ПРИЧЕ ИЗ КОФЕРА КЊИЖЕВНИКА МИЛАНА РУЖИЋА

Андрић је говорио о бесмртној људској потреби за причањем и уобличавањем у речи свега што је унутар нас, оног недохватног, као и онога што погледом упијамо, а некада ипак тешко разумевамо. Овога пута, Реч смо дали некоме ко је неће залуд потрошити и ко је поклонио својим читаоцима кофер испуњен личним причама, али уједно и причама свих нас. Милан Ружић, књижевник из Чачка чија дела завређују пажњу умних људи, строгих критичара, али и читалачке публике, говорио је са нама о књигама, стваралаштву, коренима, „људима-планинамаˮ, тами и светлости савременог живота и свему што може стати у један кофер.

У четвртак, 9. фебруара, у Градској библиотеци у Чачку представљена је Ваша књига „Пун кофер причаˮ. Да ли у називу постоји иронични отклон од многобројних прича које нам се „сервирајуˮ са свих страна или је можда у питању метафора Вашег стваралачког ума? Каква се прича крије иза поменуте књиге?

‒ С обзиром на то да је у питању збирка кратких прича, а у њој их има тачно сто, онда је увек донекле незгодно дати наслов који их све обухвата. Овога пута, наслов је изабран без нарочите асоцијације на било шта, јер баш због тематске и свих осталих разноврсности ових прича, немогуће је било објединити их неким другим насловом. Једноставно, ово је кофер у који сам спаковао све оне приче написане током пандемије, тачније, испричане од стране самог живота, а онда формулисане у глави током бескрајно дугих шетњи. Донекле је била намера да у тај кофер буде спаковано све оно што чини једног човека и мислим да сам у томе успео. Остаје ми да се надам да некоме овај кофер може послужити и као кутија за прву помоћ из које ће неке од прича привијати на своје ране и тако схватити да сви ми патимо од истих ствари, а да ће успут, док то схвата, полако те ране зацељивати.

Што се тиче прича које нам се „сервирајуˮ, оне су толико баналне да, иако по инвенцији могу бити књижевност, свакако то не могу стилски и, пре свега, због одсуства оног људског у њима. На њих чак уопште не треба ни обраћати пажњу уколико желите да живите нормално.

У свет књижевности увео вас је нико други до Матија Бећковић. Како се родило ово пријатељство и којим речима бисте осликали овог „човека-планинуˮ?

‒ Истина је да сам посећивао много Матијиних књижевних вечери и онда ме је он тамо приметио, можда по висини, па смо неколико пута попричали и онда смо почели да се дружимо. Током тог дружења, он је у мени препознао одређени стваралачки потенцијал и натерао ме је да му напишем двадесет страна било чега, што сам и учинио, истина, преко воље. Касније, када је прочитао тих двадесет, питао ме је да напишем још сто, што сам и урадио, али је трајало доста дуже. Прочитавши све, рекао је да мисли да је то моја прва књига и дао ми је на поклон прво издање своје књиге прозе „О међувременуˮ коју до тада нисам читао, а у жељи да илуструје невероватну сличност те две књиге, барем по форми, иронији и духовитости.

Рукопис сам послао Желидрагу Никчевићу, који је тада радио као главни уредник у издавачкој кући „Штампар Макаријеˮ, и он је одговорио да би радо штампао књигу. Тако је написана прва.

А о Матији не бих превише говорио, јер све што кажем неће бити довољно, а и све што о њему имам да изјавим, већ сам му више пута рекао. Једноставно, требало би схватити да је у питању један од највећих песника које смо икада имали. Ко још увек није уверен у ово, време ће га уверити.

Иза Вас су већ четири књиге и свака од њих је веома успешна и запажена. Да ли на своја дела гледате градацијски или свако од њих има своју посебност и неупоредиво је са осталима?

‒ Све четири књиге су исте по форми, али рецимо да се разликују у нијансама које ћу ја покушати да истакнем врло површно… Наиме, „Некад, неко, негдеˮ, моја прва књига, изгледа као стовариште идеја и отворена славина речи које један млад човек има да каже свету и она је чак и по структури доста хаотична. Препуна је ироније и прилично је украшена колумнистичким језиком, хумором и покушајем есејизирања. Друга књига, „Наше су само речиˮ, нека је врста расколумњавања и има поглавље са неколико дужих прича, што касније нисам понављао. Трећа књига, „Народ за издавањеˮ својеврсна је демонстрација патриотске љубави, духовни исказ мог бића и упозоравање народа у смислу где грешимо и шта би ваљало променити, наравно, уметнички обликовано, не као нека врста прогласа. „Пун кофер причаˮ је покушај да све оно што сам радио у претходне три обухватим, али на далеко књижевнији начин. У питању су чисто књижевни текстови, први пут сви писани руком и приче су уопштаване, тачније, универзализоване, како би људи могли лакше да се повежу са њима и доживе их као своје. Мислим да је управо такав поступак и учинио да ова књига буде тражена.

Рекло би се да су књиге начин да изразите и своја дубока осећања и неке понорне моменте, док у колумнама неретко уочавамо војевање ума и сатирично перо. Шта сте више Ви, писац или колумниста?

‒ Сматрам себе првенствено писцем. Донекле ми се смучило што свако кога сретнете данас у свету књижевности неће рећи да је писац или песник, или најобухватније – књижевник. Кад год се неко представља, он за себе каже да је писац, песник, есејиста, критичар, новинар, колумниста и свашта друго. Колумне су згодна форма која вам пружа прилику да директније, мада искључиво у датом тренутку, за разлику од књижевности чији је досег трајнији, утичете на људе и коментаришете одређене теме у сврху објашњавања одређених процеса људима који их разумеју или не. Добар су алат за упозоравања и за слављења одређених успеха, за истицање приоритета и исправљање неправди. Али пре свега, колумне пишем јер велики број људи их чита, дакле, траже то мишљење и став који исказујем, а уједно, колумне су најбољи начин да се остане медијски присутно између књига.

Ваше књиге су неодредивог жанра и увек сте негде на ивици између поезије и прозе. Зашто сматрате да свој израз не можете пронаћи у једном „чистомˮ жанру?

‒ Никада се нисам везивао за жанр ни као писац, а ни као читалац. Разлог зашто су те приче жанровски неодредиве јесте моје искуство које обликујем онако како сам га доживео и представљам га онако како га осећам. То је оно што руководи начином писања. А то што су приче кратке није реакција на данашње време и читаоце који пре читају кратку форму, већ је сажетост последица расутости моје пажње. Она ме држи кратко и одмах се премешта на нешто ново, тако да нисам од оних који могу да остану довољно дуго заинтересовани за једну тему, а да занемаре огроман број других. То не значи да не бих могао некад да напишем и роман, већ може да значи да тражим начин да помирим своју радозналост и форму. Што се самог дефинисања моје прозе тиче, чини ми се да ју је, говорећи још о првој књизи, добро дефинисао Желидраг Никчевић називајући је „лирском исповедном прозомˮ.

Захваљујући књижевним остварењима, али и друштвеној активности, постали сте познати и као неко ко истиче вредност корена и чува најлепше речи за све што је племенити симбол нашег народа. Шта све сматрате исконски српским и оним што никада не смемо изгубити да не бисмо изгубили себе?

‒ Исконски српским сматрам све оно што нас је подигло, сачувало и учинило великим народом заслужним опстанка, а, нажалост, могу да кажем и једноставније – исконски српским сматрам све оно што смо изгубили.

Какав је статус књиге у данашњем времену и сматрате ли да се понекад и књижевници „додворавајуˮ читаоцима који су навикли да све буде „инстантˮ, односно брзо, површно и да одузима што мање времена? Може ли књижевност данас мењати свет?

‒ Књига је неуништива, не само из разлога што је један од највећих изума и домета цивилизације, већ и зато што је практична. За читање вам није потребна батерија, домет, интернет, већ читате где, кад и како хоћете. Наравно да постоји додворавање публици и увек је постојало, али време учини да као класици или као књиге које опстају дуго буду дефинисани баш они књижевни домети који су настали директно на извору, а не на коритима и преливима. Дакле, књиге које су комплетне у сваком погледу и које су писци писали онако како је то из њих потекло, а не онако како би хтели да пишу не би ли се дохватили великих тиража и новца. Писање је подвижништво, па ако писац није довољно посвећен делу већ његовом одјеку или исплативости, ни он ни дело не вреде.

Достојевски у својим дневницима говори како уређује књижевне новине које чита триста људи и како његове књиге нису превише читане, па погледајмо његово дело данас. Оно је један од доказа да књижевност траје и да мења свет, а мењаће га свако дело које има довољно снаге за то. Уосталом, да мислим да књижевност ништа не може да промени, не бих ни писао.

Булгаков нас је научио да „рукописи не гореˮ, али, када бисте могли, да ли бисте спалили неку своју причу? Да ли сте од оних аутора који се одроде од сопствених дела чим их предају читаоцима?

‒ Рукописи и те како горе, томе нас је научио Гогољ  наставком „Мртвих душаˮ. Међутим, оне приче које су вредне спаљивања, нису вредне писања. Мислим да се тим треба водити, па онда не бих ни палио нешто што сам написао, не зато што гарантујем да је добро, већ из разлога што, чим је написано, мени је било важно да напишем. Један сам од писаца који живи своје приче и све оне су најуже везане за моје искуство, тако да се од њих не могу одродити, јер бих се тако одродио од самог себе.

Често се дешава да у „први планˮ долазе личности које немају довољно квалитета, док они који би требало да завређују пажњу остају у сенци. За које личности из савременог књижевног, културног и друштвеног живота бисте волели да су истакнутији него што јесу.

‒ Лица која су истакнута у овом времену апсолутно одговарају временима која су дошла и то је донекле природан процес. Постоји много људи за које бих волео да им се посвети више пажње, али, да не бих набрајао, па самим тим и изоставио некога, рецимо да највише пажње заслужују деца са коликим год успехом. Небитно је да ли су у питању математички олимпијци са медаљама или деца која су дала највише кошева на неким утакмицама нижих лига. Важно је да их бодримо и потрудимо се да им пружимо подстрек да они исправе све оно што су старији пре њих покварили. Уосталом, не постоји лепша ствар него радовати се деци и са децом било чему и било кад.

Како је изгледао сусрет са читаоцима на Сајму књига претходне године, посебно након периода изолације узрокованог пандемијом вируса корона? Како осамљивање утиче на уметника, а како на човека као друштвено биће?

‒ Сајам је протекао, барем за мене, у сјајној атмосфери. Људи су се ужелели сајма и књига чему сведоче стотине и хиљаде људи који су са сајма излазили пуних кеса књига. За мене је било откровење то колико људи је сазнало за мене и колико књига сам потписао по ходницима, халама и испред њих. Немам повратну информацију везану за то колико људи чита моје књиге и колико њих зна за мене, јер не живим у Београду. Та претерана пажња прија, нарочито на сајму, а ван њега ње не мора ни да има, не би ми сметало. Некако јој је тамо место. Што се осамљивања тиче, нисам права особа за ово питање, јер по природи волим да се осамим свакодневно како бих размишљао током шетњи, тако да ја самоћу користим као време за стварање. Стога, ни осамљивање у доба короне ми није тешко пало. Гледао сам на тај период као на време потребно да се ужелим људи.

Путеви су Вас водили на различите стране, али Чачак је место одакле сте поникли и где се увек враћате. Шта Чачак чини јединственим и посебно значајним из Вашег угла?

‒ Чачак је град у ком сам рођен и у ком живи велики број људи које волим. У питању је град са огромном историјом и великим бројем храбрих и добрих људи без којих тај град не би ни смео да носи ово име. Чачак је град који не мора никоме више да се доказује, већ има привилегију да ужива у свом статусу, мирно ушушкан на улазу у Овчарско-кабларску клисуру, оивичен бескрајним природним лепотама и трудан културом. Надајмо се да ће као такав и убудуће порађати нека чуда која други градови немају и да ће остати један од најсјајнијих драгуља у круни српског народа.