у томе да буде слободан…Мишљења се стално мијењају и преиспитују само ако постоји слободан ток интелектуалних снага и моралних начела…за спознавање истине неопходна је слобода ума…До истине можемо доћи само онда ако нам је дата слобода да гријешимо.“ (1930)

Таква његова увјерења потврђују и стихови пјесме „Молитва“:

„Тамо гдје је мисао без страха и глава се држи усправно /…/ тамо гдје ријечи излазе из дубине истине /…/Гдје бистра струја разума још није изгубила пут /…/ У том слободном рају, мој Оче, / пробуди моју земљу.“

Тагоре је правилно васпитање и образовање дјеце сматрао предусловом појединачног и колективног просперитета:

„Ми смо рођени у овом свијету да бисмо га прихватили, не само да бисмо сазнали о њему. Знање нас можда може учинити моћнима, али пуноћу достижемо само ако смо пуни саосјећања. Највише образовање није оно које нам пружа само чињенице, већ оно које чини да нам живот буде у хармонији са свим створеним.“

Године 1926. године, посјетио је и Београд…Одговарајући на бесједу владике Николаја (Велимировића), одушевљено је казао:

„Врло сам срећан што могу да видим народ који се много разликује својим осјећањем од осталих западних народа…Ја волим овај народ што има спонтано осјећање, што има топло срце које умије да одушеви…Ја се осјећам као птица која има два гнијезда на двије супротне обале. Ја сам срећан што се налазим у земљи пребогатој љубављу…“

У Београду је изговорио истиносне и пророчанске ријечи:

„…Ми дрхтимо у страху од те Европе која хоће да одвоји човјека од Бога…(и карактерише је) само страст за материјалним богаћењем…Савремена (западна) цивилизација одвојила је науку од духа…Духовна ризница се налази на Истоку…без Истока Европа ће се изгубити…и пропашће.“

Садашња, суморна и опомињућа, европска свакодневница у потпуности потврђује ријечи великог индијског пјесника и мислиоца.

Милан Гајовић