Неда Бјелановић: Опет о Ниновој награди или шта је то роман

Ако постоји догађај који књижевна јавност и Србије, а без сумње и региона, с више-мање константном пажњом ишчекује – то је Нинова награда. Домаћи Пулицер, једна од ријетких преживјелих културних тековина негдашње државе, узбуђује јавност, уједињује истомишљенике а провоцира опоненте, утичући колико на размрдавање актуелне књижевне сцене толико, у највећем броју случајева, и на тираж (не најмање важну ствар у овом разговору). Ни ове сезоне нија прошла без жучних расправа, и ситуација на ивици културног скандала. Али то је већ мизансцен на који смо више-мање навикли.

Морам признати да ме је овогодишња одлука жирија ипак изненадила. Пошто сам прилично упућена у савремену литерарну продукцију (што ми је и посао), само увршћивање књиге Деца Милене Марковић прво у шири, затим ужи, па најужи избор за Нина створило ми је недоумицу превасходно теоријске природе. Она се тиче припадности награђеног остварења циљаној књижевној врсти, будући да је Нинова награда, јелте, ипак награда за најбољи роман године. Наглашавам ово теоријске јер је моје скромно мишљење да су Миленина Деца најбоља наша књига 2021. у свим жанровима, али да роман, уз сву заводљивост претпоставке да то уз извјесна теоријска и практична натезања могу бити – ипак нису. Из тог унутрашњег конфликта настао је овај текст.

Шта је роман?

Ако су дакле чланови жирија склопила начелни консензус да је ријеч о лирском романескном остварењу – на први поглед рекло би се да питање није подложно преиспитивању. Али такви и слични проблеми у књижевности, нарочито модерној, не само да су чести, него на извјестан начин одсликавају и њену есенцијалност, нарочито у пост⁽ⁿ⁾модерним матрицама (а посебно када говоримо о роману, том најпопуларнијем изданку умјетности ријечи). Ако већ роман, како то тврди Бахтин, своју посебност заправо заснива на томе да избјегава канонизацију, да се не да уобручити ни стабилизовати ни у једном од својих облика, онда се као једино логично јавља питање: које одлике романа сматрамо апсолутним минимумом да би се један одређени текст романом и прогласио. Ово питање се затим по логици ствари јавља и као оно од круцијалног, тј. врло прагматичног значаја управо за један жири што награђује остварење из те књижевне врсте (на коју је стриктно програмски и фокусиран). Према томе, имамо ли, сви скупа, прећутни или гласни, споразум око тога шта за нас, и данас и одувијек, роман јесте?

Родови, врсте и жанрови морају се посматрати синхронијски и дијахронијски. Упростимо проблем: они не настају из вакуума, нити се у њему затичу, лебде. Роман овакав каквим га сматрамо (ако су унутар тог сматрања заправо и остали икакав чврст конзензус и стабилна дефиниција) има и своју дугу историју и садашњи тренутак и обје стране те романескне медаље једнако су важне када одговарамо на горе постављено питање. Под историјом се при томе не мисли само на повијест романописања од античког романа до данас, него и  на историју ове књижевне врсте у матичној средини, често замршену, али незаобилазну причу о утицајима и традицији, социокултурним матрицама, итд. Као посљедњи неизоставни чинилац узима се лична ауторска развојна путања.

Стога, онај ко се налази пред питањем да ли је књига коју чита роман или није налази се пред разматрањем серије макропоетичких колико и микропоетичких (не мислим вредносно, синоним би могао бити: интимнопоетичких) чинилаца. У том контексту гледано, не би нас дакле само занимало како се Деца ситуирају у европској и свјетској прозној традицији и текућој продукцији, како се надовезују на линију романескних остварења Ј. Игњатовића, С. Ранковића, Р. Петровића, М. Црњанског, И. Андрића, М. Селимовића, Д. Ћосића, Д. Албахарија, В. Тасића, итд. (допунити низ дат само илустративно), него како (и да ли?) иста та Деца функционишу као проза унутар опуса саме Милене Марковић. Да ли то значи, с обзиром на то да Милена Марковић важи за један од најаутентичнијих и најснажнијих лирских гласова данашњице, да је она обавезна да пише поезију или да за њу важе строжа правила романописања? Наравно да не. Али ипак постоји нешто што је не само чвршћи хоризонт очекивања публике него и унутрашњи, иницијални поетички оквир, исходиште, а они су у случају Деце несумњиво лирски.

Осим тога, треба да посједујемо и одређену свијест да принципи које претресамо и преформулишемо данас доносе и ревизију онога што смо склони да посматрамо као аксиом или канон, а ту је затим и ризик од тоталног расула у ионако трусном и дисперзивном пољу теорије (и историје) књижевности. Прецизније речено, ако снажан наративни напон, затим утисак о тоталитету свијета и јаку централну лирску свијест са приповједачким тенденцијама узмемо за основе да дјело прогласимо лирским романом, да ли би то могло да значи да нам у исту категорију иду, на примјер, и Јама Ивана Горана Ковачића или Кажа Бећковићева? (Недоумице се умножавају толиком брзином да је човјек просто принуђен да се с носталгијом сјети чувеног случаја Нинове награде и Проклете авлије, када је обим био довољан да се дјело искључи из даљег разматрања, будући да је сматрано за приповијетку.)

Најдубљи утисак који носим послије читања Деце (осим читалачког одушевљења) јесте онај о превасходној и базичној лиричности овог текста. А тај суштински лиризам потиче од снаге унутрашњег гласа чији су коначни обриси много ближи лирском ја него приповједачу у првом лицу. Оном лирском ја које организује свијет према примарној емотивности којој је у сржи пјесничка слика, а догађај је повод и од другостепене важности, што код приповједача ипак није случај. (Овдје некако неминовно искрсава поређење са прототипом лирског романа, Евгенијем Оњегином. Признаћете, кад размишљамо о Оњегину, ми врло ријетко мислимо о стиховима, римама и уопште лиризму његовом; његови стубови су незаборавни ликови и упечатљива радња.)

Кромпир у кутији

То лирско ја у подређеном положају држи не само остале ликове, него и себе као лика, јер му базични ослонци нису, као роману, ни догађај ни лик. Таква лиричност, која претеже над унутрашњим епским импулсима и законитостима – и која због те претежности не може бити романескна – резултира, логично, дјелом које не може бити роман. Него поема. Или чак и врло модернизована, савремена епопеја, али роман, дакле, не. Јер, ако у име толико брањене флуидности жанрова, врста, па чак и књижевних родова пристанемо на њихову тоталну фузију, онда и њихова употреба постаје беспредметна, а они сами празни вербални знакови, означитељи без садржине, без означенога.

Истини за вољу, чланови жирија су свјесни Пандорине кутије коју отварају, те су истакли да Нинова награда „потврђује властиту виталност тиме што не иде линијом мањег отпора, и награђује књигу која је по много чему другачија и боља од конвенционалног схватања како би Нинова награда требало да изгледа“. Види се то нарочито у избјегавању да се Деца фиксирају у жанру као роман, те се називају једноставно књигом, поетским делом, поетичним искораком и сл. Ауторка сама је можда понајбоље илустровала ово о чему говоримо онда када је Децу описала као резултат тежње да напише „поему односно роман у стиху“, што нису синонимне одреднице, али што као напоредна синтагма функционише савршено у смислу сажете дескрипције цијелог случаја. Та отворена кутија (скоро сам у искушењу да кажем: врућ кромпир) ипак остаје као изазов наредном сазиву жирија, јер је овоме ако се не варам истекао мандат.

Важно ми је на крају да поновим, сматрам Децу изузетном књигом. Али исто тако ми се чини да инсистирањем на томе да је то ипак роман (па макар и лирски) присуствујемо озбиљној руптури врсте и жанра. Уколико за роман, посљедично, можемо да прогласимо малтене све, за шта нам, искрено говорећи, савремена књижевна теорија скоро даје за право (укључујући и згодну рокаду роман у стиху: поема), онда вјероватно сувишно постаје прецизирање да се награђује најбољи роман протекле године. Жири је, дакле, у потрази за најбољом књигом – ствар постаје разумљивија, једноставнија, и за писце демократичнија, мада за саме чланове то представља бестрага много посла, с обзиром на то да је и сама романескна продукција у Србији врло озбиљна и износи сваке године и до неколико стотина наслова.

Ко зна, можда се ова одлука и испостави у годинама које долазе као начин да се Нинова награда изнутра ревитализује, будући да ствари поставља на нов, за дијалог свакако провокативан начин. Пошто нема начина да на ово питање сада одговоримо, оставићемо га непосредној и оној каснијој будућности, питајући се, на крају, с каквим ће тамновилајетским дилемама неки наредни сазиви жирија сусретати.

 

Неда Бјелановић је научни истраживач Института за књижевност и уметност у Београду. Екслузивно за Нови Стандард.